O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požegi K 91/18 od 07.05.2018. godine okrivljeni AA oglašen je krivim da je izvršio krivično delo uvreda iz člana 170. stav 2. KZ, te ga je sud osudio na novčanu kaznu u iznosu od 75.000,00 dnara koju da plati u roku od 2 meseca od dana pravnosnažnosti presude, a u protivnom ista će biti zamenjena kaznom zatvora tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti 1 dan kazne zatvora. Okrivljeni je obavezan da plati privatnom tužiocu na ime troškova krivičnog postupka iznos od 35.940,00 dinara, kao i sudu 5.000,00 dinara na ime paušala, a u roku od 15 dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudne sudske naplate.

Presudom Višeg suda u Užicu Kž1 4/19 od 24.01.2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Požegi K 91/18 od 07.05.2018. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog AA, advokat Miloš Vučićević podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) i 438. stav 2. tačka 2) i 3), a u vezi člana 16. stav 2. ZKP, kao i zbog povrede iz člana 439. stav 1. tačka 1) i tačka 2) ZKP (očigledno omaškom naveden nepostojeći stav 2), sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijane presude ili eventualno preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe da je izvršio krivično delo uvreda iz člana 170. stav 2. KZ, ili odbije optužbu privatnog tužioca jer delo za koje se okrivljeni goni nije krivično delo.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je osnovan.

Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA ukazuje da je pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi sa članom 170. stav 2. Krivičnog zakonika.

Naime, prema činjeničnom opisu radnje okrivljenog AA, utvrđenom iz izreke prvostepene presude, okrivljeni je kritičnom prilikom preko društvene mreže ''Fejsbuk'' omalovažio privatnog tužioca BB, inače ... opštine ... rečima „pa dobro gospođo ili gospođice, nije to razlog što ste dobar prijatelj sa BB da napišete tolike laži i neistine, sa BB sam bio šest godina u stranci i većeg prevaranta nisam sreo, zato da se nešto dogovorimo, da lepo vi i ja izađemo na ulicu i napravimo jednu anketu o BB, koja će pobiti vaše ili moje tvrdnje“.

Krivično delo uvreda iz člana 170. stav 2. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu, dok je odredbom člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika propisano da se neće kazniti za delo iz stava 1. do 3. ovog člana učinilac, ako je izlaganje dao u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja. Stoga krivično delo uvreda neće postojati, iako je uvredljiva izjava saznata od nekog, ukoliko su kumulativno ostvareni objektivni i subjektivni uslov. Objektivni uslov jeste da je uvredljiva izjava data u okviru jedne od delatnosti i to ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva ili političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa. Subjektivni uslov jeste da kod onog čija bi izjava objektivno predstavljala uvredu nekog lica, odnosno povredu njegove časti, nije postojala namera omalovažavanja, a što se vidi iz načina izražavanja ili drugih okolnosti.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda iz izreke pravnosnažne presude i spisa predmeta, proizlazi da je okrivljeni izneo vrednosni sud o privatnom tužiocu BB, kao funkcioneru i ... opštine ... i predlagao licu na društvenoj mreži da o tome urade anketu i utvrde da li je taj njegov vrednosni sud ispravan ili ne.

Imajući u vidu napred navedeno, osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje da, u konkretnom slučaju, napisanim rečima koje su po oceni privatnog tužioca uvredljive sadržine, ostvaren je samo objektivni uslov inkriminacije dela iz člana 170. stav 2. KZ, ali ne i subjektivni da su navedene činjenice iznete u nameri omalovažavanja, što se vidi iz načina izražavanja, a i spremnost da se o ispravnosti vrednosnog suda izjasne i druga lica.

Sa druge strane odredbom člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zagarantovano je pravo na slobodu izražavanja shodno kom svako ima pravo na slobodu izražavanja koje uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Činjenica da je privatni tužilac politička ličnost i ... opštine ..., podrazumeva postojanje većeg stepena tolerancije prema kritikama koje se iznose u medijima ili na društvenim mrežama, jer su granice prihvatljive kritike još šire kada je meta političar ili druga javna ličnost. U ovom slučaju meta kritike je javna ličnost- ... opštine i okrivljeni je u komentarima na društvenoj mreži ''Fejsbuk'' objasnio način na koji on vidi rad ... opštine ... i u tom pravcu je podsticao lice na čiji komentar je odgovorio, da raspišu anketu kako bi utvrdio istinitost onoga što govori, kakva objava po oceni ovoga suda nema u sebi nameru omalovažavanja. U svakom slučaju objava okrivljenog je sadržala određeni oštar nivo kritike, ali kako isti nije bio proizvoljan lični napad i nije bio usredsređen na privatni život ... opštine već na vrednosni sud rada ... opštine ..., to po oceni Vrhovnog kasacionog suda u nedostatku namere omalovažavanja, što predstavlja osnov isključenja krivičnog dela u smislu stava 4. člana 170. KZ i nema krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. KZ.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA kao osnovan i preinačio pobijane presude, tako što je na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP u vezi člana 170. stav 4. KZ okrivljenog oslobodio od optužbe za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 2. KZ.

Imajući u vidu da je okrivljeni AA oslobođen od optužbe, to je privatni tužilac shodno članu 265 stav 3 ZKP obavezan da mu naknadi troškove krivičnog postupka.

Na osnovu napred navedenog, Vrhovni kasacioni sud je u smislu člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 265. stav 3. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                Predsednik veća-sudija,

Marija Ribarić,s.r.                                                                                                                    Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić