Oštećena BB je radi ostavrivanja imovinskopravnog zahteva upućena na parnicu, dok će o troškovima oštećene, na ime angažovanja punomoćnika, sud odlučiti posebnim rešenjem.

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 227/19 od 09.03.2021. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivljenog, preinačena je prvostepena presuda, u pogledu odluke o kazni pa je okrivljenom za krivično delo za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim izrečena uslovna osuda, kojom mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci i istovremeno je određeno da se ista neće izvršiti ukoliko okrivljeni za vreme proveravanja u trajanju od 2 godine ne učini novo krivično delo, dok je u preostalom delu žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda u nepreinačenom delu, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Gvozden Grgur zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i iz člana 441. ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe zbog krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA pravnosnažne presude pobija zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodima da delo koje je opisano u izreci pravnosnažne presude po zakonu ne predstavlja krivično delo, jer radnja za koju se okrivljeni u konkretnom slučaju tereti nije preduzimana u kontinuitetu, već je preduzeta samo jednom i nije takvog intenziteta da može značajnije ugroziti duševni mir i spokojstvo oštećene.

Kod krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. Krivičnog zakonika radi se o takozvanoj „posledičnoj radnji“ izvršenja, koja sadržajno može biti različita, ali se mora tumačiti u kontekstu načina izvršenja navedenih u članu 194. stav 1. Krivičnog zakonika – kao primena nasilja, pretnja da će se napasti na život ili telo ili drsko ili bezobzirno ponašanje, kojim učinilac ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili/i duševno stanje člana porodice. Radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela određena je trajnim glagolom, pa se u smislu odredbe člana 112. stav 30. Krivičnog zakonika smatra da je delo učinjeno ako je radnja izvršena jednom ili više puta, iz kog razloga je, za postojanje dela bez značaja što se u konkretnom slučaju radilo o jednokratnom postupanju okrivljenog.

Shodno tome okrivljeni je, suprotno navodima zahteva, na način opisan u izreci prvostepene presude, opisanim radnjama izvršenim u jednom događaju dana 15.06.2019. godine (...vređao oštećenu....govoreći joj da je kurva i da ima triper... pretio rečima .... Ako te niko nije ubio, ja ću te ubiti!... ) pretnjom da će napasti na život i telo i drskim i bezobzirnim ponašanjem ugrozio spokojstvo i duševno stanje člana svoje porodice - bivše supruge sa kojom ima zajedničku decu i time ostvario sva bitna obeležja krivičnog dela iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika, kako objektivna obeležja koja se odnose na radnje okrivljenog, tako i subjektivna obeležja dela koja se tiču uračunljivosti i umišljaja (svesti i volje) okrivljenog za izvršenje dela, koji uključuje i svest o zabranjenosti dela.

Stoga su navodi zahteva da su pobijane pravnosnažne presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo, ocenjeni kao neosnovani.

Pobijajući pravnosnažne presude zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP branilac okrivljenog ističe da se na izveštaju Centra za socijalni rad Žitište broj 561-389/19 od 19.06.2019. godine presude ne mogu zasnivati, jer je sačinjavanjem tog izveštaja Centar prekoračio ovlašćenja i preuzeo ulogu suda unapred inkriminišući okrivljenog i isti je pri tome zasnovan na iskazu oštećene i sačinjen po nalogu javnog tužioca, koji je direktno zainteresovan za ishod postupka, a pored toga, način njegovog pribavljanja ne može se podvesti pod neku od dokaznih radnji predviđenih ZKP.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP propisano je da je „isprava“ svaki predmet ili računarski podatak koji je podoban ili određen da služi kao dokaz činjenice koje se utvrđuju u postupku (član 83. stav 1. i 2.).

Članom 7. stav 1. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici propisano je da su za sprečavanje nasilja u porodici i pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela određenih ovim zakonom nadležni policija, javna tužilaštva, sudovi opšte nadležnosti i prekršajni sudovi, kao nadležni državni organi i centri za socijalni rad, kao ustanove.

Po nalaženju ovog suda, izveštaj Centra za socijalni rad Žitište broj 561- 389/19 od 19.06.2019. godine, sačinjen je od strane ovlašćene institucije koju osniva Republika Srbija, Autonomna pokrajina Vojvodina - Centra za socijalni rad Žitište i voditelja slučaja diplomiranog psihologa VV, u skladu sa odredbama Porodičnog zakona i Pravilnika o organizaciji i normativima i standardima rada Centra za socijalni rad, koji sam po sebi, niti po načinu pribavljanja nije u suprotnosti sa Zakonikom o krivičnom postupku. Pri tome, ovaj izveštaj sačinjen je na osnovu razgovora sa oštećenom BB, te izjave oštećene, date na zapisniku pred tim centrom, u okviru obrade slučaja, a ne na osnovu naredbe javnog tužioca, kako to branilac okrivljenog neosnovano ističe i odnosi se na socijalno i porodično stanje i u njemu je navedeno da je oštećena ranije već prijavljivala okrivljenog zbog psihičkog nasilja, da joj okrivljeni preti i da je vređa preko društvenih mreža, optužujući je da ga vara i da se viđa sa drugim muškarcima, da ne može da prihvati da su razvedeni i da je kritikuje u vezi sa podizanjem dece, te da postoji rizik od daljih svađa i konflikata i visok rizik da se nasilje ponovi, kao i da joj je kritičnom prilikom pretio i govorio joj uvredljive reči, bez navođenja bilo kakvih daljih okolnosti vezanih za kritični događaj.

Imajući u vidu da je predmetni izveštaj Centra za socijalni rad sačinjen od strane stručnog lica i u svemu prema pravilima struke i predstavlja ispravu izdatu od strane nadležnog državnog organa u zakonom propisanoj proceduri, koja je u smislu člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP podobna da se koristi u krivičnom postupku, to navedeni dokaz ne predstavlja nezakonit dokaz u smislu navoda zahteva za zaštitu zakonitosti, posebno imajući u vidu da upravo iz napred citirane odredbe Zakona o sprečavanju nasilja u porodici (član 7.), proizilaze ovlašćenja u pogledu sačinjavanja izveštaja ovog organa kao mišljenja u postupku procene rizika neposredne opasnosti od nasilja u porodici.

Stoga Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navode iz zahteva branioca okrivljenog da su pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP odnosno da se pravnosnažne presude zasnivaju na nedozvoljenom dokazu.

Ostalim navodima zahteva branilac osporava razloge drugostepene presude, isticanjem da su isti paušalni, čime po oceni Vrhovnog kasacionog suda, branilac ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Takođe, branilac okrivljenog, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ističe povredu člana 441. ZKP, koju ne obrazlaže i ne opredeljuje navođenjem konkretnog stava, već samo ukazuje da se odnosi na „nepravilnu odluku o krivičnoj sankciji“, zbog čega Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac kao razlog podnošenja zahteva zapravo ističe povredu člana 441. stav 1. ZKP.

Međutim, bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, kao i povreda člana 441. stav 1. ZKP, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, pa se ovaj sud u ocenu istih nije upuštao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti ocenio neosnovanim i, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                    Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                Dragomir Milojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić