Privatni tužilac Z.R. je za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva prema okrivljenoj M.R. upućen na parnicu, shodno odredbi člana 258. ZKP.

Presudom Višeg suda u Jagodini Kž1 br. 96/15 od 12.05.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene M.R. – advokata V.M., a presuda Osnovnog suda u Paraćinu 1K 328/14 od 10.03.2015. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene M.R. – advokat V.M., zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava, povrede krivičnog zakona, pogrešne odluke o kazni, te ''zbog uputa tužioca na parnicu i pogrešne odluke o troškovima krivičnog postupka i paušala'', sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje ili da nižestepene presude preinači tako što će okrivljenu osloboditi krivice zbog nedostatka dokaza da je izvršila krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za događaj od 02.08.2014. godine, a da za događaj od 01.08.2014. godine u odnosu na isto krivično delo odbije optužbu zbog povlačenja tužbe na glavnom pretresu od 10.03.2015. godine.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan, u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8.) ZKP i na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8.) ZKP, branilac okrivljene M.R. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da prvostepenom presudom nije potpuno rešen predmet optužbe, obzirom da sud nije doneo meritornu odluku u odnosu na krivično delo uvrede učinjeno 01.08.2014. godine, već je doneo odluku samo u odnosu na krivično delo uvrede izvršeno 02.08.2014. godine. S tim u vezi, u zahtevu se ističe da se u privatnoj krivičnoj tužbi, koja je podneta protiv okrivljene, navode dva događaja iz avgusta meseca 2014. godine – od 01.08.2014. i od 02.08.2014. godine, te da je prvostepeni sud donoseći meritornu odluku samo u odnosu na događaj od 02.08.2014. godine učinio navedenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, obzirom da nije u celosti, u objektivnom smislu, rešio predmet tužbenog zahteva.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, izloženi navodi zahteva su neosnovani, iz sledećih razloga:

Prema stanju u spisima predmeta, na glavnom pretresu održanom dana 10.03.2015. godine, u završnoj reči, punomoćnik privatnog tužioca Z.R. – advokat N.S., precizirao je privatnu tužbu tako što je naveo da iz tužbe treba izostaviti događaj od 01.08.2014. godine, te tako što je poslednju rečenicu iz stava 2., na strani 2. privatne krivične tužbe izmenio tako da glasi ''istog dana u večernjim časovima, dok je tužilac vozio M.Ž. iz G.M., isti mu je saopštio da je čuo od M.R. kako priča po selu da su joj Z.R., I. i D.Š. provalili u kuću'', pri čemu se izjasnio da ostaje u svemu pri krivičnoj tužbi koja se odnosi na događaj od 02.08.2014. godine.

Imajući u vidu da je prvostepeni sud okrivljenu M.R. oglasio krivom zbog izvršenja jednog krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. KZ, odnosno za radnju izvršenu 02.08.2014. godine, shodno učinjenim izmenama privatne tužbe na glavnom pretresu održanom dana 10.03.015. godine, krećući se pri tome u granicama privatne tužbe, a u skladu sa činjeničnim stanjem utvrđenom u postupku, to su neosnovani navodi zahteva branioca okrivljene – da je prvostepenom presudom učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP.

Takođe, neosnovani su navodi zahteva, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i ističe da u radnjama okrivljene nema obeležja krivičnog dela uvrede. S tim u vezi, u zahtevu se navodi da inkriminisane reči koje se okrivljenoj stavljaju na teret objektivno ne predstavljaju omalovažavanje privatnog tužioca Z.R., obzirom da se iz izreke presude ne vidi da se inkriminisane reči odnose upravo na privatnog tužioca.

Međutim, izloženi navodi zahteva se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Prema izreci prvostepene presude, okrivljena M.R. je kritičnom prilikom ispred kuće privatnog tužioca Z.R., njegovoj supruzi J.R. uputila uvredljive reči za privatnog tužioca, rekavši ''vi ste lopovi, tvoj muž, I. i D.Š., provalili su u moju kuću kroz prozor, ukrali su mi ćebe, mleko, meso. Ja sam ih prijavila policiji i sigurna sam sto posto da su mi oni provalili u kuću'', a što je supruga privatnog tužioca J.R. istoga dana prenela privatnom tužiocu Z.R.

Zaštitni objekat od krivičnog dela uvrede je čast, kao i skup svih vrednosti nekog lica (intelektualnih, karakternih, moralnih, fizičkih i drugih osobina i vrednosti), te ugled, kao odraz tih vrednosti u društvu, pa radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela predstavlja svako postupanje kojim se napada bilo koja od tih vrednosti, njihovim poricanjem, omalovažavanjem ili potcenjivanjem, kojim radnjama se u suštini izražava nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Pri tome, karakter tih radnji kao uvredljivih ceni se sa stanovišta opšte usvojenih društvenih stavova i merila.

Kako su inkriminisane reči, koje je okrivljena uputila supruzi privatnog tužioca Z.R., a koje se odnose na privatnog tužioca, po svojoj sadržini podobne da uvrede privatnog tužioca, i objektivno su mogle prouzrokovati kod privatnog tužioca osećanje omalovažavanja njegove ličnosti, to je u potpunosti pravilno stanovište kako prvostepenog, tako i drugostepenog suda, da se u radnjama okrivljene stiču sva bitna obeležja krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. KZ, zbog kojeg je okrivljena pravnosnažnom presudom oglašena krivom.

Pri tome, činjenica da se u izreci prvostepene presude izričito ne navodi ime privatnog tužioca - nije od značaja, obzirom da je okrivljena kritičnom prilikom supruzi privatnog tužioca Z.R. rekla ''vi ste lopovi'', kao i to da je, pored I. i D.Š., njen muž provalio u njenu kuću, a na koji način je u dovoljnoj meri privatnog tužioca odredila kao lice na koje se inkriminisane reči odnose.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, u delu kojim se pravnosnažna presuda pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8.) ZKP i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, odbijeni su kao neosnovani, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP.

U ostalom delu, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nedozvoljen, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1.) ZKP-a propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni, preko svog branioca, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona i to taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i apelacionim sudom (član 74., član 438. stav 1. i 4. tačka 7) do10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP).

Dakle, citiranom zakonskom odredbom, pravo okrivljenog i njegovog branioca na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, ograničeno je u pogledu razloga isključivo na ove povrede.

U ostalom delu, navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, ukazuje se na postojanje bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2.) ZKP, isticanjem da je izreka presude protivrečna samoj sebi i razlozima presude, te na postojanje bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, isticanjem da nema dokaza da je okrivljena uredno primila privatnu tužbu, jer nije lično i svojeručno potpisala prijem iste, kao i navodima da na glavnom pretresu održanom dana 10.03.2015. godine, i pored toga što je punomoćnik privatnog tužioca precizirao privatnu tužbu – sud nije pitao okrivljenu da li želi da se izjasni povodom ove izmene privatne tužbe, pri čemu se ukazuje i na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, isticanjem da privatni tužilac Z.R. nije potvrdio da mu je okrivljena neposredno uputila inkriminisane reči, a iz kojih sve razloga se, shodno odredbi člana 385. stav 4. ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti ne može podneti od strane okrivljenih, odnosno branilaca okrivljenih.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene odbacio kao nedozvoljen, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2), u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti i u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, te na povrede odredaba člana 441. stav 3. i 4. ZPP, odbacio kao nedozvoljen, iz sledećih razloga:

U vezi sa povredom zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, branilac okrivljene u zahtevu ističe da je sud okrivljenu M.R. osudio na novčanu kaznu u iznosu od 10.000,00 dinara, ne ceneći dovoljno sve olakšavajuće okolnosti na njenoj strani, a posebno činjenicu da do sada nije osuđivana. Međutim, i pored toga što je podnošenje zahteva zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP dozvoljeno, imajući u vidu da se izloženim navodima zahteva u suštini osporavaju činjenice koje bi u konkretnom slučaju mogle biti od uticaja na odluku o visini krivične sankcije, odnosno ukazuje se na razloge zbog kojih shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP nije dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima i njihovim braniocima, to je i u ovom delu zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Nadalje, i u delu u kojem se ukazuje na povredu člana 441. stav 3. ZKP isticanjem da je sud pogrešno odlučio kada je privatnog tužioca uputio na parnicu, zahtev odbačen kao nedozvoljen, imajući u vidu da ni prvostepenom, a ni drugostepenom presudom nije doneta odluka o visini imovinsko-pravnog zahteva. Ovo stoga što se odluka o dosuđenom imovinsko-pravnom zahtevu može pobijati samo ukoliko je sud donošenjem ove odluke povredio zakonske odredbe.

Naime, odredbom člana 441. stav 3. ZKP, propisano je da se odluka o dosuđenom imovinsko-pravnom zahtevu ili odluka o oduzimanju imovine proistekla iz krivičnog dela može pobijati ako je sud ovom odlukom povredio zakonske odredbe.

Iz citirane zakonske odredbe jasno proizlazi da se postojanje povrede zakona može ispitivati samo u slučaju kada sud dosudi imovinsko- pravni zahtev i takvom odlukom povredi zakon.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je privatnog tužioca uputio na parnicu, dakle, nije dosudio imovinsko-pravni zahtev, a što znači da ne postoji odluka kojom je učinjena povreda zakona, a koja bi eventualno mogla biti razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Najzad, zahtev za zaštitu zakonitosti i u delu u kojem se ukazuje na povredu člana 441. stav 4. ZKP, odbačen je kao nedozvoljen, imajući u vidu da se zahtevom i u ovom delu suštinski osporavaju činjenice koje bi u konkretnom slučaju eventualno mogle uticati na odluku o visini paušala, odnosno ukazuje se na razloge zbog kojih u smislu člana 485. stav 4. ZKP, podnošenje ovog vanrednog pravnog leka nije dozvoljeno okrivljenima i njihovim braniocima.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, u odnosu na odbijajući deo, te na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP, u delu kojim je zahtev odbačen, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                   Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica,s.r.                                                               Nevenka Važić,s.r.