Istovremeno, okrivljeni su obavezani da oštećenom VV solidarno plate iznos od 140.250,00 dinara na ime troškova krivičnog postupka, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, a oštećeni je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu.

Presudom Višeg suda u Kruševcu Kž1 broj 213/20 od 06.11.2020. godine, delimičnim usvajanjem žalbe okrivljene BB i njenog branioca, presuda Osnovnog suda u Kruševcu K broj 219/20 od 28.09.2020. godine preinačena je u pogledu odluke o troškovima krivičnog postupka, u delu koji se odnosi na solidarnu obavezu okrivljenih AA i BB na plaćanje iznosa od 140.250,00 dinara oštećenom, tako što je određeno da se isplata ovog iznosa izvrši direktno oštećenom VV, dok su žalba okrivljene BB i njenog branioca u preostalom delu, kao i žalba branioca okrivljenog AA – advokata Živote Miloševića u celini, odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Života Milošević, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili tako što će okrivljenog za predmetno krivično delo oglasiti krivim po blažem krivičnom zakonu, za krivično delo učinjeno u saivršilaštvu, te mu utvrditi kaznu zatvora u kraćem trajanju, sa kraćim rokom proveravanja, ili da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, uz istovremeni zahtev da branilac okrivljenog bude obavešten o sednici veća na kojoj će biti razmatran zahtev.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, a nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da radnje okrivljenog, opisane u izreci prvostepene presude, ne predstavljaju krivično delo.

S tim u vezi, u zahtevu se ističe da je odredbom stava 2. člana 280. KZ izričito propisano da će se kaznom iz stava 1. tog člana kazniti i odgovorno lice u rudniku, fabrici ili drugom mestu rada, koje između ostalog uopšte ne postupa po propisima ili tehničkim pravilima o merama zaštiti na radu i time izazove opasnost za život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, te da u izreci nije navedeno da okrivljeni kritičnom prilikom „uopšte“ nije postupao po propisima ili tehničkim pravilima o merama zaštite na radu, a zbog čega prema stavu odbrane izreka presude ne sadrži jedno od bitnih obeležja predmetnog krivičnog dela. Prema navodima zahteva, izreka ne sadrži ni činjenični opis da je kritičnom prilikom došlo do dovođenja u konkretnu opasnost života i tela oštećenog VV, kao bitno obeležje dela, pri čemu u izreci nije izričito navedeno da je okrivljeni imao svojstvo odgovornog lica, niti je navedeno u kom svojstvu je postupao, kao i koji je krug ovlašćenja njegovo svojstvo obuhvatalo, a zbog čega prema stavu branioca u njegovim radnjama nema zakonskih obeležja krivičnog dela zbog kog je oglašen krivim.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, iz sledećih razloga:

Iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci pravnosnažne presude, proizilazi da okrivljeni AA, kao odgovorno lice na radu – rukovodilac poslovne oblasti kvaliteta u fabrici eksploziva i pirotehnike u okviru GG AD ..., kritičnom prilikom nije postupio po propisima i tehničkim pravilima o merama zaštite na radu, na koji način je izazvao opasnost po život i telo ljudi, konkretno oštećenog VV, i to tako što je suprotno članu 27. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu i članu 42. stav 1. i 2. Pravilnika o bezbednosti i zdravlju na radu „GG“ korporacije, zajedno sa okrivljenom BB obavestio usmenim putem oštećenog VV da je raspoređen na poslove kontrole ..., a da ga prethodno nisu osposobili za bezbedan i zdrav rad na ovim poslovima, niti su ga upoznali sa svim vrstama rizika na radnom mestu na koje je raspoređen, a usled kojih propusta je došlo do povređivanja oštećenog na način bliže opisan u izreci prvostepene presude. U izreci je navedeno i da je okrivljeni kritičnom prilikom postupao u uračunljivom stanju, da je bio svestan svog dela i da je ono zabranjeno, te svestan da nepostupanjem po propisima i tehničkim pravilima o merama zaštite na radu može izazvati opasnost po život i telo ljudi i da usled toga može nastupiti teška telesna povreda nekog lica, ali je olako držao da do ovakvih posledica neće doći. Stoga su u izreci prvnosnažne presude, po oceni ovoga suda, jasno opisani svi bitni elementi, kako objektivni, tako i subjektivni, krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 3. u vezi člana 280. stav 3. u vezi stava 2. KZ, zbog kog je okrivljeni oglašen krivim.

