Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, nakon dostavljanja primerka zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog se ukazuje na povredu krivičnog zakona, odredbu člana 439. tačka 1) ZKP, navodima da delo za koje je okrivljeni J.N. pravnosnažno osuđen nije krivično delo. Prema stavu odbrane, kada se uzmu u obzir dokazane činjenice da pripadnost romskoj populaciji kao međuetničkoj zajednici kako okrivljenog tako i oštećene podrazumeva stupanje u zajednicu života i seksualne odnose u ranijoj životnoj dobi u odnosu na kriterijume i standarde drugih etničkih zajednica, činjenica da se okrivljeni u svom okruženju susretao sa identičnim situacijama kada su njegovi poznanici i prijatelji stupali u zajednicu života i seksualne odnose sa mlađim devojkama i da protiv njih nikada nije vođen krivični postupak, po stavu odbrane, proizlazi da okrivljeni nije bio svestan niti je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno pa samim tim ne može biti ni kriv. Odbrana smatra da u predmetnom slučaju nedostaje krivica na strani okrivljenog pa zbog toga nema ni krivičnog dela. Takođe, odbrana smatra da je okrivljeni postupao u neotklonjivoj stvarnoj zabludi jer nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu u pogledu stvarne okolnosti koja predstavlja obeležje krivičnog dela, odnosno jer je bio u neotklonjivoj stvarnoj zabludi u pogledu starosti oštećene za koju je imao saznanja da ima 16 godina. Dakle, po stavu odbrane, na strani okrivljenog ne postoji krivica, a postoji neotklonjiva stvarna zabluda pa je donošenjem prvostepene i drugostepene presude povređen krivični zakon, odredba člana 439. tačka 1) ZKP.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud ove navode u podnetom zahtevu ocenjuje kao neosnovane. Naime, prvostepeni sud je, nakon što je na glavnom pretresu izveo dokaze, izveo pravni pravilan zaključak da iz činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela navedenih u izreci prvostepene presude, proizlaze svi objektivni i subjektivni elementi bića krivičnog dela obljuba sa detetom iz člana 180. stav 1. Krivičnog zakona, te su predmetne krivičnopravne radnje okrivljenog J.N., pravilnom primenom zakona pravno kvalifikovane upravo kao krivično delo obljuba sa detetom iz člana 180. stav 1. KZ.

Iz navedenih razloga, suprotni navodi u zahtevu branioca okrivljenog, da je pobijanim pravnosnažnim presudama povređen krivični zakon - odredba člana 439. tačka 1) ZKP, su ocenjeni kao neosnovani.

Takođe, kako je ova povreda krivičnog zakona isticana i u postupku po redovnom pravnom leku, Vrhovni kasacioni sud prihvatajući razloge žalbenog suda, na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Podnetim zahtevom se ukazuje i na povredu odredbe člana 441. stav 3. ZKP, samo numerički, ali bez ikakvog daljeg objašnjenja, tako da o navedenoj povredi Vrhovni kasacioni sud nije mogao meritorno odlučivati, iako ova povreda spada u krug zakonom propisanih povreda zbog kojih je moguće izjaviti ovaj vanredni pravni lek od strane okrivljenog preko branioca.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. ZKP-a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                        Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                             Dragiša Đorđević, s.r.