Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Ivan Maštrapović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1) ZKP, dok iz obrazloženja proizlazi povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude na taj način što će obustaviti postupak primenom načela ne bis in idem ili okrivljenog osloboditi od optužbe, ili da ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog ukazuje da su pobijane presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona branilac okrivljenog ističe da radnja izvršenja krivičnog dela, koja je opisana u izreci presude, nema sva bitna obeležja krivičnog dela iz člana 225. stav 1. KZ, već da se eventualno može raditi o prekršaju. Branilac ističe da u radnjama okrivljenog AA nema utaje poreza, doprinosa i drugih propisanih dažbina, niti postoji namera prikrivanja, već da je u konkretnoj situaciji okrivljeni kao direktor i vlasnik privrednog društva, kao uvoznik proizvoda koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, postupio suprotno Uredbi o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, a prema kojoj je imao obavezu plaćanja naknade za upravljanje posebnim tokovima otpada. Branilac je dalje naveo da je okrivljeni tokom 2015. godine, u redovnoj zakonskoj proceduri uvezao određeni broj motornih vozila, koja su redovno prijavljena, ocarinjena sa plaćanjem svih carinskih obaveza, pa se ne može govoriti o prikrivanju podataka o uvozu motornih vozila radi izbegavanja plaćanja obaveza. Branilac je istakao da se u konkretnom slučaju ne može raditi o poreskoj utaji jer u smislu odredbe člana 19. stav 1. tačka 2b Zakona o budžetskom sistemu, naknada za upravljanje posebnim tokovima otpada ne predstavlja poreski prihod u smislu Zakona o budžetu, pa nema utaje poreza.

Navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti se ne mogu prihvatiti kao osnovani iz sledećih razloga:

Naime, Vlada Republike Srbije je donela Uredbu o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, obrascu dnevne evidencije o količini i vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda i godišnjeg izveštaja, načinu i rokovima dostavljanja godišnjeg izveštaja, obveznicima plaćanja naknade, kriterijumima za obračun, visinu i način obračunavanja i plaćanja naknade, u skladu sa obavezom iz člana 79. stav 7. Zakona o upravljanju otpadom. Uredba koja je važila u vreme izvršenja krivičnog dela je u osnovnom obliku doneta 29.07.2010. godine i objavljena u Službenom glasniku broj 54/2010 od 04.08.2010. godine i doneta je na osnovu člana 79.stav 7. Zakona o upravljanju otpadom („Sl.glasnik RS“ broj 36/2009) i člana 42. stav 1. Zakona o Vladi(Sl.glasnik RS broj 55/05,71/05-ispravka 101/07 i 65/08).

Članom 2. stav 1. tačka 7) navedene Uredbe propisano je da naknada za upravljanje posebnim tokovima otpada jeste posebna naknada koju proizvođači i uvoznici proizvoda koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada plaćaju za pokrivanje troškova upravljanja posebnim tokovima otpada. Članom 4. Uredbe je propisano da obveznici plaćanja naknade vode dnevnu evidenciju i godišnji izveštaj o količini i vrsti uvezenih proizvoda koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, te da obveznici plaćanja naknade godišnji izveštaj dostavljaju Agenciji za zaštitu životne sredine najkasnije do 31.marta tekuće godine za prethodnu godinu.

Članom 225 stav 1. Krivičnog zakonika je propisano da ko u nameri da on ili drugo lice potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke o stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri, u slučaju obavezne prijave, ne prijavi stečeni prihod, odnosno predmete ili druge činjenica koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi milion dinara kazniće se zatvorom od jedne do pet godina i novčanom kaznom.

Razmatrajući osnovanost zahteva za zaštitu zakonitosti da naknada/ ekološka taksa nije poresko davanje, sankcionisano članom 225. KZ, Vrhovni sud, suprotno navodima iz zahteva, nalazi da predmetna naknada koju je okrivljeni dužan da plaća shodno Uredbi predstavlja drugu propisanu dažbinu, fiskalnog karaktera, čije je izbegavanje plaćanja sankcionisano članom 225. KZ i to iz sledećih razloga:

Član 2. tačka 17. Zakona o budžetskom sistemu definiše da poreske prihode čine vrste javnih prihoda koje prikuplja država plaćanjem poreskih obveznika bez obaveze izvršenja specijalne usluge za uzvrat.

Članom 2. stav 1. tačka 1) Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara propisano je da je naknada javni prihod koji se naplaćuje za korišćenje određenog javnog dobra.

Članom 4. Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, obrascu dnevne evidencije o količini i vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda i godišnjeg izveštaja, načinu i rokovima dostavljanja godišnjeg izveštaja, obveznicima plaćanja naknade, kriterijumima za obračun, visinu i način obračunavanja i plaćanja naknade je određeno da su obveznici plaćanja naknada dužni da vode evidenciju o količini i vrsti proizvoda koji podležu određivanju naknade.

Iz navedenog proizilazi da naknada propisana na način kao u konkretnom slučaju, tj.posebna naknada za upravljanje posebnim tokovima otpada, jeste javni prihod propisan zakonom. Takođe je propisano da se, radi određivanja naknade vodi evidencija o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada i to od strane obveznika plaćanja na propisanim obrascima iz kojih se mogu utvrditi svi relevantni parametri za utvrđivanje naknade, koju određuje državni organ, pri čemu država prema obvezniku nema obavezu izvršenja specijalne usluge za uzvrat, što sve ukazuje na fiskalnu prirodu ove dažbine.

Vrhovni sud, nalazi da se obeležja krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. KZ ne mogu posmatrati isključivo sa aspekta poreskih zakona, što je inače stav izražen u zahtevu za zaštitu zakonitosti. Ovakav zaključak Vrhovnog suda se temelji pre svega na tome što je za učinioca krivičnog dela upotrebljen termin „ko“, kao širi pojam, a ne termin „poreski obveznik“, te je usled navedene zakonske formulacije ostavljen prostor da sudovi u svakom konkretnom slučaju procenjuju ne samo u pogledu statusa izvršioca, već i prirode dažbine, da li određena dažbina/ naknada ima fiskalni karakter i da li time uživa zaštitu u smislu člana 225. KZ.

Da li naknada za korišćenje javnih dobara ima fiskalni karakter se određuje primenom kriterijuma koji zahtevaju odgovor na sledeća pitanja:

-da li ta naknada ima fiskalni period;

-da li se naknada određuje od strane državnog organa nakon dostavljanja određenih podataka, u propisanom postupku;

-da li je zakonodavac predvideo posebnu obavezu vođenja evidencije dnevnog i godišnjeg prihoda/podataka koju je obveznik dužan da dostavlja državnom organu;

-i na kraju, da li se samo na osnovu te evidencije i dostavljenih podataka, u propisanoj proceduri utvrđuje da li postoji obaveza i u kom iznosu.

U konkretnom slučaju naknada ispunjava sve navedene kriterijume i po nalaženju Vrhovnog suda ima fiskalni karakter, tj. karakter „druge propisane dažbine“ i samim tim prikrivanje podataka u nameri da se izbegne plaćanje iste sadrži elemente i obeležja krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. KZ.

Predmetna naknada odnosno ekološka taksa ima fiskalni period od godinu dana (obaveza da se prijave određeni podaci za prethodnu kalendarsku godinu najkasnije do 31. marta naredne godine), obveznik mora da vodi propisanu dnevnu evidenciju, godišnju evidenciju i da te podatke dostavi nadležnom organu, a na osnovu tih podataka državni organ u propisanom postupku utvrđuje iznos obaveze koju obveznik treba da plati.

Kako su u konkretnom slučaju, bili ispunjeni svi navedeni kriterijumi, a koji su potrebni da bi ova obaveza koja je u zakonu nazvana „posebne vrste obaveza“ imala fiskalni karakter, to ovaj sud nalazi da izreka presude sadrži sve objektivne i subjektivne elemente krivičnog dela iz člana 225.stav 1. KZ i da se zahtevom branioca neosnovano ukazuje na povrede zakona iz člana 439.tačka 1) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, navodima da je Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara, članom 274. stav 1. tačka 5) i stav 2. predviđena isključivo prekršajna odgovornost za lica koja ne postupaju u skladu sa odredbama ovog zakona, a pored toga, protiv okrivljenog je već vođen prekršajni postupak koji je pravnosnažno okončan obustavom postupka, pa imajući navedeno u vidu to nema mesta vođenju krivičnog postupka. Branilac ističe da kako se radi o potpuno istom događaju, istom periodu i istim radnjama, odnosno radnjama sa potpuno istim činjeničnim opisom, to se u konkretnom slučaju ne mogu voditi dva postupka prekršajni i krivični. Činjenični opis prekršaja koji se odnosi na istog okrivljenog, na isti događaj, isključuje krivično gonjenje jer je u pitanju presuđena stvar (res iudicata), a vođenje krivičnog postupka protiv okrivljenog zbog neplaćanja naknade za upravljanje posebnim tokovima otpada dovelo je do povrede osnovnog načela ne bis in idem.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni sud ocenjuje neosnovanim.

U konkretnom slučaju se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, pa stoga krivični postupak prema okrivljnom AA i pravnosnažna presuda zbog krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 1. Krivičnog zakonika, po nalaženju ovog suda, ne predstavlja povredu načela ne bis in idem.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže i vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Iz navedenih odredbi jasno proizilazi da je zabranjeno krivično gonjenje ili suđenje za kažnjivo delo, ukoliko ono proizilazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u bitnom iste, a koje su predmet dela koje je već pravnosnažno presuđeno.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud Republike Srbije je postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li vođenje postupka protiv okrivljenog zbog dela koje proizilazi iz istog životnog događaja predstavlja povredu načela ne bis in idem, a ti kriterijumi su: 1. da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija u prekršajnom postupku po svojoj prirodi kaznenopravna; 2. da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem) i 3. da li je postojala dvostrukost postupka (bis). Dakle, tek po ispunjenju sva tri kriterijuma može se govoriti o presuđenoj stvari.

Iz spisa predmeta Prekršajnog suda u Šapcu Pr 11893/16 od 06.09.2018. godine, proizlazi da je protiv istog okrivljenog vođen prekršajni postupak, koji je obustavljen rešenjem Prekršajnog Apelacionog suda Odeljenje u Novom Sadu Prž 23374/18 od 08.11.2018. godine, usled nastupanja zastarelosti vođenja prekršajnog postupka.

Iz spisa predmeta, rešenja Prekršajnog suda u Šapcu Pr 11893/16 od 06.09.2018. godine, proizlaze opisane radnje prekršaja, za okrivljeno pravno lice „Milber“d.o.o.Šabac i AA, kao odgovorno lice u pravnom licu, zbog prekršaja iz člana 111., a kažnjivo po članu 117. st.1. tač.13 i st.3. Zakona o zaštiti životne sredine, da nisu postupili po rešenju inspektora za zaštitu životne sredine od 07.10.2016. godine, prilikom inspekcijskog nadzora dana 15.09.2016. godine, kada je utvrđeno da preduzeće „Milber“d.o.o.Šabac nije dostavilo godišnji izveštaj o količini i vrsti uvezenih proizvoda koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada za 2015. godinu a koji se odnosi na uvoz vozila. Rešenjem od 07.10.2016. godine koje je preduzeće blagovremeno primilo dana 11.10.2016. godine, naloženo je da unese podatke o vrstama i količinama uvezenih proizvoda na portal NRIZ (nacionalni registar uvezenih zagađivača), time formira godišnji izveštaj o količini i vrsti uvezenih proizvoda koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada za 2015. godinu, odštampa, potpiše i overi i jedan primerak dostavi Agenciji za zaštitu životne sredine, rok za naloženu meru je bio pet dana od prijema rešenja. Nakon slanja poštom, pošalje republičkom inspektoru za zaštitu životne sredine dokaz o dostavi godišnjeg izveštaja za 2015. godinu, rok je bio 3 dana od slanja izveštaja, što nisu učinili.

Krivično delo za koje je okrivljeni oglašen krivim iz člana 225 stav 1.KZ, opisano je u izreci pravnosnažne presude, a naime da je u periodu od 01.01.2015. godine do 01.04.2016. godine, uračunljiv i sa umišljajem, kao vlasnik i direktor privrednog društva „Milber“d.o.o.Šabac, u nameri da potpuno izbegne plaćanje propisanih dažbina, prikrio podatke koji se odnose na utvrđivanje tih obaveza i to tako što je u perodu od 01.01.2015. godine do 31.12.2015. godine izvršio uvoz 209 polovnih motornih vozila koja...predstavljaju proizvode koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada na koji se plaća naknada...za uvezena vozila nije vodio dnevnu evidenciju na obrascu 1, nije obračunao naknadu sa datumom overe.... nije platio obračunsku naknadu... u ukupnom iznosu od 3.204.768,00 dinara, pa je na ovaj način izbegao plaćanje pomenute naknade u navedenom iznosu.

Prema tome, radnja prekršaja obuhvata samo nepostupanje po rešenju inspekcije o obavezi dostavljanja određenih podataka, dok je radnja krivičnog dela znatno šira i, pored izostanka vođenja evidencije i postupanja suprotno navedenim odredbama Zakona i Uredbe, podrazumeva i prikrivanje određenih podataka o uvezenim vozilima, a sve to učinjeno u nameri izbegavanja plaćanja Zakonom i Uredbom propisanih dažbina.

Stoga obeležja krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim i prekršaja za koji je prijavljen i obustavljen postupak, nisu ista u pogledu radnje izvršenja. Takođe, nije ispunjen ni kriterijum dvostrukog vođenja postupka jer je u konkretnom slučaju prekršajni postupak obustavljen usled zastarelosti.

Imajući u vidu sve navedeno, te citirane zakonske, ustavne i konvencijske odredbe, kao i utvrđene kriterijume i ustanovljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava, po nalaženju Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju u odnosu na krivično delo za koje je okrivljeni AA oglašen krivim, nisu ispunjeni kriterijumi koji bi doveli do zaključka da je u prekršajnom postupku presuđena stvar, jer opisano delo u odnosu na navedeni prekršaj ne predstavlja činjenično isti događaj, niti su vođena dva kaznena postupka protiv navedenog okrivljenog.

Imajući u vidu navedeno, po nalaženju Vrhovnog suda neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda na štetu AA učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno da se radi o već pravnosnažno presuđenoj stvari.

U ostalom delu zahteva branilac okrivljenog AA ističe manjkavost odluke drugostepenog suda, ističući da drugostepeni sud u svojoj odluci nije razmatrao i odgovorio na žalbene navode odbrane, na koji način branilac ukazuje na povredu člana 460 ZKP, što ne predstavlja zakonski razlog zbog koga je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to se Vrhovni sud u ocenu istih nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                            Predsednik veća-sudija

Maša Denić,s.r.                                                                                                      Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić