Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu i na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i obranioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer izreka pravnosnažne presude ne sadrži sve bitne elemente krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ. Izrekom prvostepene presude sud je utvrdio da je okrivljeni u datim okolnostima objavio tekst uvredljive sadržine, čime je ostvario samo objektivni uslov inkriminacije iz člana 170. stav 1. KZ, ali ne i subjektivni - da su navedene činjenice iznete u okviru političke delatnosti, u nameri omalovažavanja privatnog tužioca BB. Po stavu odbrane, u situaciji kada je uvredljiva izjava data u okviru političke delatnosti, imajući u vidu da je okrivljeni predsednik opštinskog odbora VV stranke i uvek se u svojim objavama obraćao u ime stranke, a namera omalovažavanja, iako nije eksplicitno sadržana u biću krivičnog dela uvreda, ulazi u njen pojam i kao takva mora biti obuhvaćena izrekom presude. Kod nedostatka ovako bitnog subjektivnog elementa krivičnog dela, odnosno u nedostatku namere omalovažavanja nema ni krivičnog dela uvreda iz člana 170. KZ.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Po nalaženju ovoga suda, u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljenog, datom u izreci prvostepene presude, naznačene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom i to kako objektivne, u odnosu na radnju izvršenja koja se u konkretnom slučaju sastoji u uvredi oštećene- privatnog tužioca, pošto je okrivljeni na svom „facebook“ nalogu objavio više tekstova sa uvredljivim rečima koje su se odnosile na privatnog tužioca BB, pa je tako 25.06.2020. godine objavio tekst „direktorku Osnovne škole ... u ..., gospođo BB, najboljim kadrom SNS bande, jel istina direktorko, kadru SNS bande, jel istina bagro lopovska da ste sada odložili, poništili eskurziju zbog navodnog korona virusa“, dana 26.06.2020. godine „ovo je krađa našeg novca na ime dece, pojedinci Vučićevi lopovi se bogate, sprega, predsednik opštine, direktor škole, fotograf, sve SNS bagra koja će morati u zatvor kad-tad“, dana 02.07.2020. godine „Direktorko Osnovne škole ..., gospođo BB, bagro jedna, dokle mislite da varate i obmanjujete roditelje učenika, vraćajte bre novac što se uzeli za eskurziju, bagro lopovska“ i dana 03.07.2020. godine „jel znate da ste napravili malverzacije oko prijemnih ispita, eskurzija, prevarili đake, oteli novac, itd, direktorko Osnovne škole ..., ispravljaj greške za koje si lično odgovorna, desiće se protesti u ...“, a koje reči objektivno posmatrano predstavljaju uvrede, tj izjave omalovažavanja privatnog tužioca i nepoštovanje njegovog dostojanstva, koje su kod privatnog tužioca izazvale osećaj uvređenosti, tako i subjektivne koje se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog upravljenog na izvršenje krivčnog dela u pitanju.

Iz iznetih razloga, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje na nepostojanje subjektivnih zakonskih obeležja predmetnog krivičnog dela i da je pravnosnažna presuda doneta uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi, a nasuprot navodima zahteva, da namera omalovažavanja nije zakonsko obeležje krivičnog dela uvreda, već je stavom 4. člana 170. KZ, predviđen osnov isključenja postojanja krivičnog dela u situaciji kada je uvredljiva izjava data, između ostalog, u vršenju političke delatnosti, pod uslovom da se iz načina izražavanja ili drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja, što nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju nisu našli.

Kako branilac okrivljenog navodima zahteva osporava navedeni zaključak nižestepenih sudova i ukazuje da kod okrivljenog nije postojala namera omalovažavanja i da je uvredljiva izjava data u okviru političke delatnosti, imajući u vidu da je okrivljeni predsednik opštinskog odbora VV stranke i da se u svojim objavama obraćao u ime stranke, to pravnosnažnu presudu osporava zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Međutim, pogrešno i nepotpuno činjenično stanje, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić