Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž br. 4139/11 od 21.01.2014. godine preinačena je navedena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici, tako što su okrivljeni T.V., Š.S. i B.D., na osnovu člana 423. stav 1. tačka 2. ZKP oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo iznude iz člana 180. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS – kao pomagači – u vezi člana 24. KZ SRJ.

Istom presudom na osnovu člana 265. ZKP, okrivljeni su oslobođeni obaveze naknade troškova krivičnog postupka, pa isti padaju na teret budžeta, a oštećeni C.Ž. je upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva.

Protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Republički javni tužilac podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povreda odredbi člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP i 439. stav 1. tačka 1. ZKP u vezi člana 24. stav 1. i 25. stav 1. KZ SRJ (član 35. stav 1. i član 36. stav 1. KZ), sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i, saglasno članu 492. stav 1. tačka 3. ZKP konstatuje da je zakon povređen u korist okrivljenih.

Zahtev za zaštitu zakonitosti je u smislu člana 488. ZKP dostavljen braniocima okrivljenih, nakon čega je Vrhovni kasacioni sud održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudom protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je osnovan.

Postupajući po žalbi na prvostepenu presudu Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici, Apelacioni sud u Novom Sadu je održao pretres, na kome je zamenik Apelacionog tužioca izmenio činjenični opis i pravnu kvalifikaciju u optužnici, tako da je okrivljenima V.T., S.Š. i D.B., stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela iznude pomaganjem – iz člana 180. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS u vezi člana 24. KZ SRJ.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, po održanom pretresu, okrivljene oslobodio od optužbe da su izvršili krivično delo iznude pomaganjem, i odluku doneo primenom odredbe člana 423. tačka 2. ZKP. Odredba člana 423. tačka 2. ZKP određuje da će sud izreći presudu kojom se optuženi oslobađa od optužbe ako nije dokazano da je optuženi učinio delo za koje je optužen, što znači da primenjujući ovu zakonsku odredbu, Apelacioni sud donosi oslobađajuću presudu zbog nedostatka dokaza da su optuženi učinili krivično delo.

U obrazloženju presude, međutim, Apelacioni sud kao razlog za svoj stav iznosi stav da je – „krivica pomagača uslovljena osudom izvršioca za određeno krivično delo, jer je pomaganje umišljajno pružanje pomoći izvršiocu krivičnog dela koje je ovaj zaista i izvršio“.

Obrazlažući presudu na ovaj način, Apelacioni sud u stvari daje razloge za nedostatak krivice u radnjama okrivljenih, a krivica je konstitutivno obeležje opšteg pojma krivičnog dela. Nedostatak krivice, prema tome, isključuje krivično delo, pa tim razlogom Apelacioni sud u stvari obrazlaže odredbu člana 423. tačka 1. ZKP – da delo za koje su okrivljeni optuženi, po zakonu nije krivično delo.

Postupajući na ovaj način Apelacioni sud je učinio bitnu povredu odredaba ZKP iz člana 438. stav 2. tačka 2, jer su razlozi oslobađajuće presude protivrečni njenoj izreci, na šta se osnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi.

Izražavajući stav da je odluka o krivici pomagača uslovljena osudom izvršioca, Apelacioni sud čini i povredu krivičnog zakona, po pitanju da li je delo koje je predmet optužbe-krivično delo.

Pomaganje kao oblik saučesništva je definisano odredbom člana 24. Osnovnog krivičnog zakona („Sl.list SFJR“, br.44/76...„Sl.list SRJ“, br.62/2001), a granice odgovornosti i kažnjivosti saučesnika su određene članom 25. istog zakona. Iz odredaba tog zakona koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, isto kao i iz odredaba članova 35. i 36. Krivičnog zakonika („Sl.glasnik RS“, br.85/06), jasno proizilazi autonomna odgovornost pomagača, koja je nezavisna od stepena odgovornosti izvršioca i njegove krivice. Za ocenu krivične odgovornosti pomagača bitno je da je radnjom izvršenja ostvareno zakonsko biće krivičnog dela u čijem izvršenju je pomagač za umišljajem preduzeo radnje pomaganja. U svakoj konkretnoj situaciji potrebno je da su u optužnom aktu opisane radnje izvršenja koje sadrže sve elemente krivičnog dela, bez obzira da li je izvršilac poznat i da li mu se istovremeno sudi.

U preciziranoj optužnici Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu od 10.06.2013. godine, kao i u izreci presude Apelacionog suda, određeno su opisane radnje krivičnog dela iznude koje su izvršene od nepoznatog lica, a isto tako i radnje pomaganja koje su preduzeli okrivljeni V.T., S.Š. i D.B. pa, i optužnica i izreka presude sadrže sve elemente krivičnog dela izude izvršenog od NN lica, kao i krivičnog dela iznude izvršene pomaganjem koje su okrivljenima V.T., S.Š. i D.B. stavljene na teret. Apelacioni sud nije imao osnova da krivicu pomagača vezuje za nedostatak podataka o izvršiocu krivičnog dela, jer je opis izvršenja krivičnog dela potpun sa svim njegovim elementima, niti da krivicu uslovljava osudom izvršioca, već je došao do pogrešnog zaključka da delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, čime je učinio i povredu Krivičnog zakona definisanu odredbom člana 439. stav 1. tačka 1, na koju se osnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje.

Iz navedenih razloga, a imajući u vidu da je Apelacioni sud oslobađajućom presudom učinio povrede zakona u korist okrivljenih, Vrhovni kasacioni sud je po usvajanju zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 492. stav 1. tačka 3. ZKP, doneo presudu kojom se ograničio samo na to da utvrdi povredu zakona.

Zapisničar-savetnik                                                           Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica,s.r.                                                      Nevenka Važić,s.r.