Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 699/15 od 08.12.2015. godine, delimičnim usvajanjem žalbi branilaca okrivljenog D.U. i R.N. preinačena je presuda Osnovnog suda u Pančevu K 76/14 od 12.05.2015. godine, tako što je Apelacioni sud u Beogradu okrivljene D.U. i R.N. oglasio krivim da su izvršili krivično delo teška krađa u produženom trajanju iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 61. KZ, a u odnosu na radnje opisane od tačke 1. do 8. izreke u saizvršilaštvu u vezi člana 33. KZ, pri čemu je okrivljenog R.N. oglasio krivim i da je izvršio krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. KZ, pa je zatim Apelacioni sud u Beogradu okrivljenog D.U. osudio na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i deset meseci u koju će mu se uračunati vreme provedeno u pritvoru od 07.10.2011. godine do 19.07.2012. godine, a okrivljenom R.N. je najpre utvrdio pojedinačne kazne zatvora i to za krivično delo iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi čl. 33. i 61. KZ kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, a za krivično delo iz člana 348. stav 1. KZ kaznu zatvora u trajanju od devet meseci i novčanu kaznu u iznosu od 60.000,00 dinara, pa ga je zatim osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i osam meseci u koju će mu se uračunati vreme provedeno u pritvoru od 29.09.2011. godine do 19.07.2012. godine i novčanu kaznu u iznosu od 60.000,00 dinara koju je dužan da plati u roku od 30 dana od pravnosnažnosti presude, a u slučaju da istu ne plati sud će je zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan zatvora, s tim da kazna zatvora ne može biti duža od šest meseci. Prema okrivljenom R.N. izrečena je mera bezbednosti oduzimanje predmeta bliže naznačenih u izreci presude. Oštećeni su radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeni na parnicu, dok je okrivljeni D.U. oslobođen od plaćanja troškova krivičnog postupka, a okrivljeni R.N. je obavezan da snosi troškove krivičnog postupka na ime sudskog paušala u iznosu od 2.000,00 dinara koje je dužan da plati u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podnela branilac okrivljenog R.N., advokat B.B., zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tač. 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači i okrivljenog R.N. oslobodi od optužbe da je izvršio krivično delo iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi čl. 33.i 61. KZ ili da ukine pobijanu drugostepenu presudu i predmet vrati tom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane pesude donete uz bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tač. 2) i 3) ZKP. U zahtevu navodi da okrivljeni R.N. jeste priznao izvršenje krivičnog dela iz člana 348. stav 1. KZ, ali da prilikom utvrđivanja kazne zatvora za to delo sud nije postupio u skladu sa odredbom člana 16. stav 2. ZKP, odnosno nije u dovoljnoj meri i sa dužnom pažnjom cenio društvenu opasnost krivičnog dela i sve okolnosti konkretnog slučaja, te mu je prestrogo za to delo odmerio kaznu zatvora u trajanju od devet meseci. Branilac smatra da u odnosu na krivično delo teška krađa u produženom trajanju sud nije sa jednakom pažnjom utvrdio činjenice koje terete ili idu u korist okrivljenog u smislu člana 16. stav 2. ZKP, jer po oceni branioca ne postoji nijedan materijalni dokaz koji bi na nesumnjiv način nepobitno ukazivao da je R.N. izvršio bilo koju radnju krivičnog dela teška krađa u produženom trajanju koja mu se stavlja na teret, te da je u tom smislu sud bio u obavezi da u smislu člana 88. ZKP proveri istinitost priznanja odnosno odbrane okrivljenog D.U., koja je više nego očigledno bila usmerena na izbegavanje svake odgovornosti i prebacivanje odgovornosti na okrivljenog R.N., zbog čega su razlozi dati u pobijanim presudama, po oceni branioca, u znatnoj meri protivrečni. Pored toga, branilac ističe da se postavlja pitanje da li je sud mogao da uzme iskaz okrivljenog D.U. kao verodostojan, s obzirom na nalaz i mišljenje veštaka neuropsihijatra koji je utvrdio da kod ovog okrivljenog postoji zaostalost duševnog razvoja stepena lake mentalne retardacije i disocijalnog poremećaja ličnosti, kao i mentalni poremećaj i poremećaj ponašanja usled upotrebe alkohola.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog pored istaknutih bitnih povreda odredaba krivičnog postupka ukazuje i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tač. 2) i 3) ZKP, kao ni zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog R.N., ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar - savetnik                                                                                        Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                    Janko Lazarević,s.r.