Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 146/16 od 08.02.2016. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Subotici i branilaca okrivljenih L.Š. i R.K., a presuda Višeg suda u Subotici K 39/15 od 09.12.2015. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podnela branilac okrivljene R.K., advokat I.M., u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom ili drugostepenom sudu, ili da preinači pobijane presude na taj način što će okrivljenu R.K. osloboditi kazne ili joj izreći blažu kaznu.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljene R.K. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u pobijanim presudama povređen krivični zakon, odnosno da je pogrešno primenjen član 33. Krivičnog zakonika, budući da okrivljena R.K. u konkretnom slučaju nije postupala kao saizvršilac, već eventualno kao pomagač, te je u odnosu na nju trebalo primeniti član 35. KZ. U vezi sa iznetim branilac navodi da sud nije naveo nijednu aktivnu radnju izvršenja predmetnog krivičnog dela koju je okrivljena kritičnom prilikom preduzela, te da radnje za koje je okrivljena oglašena krivom da je preduzela kritičnom prilikom, a koje su navedene u izreci pobijane prvostepene presude, ne sadrže u sebi zakonska obeležja radnje saizvršilaštva, već radnje pomaganja, s obzirom na to da je okrivljena samo stvorila uslov da okrivljeni L.Š. izvrši predmetno krivično delo, nakon čega je i prikrila tragove krivičnog dela, učinioca i predmete pribavljene krivičnim delom. Zbog navedenog, branilac smatra da je okrivljena trebalo da bude oglašena krivom za pomaganje u izvršenju predmetnog krivičnog dela teško ubistvo, u kom slučaju bi joj sud mogao izreći blažu kaznu od propisane, a što u konkretnom slučaju nije učinjeno, pa je i odlukom o krivičnoj sankciji, po oceni branioca, povređen zakon na štetu okrivljene.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljene ukazuje na to da je pobijanim presudama povređen krivični zakon u smislu člana 439. tač. 2) i 3) ZKP.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda iz izreke pobijane prvostepene presude, proizilaze sva subjektivna i objektivna obeležja bića krivičnog dela teško ubistvo u saizvršilaštvu iz člana 114. tačka 4) u vezi člana 33. KZ, odnosno proizilazi da su okrivljeni L.Š. i R.K. kritičnom prilikom po prethodnom dogovoru pri izvršenju krivičnog dela razbojništvo upotrebom sile lišili života oštećenog kako bi od njega oduzeli pokretne stvari, a u nameri da sebi pribave protivpravnu imovinsku korist, na taj način što je okrivljeni L.Š. došao iz Subotice u Kanjižu, gde se na autobuskoj stanici sastao sa okrivljenom R.K., koja mu je predala u najlon kesi metalnu šipku, te su otišli do kuće oštećenog, gde je okrivljena R.K. zazvonila, a kada je oštećeni otvorio kapiju, okrivljena R.K. je stala sa strane na ulici, a okrivljeni L.Š. je metalnom šipkom zadao oštećenom najmanje pet udaraca po glavi, usled kojih povreda je kod oštećenog nastupila smrt, a kojom prilikom je optužena R.K. prišla oštećenom koji je ležao na zemlji, uzela novac iz džepova oštećenog i deo novca dala okrivljenom L.Š.

Polazeći od navedenog, po oceni ovog suda, okrivljeni L.Š. i R.K. su u izvršenju krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tačka 4) KZ postupali kao saizvršioci i to u smislu u kojem je saizvršilaštvo određeno u članu 33. KZ, jer su okrivljeni zajedno učestvovali u radnji izvršenja dela i to sa umišljajem, pri čemu je ovo njihovo zajedničko delovanje prisutno od samog početka svake njihove akcije i radnje, počev od prethodnog dogovora da se nađu na autobuskoj stanici kada je okrivljeni L.Š. iz Subotice došao u Kanjižu, gde ga je sačekala okrivljena R.K. i predala mu metalnu šipku, pa do zajedničkog odlaska do kuće oštećenog, preko podele uloge u pogledu radnje izvršenja prilikom vršenja krivičnog dela, pa do podele novca oduzetog prilikom izvršenja predmetnog krivičnog dela. Dakle, u konkretnom slučaju tačno se znalo ko kakvu ulogu ima u umišljajnom ostvarenju krivičnog dela i zajedničkom učestvovanju u radnji izvršenja.

Imajući u vidu navedeno, a kako je pobijanim presudama u pogledu krivičnog dela koje je bilo predmet optužbe izvršena pravilna pravna kvalifikacija, kao krivično delo teško ubistvo u saizvršilaštvu iz člana 114. tačka 4) u vezi člana 33. KZ, a za koje krivično delo je okrivljena R.K. oglašena krivom i za koje joj je izrečena kazna u granicama koje su zakonom propisane za to delo, to su navodi branioca okrivljene, da je u konkretnom slučaju okrivljenu trebalo oglasiti krivom zbog izvršenog krivičnog dela iz člana 114. tačka 4) u vezi člana 35. KZ i samim tim joj ublažiti kaznu, ocenjeni kao neosnovani.

Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda, neosnovano branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povrede zakona iz člana 439. tač. 2) i 3) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su nižestepeni sudovi krivicu okrivljene R.K. zasnovali na pretpostavkama i na činjenicama koje nisu potkrepljene dokazima, budući da osim odbrane okrivljenog L.Š. ne postoji nijedan drugi dokaz koji nesumnjivo utvrđuje da je okrivljena preduzela bilo kakvu aktivnu radnju u izvršenju krivičnog dela, pri čemu su nižestepeni sudovi su pogrešno utvrdili i odlučne činjenice u pogledu umišljaja okrivljene R.K.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljene osporava ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova i utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama, što nije razlog predviđen odredbom člana 485. stav 4. ZKP zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, iz kojih razloga je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljene u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar - savetnik                                                                                                              Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                                          Janko Lazarević,s.r.