Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti najpre ističe da su pobijane presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer smatra da ponašanje okrivljenog opisano u izreci pobijane prvostepene presude nema karakter ugrožavanja telesnog integriteta i duševnog zdravlja oštećene i da se ne može kvalifikovati kao nasilje u porodici u smislu člana 197. Porodičnog zakona, te da se u konkretnom slučaju radi o izolovanom incidentu, a da bi postojalo nasilje u porodici treba da postoji model ponašanja koji obuhvata raznovrsne radnje i ponašanja koje jedan član porodice preduzima, odnosno ispoljava prema drugom.

Ovaj sud najpre nalazi da postojanje krivičnog dela i pravna kvalifikacija krivičnog dela u krivičnom postupku se može ceniti samo u odnosu na zakon kojim je predmetno krivično delo propisano, u konkretnom slučaju Krivični zakonik, zbog čega ovaj sud nije razmatrao navode branioca kojima ukazuje na povredu člana 197. Porodičnog zakona.

Iz izreke pobijane prvostepene presude proizilazi da je okrivljeni oglašen krivim da je izvršio krivično delo iz člana 194. stav 1. KZ jer je kritičnom prilikom u uračunljivom stanju primenom nasilja ugrozio spokojstvo i telesni integritet člana porodice – oštećene G.Ž. na taj način što ju je bez povoda udario s leđa po ruci, usled čega je oštećenoj ispala čaša nanevši joj tom prilikom laku telesnu povredu, zatim počeo da je psuje rečima „mamicu ti j...“, pa kada ga je oštećena pitala šta hoće od nje, odgovorio je da želi da se iseli iz kuće, nakon čega joj je okrivljeni udario dva šamara, da bi zatim počeo na silu da je gura iz kuhinje i iz dnevne sobe sve do izlaza iz stana gde joj je zadao udarac rukom u predelu desnog uveta nanevši joj tako laku telesnu povredu, nakon čega je naišao njihov sin koga je oštećena prethodno dozivala u pomoć, a kada je okrivljeni prestao sa napadima, pri čemu je bio svestan svog dela i njegove zabranjenosti i hteo njegovo izvršenje.

Polazeći od navedenog, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iz izreke pobijane prvostepene presude Osnovnog suda u Nišu proizilaze sva bitna obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, odnosno proizilazi da je okrivljeni predmetno krivično delo izvršio sa umišljajem, primenom nasilja, ugrozivši spokojstvo i telesni integritet oštećene. S tim u vezi, a imajući pritom u vidu da je za postojanje krivičnog dela nasilje u porodici u pojedinim situacijama dovoljno i da je radnja izvršenja preduzeta samo jednom, ako je tom prilikom, odnosno preduzimanjem te radnje, došlo do posledice - ugrožavanja spokojstva i telesnog integriteta člana porodice, što je ovde slučaj, jer je upravo primenom nasilja na način opisan u izreci pobijane prvostepene presude (guranjem, psovanjem i udaranjem oštećene, nanošenjem joj dve lake telesne povrede) došlo do ugrožavanja spokojstva i telesnog integriteta oštećene, to su navodi branioca okrivljenog kojima ukazuje da bi za postojanje predmetnog krivičnog dela bilo potrebno postojanje više raznovrsnih radnji i ponašanja okrivljenog, od strane ovog suda ocenjeni kao neosnovani.

Iz iznetih razloga, po oceni ovoga suda, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog A.Ž. je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe da su „pozadina celog slučaja“ neraspravljeni imovinskopravni odnosi između oštećene i okrivljenog kao bivših bračnih drugova i da je kritičnom prilikom okrivljeni bio izložen vređanju i napadnut od strane oštećene, ali da sud nije poklonio poverenje njegovom iskazu, te da u konkretnom slučaju ako je postojalo nasilje, onda je ono bilo učinjeno od strane oštećene, a ne optuženog.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog ukazuje na to da je u pobijanim presudama pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što nije razlog predviđen članom 485. stav 4. ZKP, zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i to da je pobijanim presudama povređeno pravo na pravično suđenje okrivljenog zajemčeno Ustavom Republike Srbije, ali kako uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda kojom je utvrđeno da je okrivljenom u postupku povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda, odnosno pravo na pravično suđenje, to je Vrhovni kasacioni sud našao da zahtev branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio jer nema zakonom propisan sadržaj.

Zapisničar-savetnik                                                                                              Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                        Janko Lazarević,s,r.