Pri tome činjenica na kojoj se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog insistira – da u izreci nije navedena reč „uopšte“ ne predstavlja povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, imajući u vidu da su u izreci opisani svi bitni elementi predmetnog krivičnog dela.

Kako je u izreci jasno navedeno da okrivljeni AA kritičnom prilikom nije postupio po propisima i tehničkim pravilima o merama zaštite na radu i time izazvao opasnost po život i telo ljudi, usled čega je nastupila teška telesna povreda oštećenog VV, to su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenjeni neosnovanim.

Po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva kojima se ukazuje da okrivljeni AA nije imao svojstvo odgovornog lica u smislu odredbe člana 280. stav 2. KZ, te da u izreci presude nije izričito navedeno u kom je svojstvu postupao, niti koji je krug njegovih ovlašćenja bio kritičnom prilikom. Isti navodi, već su bili predmet razmatranja Višeg suda u Kruševcu, koji je u drugom stepenu postupao po žalbama branilaca okrivljenih, pa imajući u vidu da je u svojoj odluci Kž1 broj 213/20 od 06.11.2020. godine Viši sud u Kruševcu ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 7 stav 4. i stani 8 stav 4, 5. i 6. izneo jasne i dovoljne razloge, koje ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne, to na ove razloge u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u delu u kojem se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP odbijen je kao neosnovan.

Neosnovani su i navodi zahteva kojima se ukazuje da je nižestepenim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se ističe da je radnje okrivljenih AA i BB valjalo pravno kvalifikovati kao jedno krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 3. u vezi člana 280. stav 2. u vezi stava 3. KZ u saizvršilaštvu – u vezi sa članom 33. KZ, jer su u izreci presude radnje okrivljenih opisane u množini, odnosno da su zajednički preduzete, a iz čega proizilazi da su kritičnom prilikom postupali kao saizvršioci.

Saizvršilaštvo u smislu odredbe člana 33. KZ postoji ukoliko više lica, učestvovanjem u radnji izvršenja, sa umišljajem ili iz nehata, zajednički izvrše krivično delo, ili ukoliko ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela.

Dakle, saizvršilaštvo u smislu odredbe člana 33. KZ podrazumeva zajednički umišljaj okrivljenih, odnosno njihovu zajedničku odluku da sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela.

Kako u izreci pravnosnažne presude nije opisan zajednički umišljaj okrivljenih, niti da prihvataju preduzete radnje kao zajedničko delo, to je po oceni ovoga suda u konkretnom slučaju pravilno primenjen krivični zakon kada su okrivljeni AA i okrivljena BB oglašeni krivim zbog izvršenja po jednog krivičnog dela teškog dela protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 3. u vezi člana 280. stav 3. u vezi stava 2. KZ. Stoga je zahtev i u ovom delu odbijen kao neosnovan.

U istom zahtevu, navodi se i da okrivljeni nije bio neposredno nadređen oštećenom, kako bi mu u tom smislu izdavao radne naloge, niti je bio ovlašćen da ga raspoređuje na određene poslove, a zbog čega između radnji okrivljenog AA i posledice dela u vidu ugrožavanja života i tela oštećenog i njegovog teškog povređivanja, nema pravno relevantne uzročne veze. Takođe, u zahtevu se ističe da je oštećeni samoinicijativno zapalio eksploziv, te da dokazi koji se nalaze u spisima upućuju na zaključak da je kritičnom prilikom došlo do prevremene eksplozije usled neispravnosti upotrebljenog sporogorećeg štapina, a zbog čega postupanje okrivljenog nije u uzročnoj vezi sa nastalom posledicom dela.

Izloženim navodima zahteva se, po oceni ovoga suda, ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, ali ovo u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, to se Vrhovni kasacioni sud u razmatranje istih nije ni upuštao.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                     Predsednik veća-sudija,

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                 Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić