Navedenom presudom na osnovu člana 206. ZKP obavezan je okrivljeni Ž.R. da oštećenom preduzeću E. d.o.o iz Č. na ime imovinsko pravnog zahteva za naknadu štete plati iznos od 867.547,98 dinara, a oštećenom preduzeću TJ M. iz B. iznos od 2.461.587,80 diinara sa zakonskom kamatom pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je oštećeno preduzeće TJ M. iz B. za višak svog imovinsko-pravnog zahteva u iznosu od 823.173,19 dinara upućeno na parnicu.

Istom presudom na osnovu člana 193 i 196. ZKP obavezan je okrivljeni Ž.R. da sudu na ime paušala plati 10.000,00 dinara, a na ime troškova krivičnog postupka iznos koji će biti određen posebnim rešenjem Višeg suda u Jagodini.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž3 4/14 od 16.04.2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog Ž.R., a presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 3546/13 od 13.12.2013. godine, potvrđena.

Protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 3546/13 od 13.12.2013. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž3 4/14 od 16.04.2014. godine, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Ž.R., advokat M.P., zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1, 7 i 11 i člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovnu odluku ili da pobijane presude preinači, tako što će potvrditi presudu Višeg suda u Jagodini K broj 132/11 od 17.04.2013. godine.

Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 486. i 487. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća, o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Ž.R. je neosnovan.

Branilac okrivljenog Ž.R. u zahtevu navodi da je u konkretnom slučaju nastupila zastarelost krivičnog gonjenja u odnosu na račune koje iskazalo preduzeće E., a koji su opisani u prvobitnoj optužbi, a označeni u presudi Višeg suda u Jagodini od 12. do 21. reda, a u optužnom aktu Apelacionog tužioca od 10. do 19 reda, jer je rešenjima Poreske uprave za ovakvo svoje poslovanje oglašen krivim i kažnjen kako okrivljeni R., tako i njegovo preduzeće, te u odnosu na ovu radnju nije mogao biti oglašen krivim, na koji način je sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP. U zahtevu branioca okrivljenog Ž.R. navodi se da u konkretnom slučaju zamenik Apelacionog javnog tužioca nije imao saglasnost i ovlašćenje Višeg javnog tužioca u Jagodini da menja radnje izvršenja krivičnog dela i njihov opis, a kako je isti to uradio na pretresu 13.12.2013. godine, pobijane presude donete su uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP.

Članom 19. stav 1. Zakona o javnom tužilaštvu propisano je da neposredno viši javni tužilac može preduzeti sve radnje za koje je ovlašćen niži javni tužilac.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Ž.R. kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP-a.

Ostale iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Ž.R., Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim. Naime, navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog Ž.R. isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv drugostepene presude, a trećestepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge da u pogledu pojedinih radnji izvršenja krivičnog dela, za koje je okrivljeni drugostepenom presudom oglašen krivim, nije nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, i da se u konkretnom slučaju ne radi o presuđenoj stvari, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Ž.R. kao osnov podnošenja zahteva navedena je i povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11. i člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, kao i da je sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje, međutim budući da po stavu Vrhovnog kasacionog suda navedene povrede i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavljaju zakonske razloge u okviru povreda nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP, zbog kojih bi okrivljeni kao ovlašćeno lice mogao podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud se u ove navode iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. stav 1 i 2. ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                     Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                              Dragiša Đorđević, s.r.