U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Miroljuba Tomića, predsednika veća, Tatjane Vuković, Gordane Kojić, Svetlane Tomić Jokić i Aleksandra Stepanovića, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Dušana Markovića, podnetom protiv pravnosnažih presuda Osnovnog suda u Lazarevcu K br. 156/23 od 17.11.2023. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1328/23 od 31.01.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 21.05.2024. godine, jednoglasno je doneo:

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Dušana Markovića podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Lazarevcu K br. 156/23 od 17.11.2023. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1328/23 od 31.01.2024. godine, u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postuku, dok se u preostlaom delu zahtev za zaštitu zakonitosti ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu K br. 156/23 od 17.11.2023. godine okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 2 godine i 4 meseca, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 26.03.2023. godine pa nadalje. Prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenom i odlučeno je o troškovima krivičnog postupka, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1328/23 od 31.01.2024. godine odbijene su kao neosnovane žalbe javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Lazarevcu, okrivljenog AA i njegovog branioca i presuda Osnovnog suda u Lazarevcu K br. 156/23 od 17.11.2023. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Dušan Marković, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od odgovornosti, ili iste ukine i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje ili da, u smislu člana 493. ZKP, utvrdi da je povređen zakon na štetu okrivljenog.

Vrhovni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA ističe da se pobijane presude zasnivaju na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postuku ne mogu zasnivati. Kao nezakoniti dokaz branilac okrivljenog označava iskaz svedoka – policijskih službenika BB, VV i GG, koji su se izjašnjavali u pogledu činjenica do kojih su došli posrednim saznanjem, konkretno iz sadržine razgovora sa oštećenom kao građaninom.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti su ocenjeni kao neosnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da su u toku postupka u svojstvu svedoka ispitani policijski službenci VV i BB, koji su kritičnom prilikom intervenisali po prijavi sina okrivljenog da otac tuče majku, da su na licu mesta zatekli okrivljenog, oštećenu i njihovog sina, da je oštećena imala vidljivu povredu nosa, da je bila uznemirena i uplakana, da je sin okrivljenog bio uznemiren, da se sve vreme svađao sa ocem i da je bilo evidentno da je sin okrivljenog pokazivao negodovanje prema ocu zbog povrede koju je majka zadobila, da je bio besan, da su nakon obavljenih razgovora obavestili policijskog službenika nadležnog za nasilje u porodici, jer nisu nisu imali dilemu o čemu se radi, a prema onome što su na licu mesta zatekli..

Polazeći od navedenog, po oceni ovoga suda, iskazi svedoka policijskih službenika – VV i BB su dokazi koji su izvedeni u skladu sa Zakonikom o krivičnom postuku i nisu pribavljeni suprotno članu 16. stav 1. ZKP, iz kojih razloga se ne radi o dokazima na kojima se presuda ne može zasnivati. Naime, navedeni svedoci su se kritičnom prilikom o kritičnoj događaju izjašnjavali na osnovu svojih neposrednih saznanja, obzirom da su izašli na lice mesta, a po prijavi sina oštećene i svoje iskaze dali na osnovu onoga što su neposredno saznali, videli i opazili.

Imajući u vidu navedeno, po oceni ovoga suda neosnovani su navodi branioca okrivljenog kojima se ističe da su zapisnici o saslušanju svedoka – policijskih službenika VV i BB nezakoniti dokazi, na kojima se presude ne mogu zasnivati.

Kada je u pitanju iskaz svedoka policijskog službenika GG, krivičnoprocesna situacija je nešto drugačija.

Naime, svedok policijski službenik GG se u svom iskazu izjašnjavala o onome što joj je oštećena kritičnom prilikom rekla u toku razgovora, kako u vezi onoga šta se dešavalo pre kritičnog događaja, odnosno kako je došlo do verbalnog sukoba sa okrivljenim, a kasnije i do fizičkog sukoba, obzirom da je policijski službenik navela u svom iskazu da joj je oštećena rekla da je okrivljeni gurnuo na krevet, da je uhvatio za glavu i udario u zid. Imajući u vidu navedeno, po oceni ovoga suda iskaz svedoka policijskog službenika GG ne predstavlja iskaz o kome se navedeni svedok izjašnjavao o onome što je neposredno saznao, video i opazio, već se izjašnjavao o razgovoru koji je obavio sa oštećenom, znači o svojim posrednim saznanjima.

Članom 288. stav 1. ZKP je propisano da policija može pozvati građane radi prikupljanja obaveštenja, a u pozivu se mora naznačiti razlog pozivanja i svojstvo u kome se građanin poziva, a stavom 2. istog člana da prilikom postupanja po odredbama ovog člana policija ne može građane saslušavati u svojstvu okrivljenog odnosno ispitivati u svojstvu svedoka ili veštaka, osim u slučaju iz člana 289. ZKP.

Iz spisa predmeta proizilazi da se pobijane pravnosnažne presude, pored ostalih dokaza, zasnivaju i na iskazu svedoka policijskog službenika GG koja se izjašnjavala u svom iskazu o svojim neposrednim saznanjima o događaju, koja je i svedočila o onome što joj je oštećena ispričala kritičnom prilikom, a što je prvostepeni sud i konstatovao u obrazloženju svoje presude (strana osam stav četiri i strana devet stav jedan).

Imajući u vidu da je svedok GG ispitana, da je prvostepeni sud u obrazloženju presude naveo da je njen iskaz u potpunosti prihvatio kao jasan, razložan, međusobno podudaran i saglasan ostalim izvedenim dokazima, stoje navodi zahteva branioca okrivljenog da je sud cenio sporni dokaz i svoj zaključak potrekpio dokazom na kome se po odredbama ZKP presuda ne može zasnivati.

Međutim, odredbom člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati, osim ako je s obzirom na druge dokaze, očigledno da bi i bez tog dokaza bila donesena ista presuda.

Iz spisa predmeta proizilazi da prvostepeni sud pobijanu pravnosnažnu presudu nije zasnovao isključivo na iskazu svedoka GG, već su činjenice vezane za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje je okrivljeni i oglašen pravnosnažnom presudom krivim, utvrđene na osnovu drugih dokaza izvedenih u toku postupka i to: iskaza svedoka VV i BB, nalaza i mišljenja sudskog veštaka dr Stevana Vajovića, iskaza svedoka dr DD, dr ĐĐ, EE i ŽŽ, kao i pisanih dokaza u spisima predmeta.

Dakle, kako nižestepene presude nisu zasnovane samo na iskazu svedoka GG i kako je, po oceni Vrhovnog suda, s obzirom na druge dokaze izvedene u zakonito sprovedenom postupku i ocenjene pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, očigledno je da bi i bez ovog dokaza bila doneta ista presuda, to samim tim neosnovano branilac okrivljenog ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, u odnosu na iskaz svedoka GG, kao povredu postupka koja je bila od apsolutnog uticaja na zakonitost i pravilnost pravnosnažne presude.

Pored iznetog, branilac okrivljenog kao nezakoniti dokaz ističe i iskaze svedoka dr DD i dr ĐĐ i u vezi sa istim navodi da su se navedeni svedoci izjašnjavli o sadržini razgovora sa oštećenom, bez prethodnog pristanka oštećene, a što je suprotno članu 93. stav 2. ZKP, kao i odredbama Zakona o pravima pacijenata.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, obzirom da se odredbe Zakona o pravima pacijenata odnose na zdravstveno stanje pacijenta i podrazumevaju informacije u vezi sa istim, dok su se u konkretnom slučaju svedoci dr DD i dr ĐĐ izjašnjavale o činjenicama o kojima su saznale na osnovu dobrovoljno datih izjava oštećene prilikom vršenja lekarskih pregleda, te se u ovom slučaju ne radi o lekarskoj tajni u smislu člana 93. ZKP, jer ako postoji sumnja da je učinjeno krivčino delo ne može se smatrati da je u pitanju „lična informacija“, naročito imajući u vidu da su navedena lica – svedoci dr DD i dr ĐĐ sačinile lekarske izveštaje, odnosno medicinsku dokumentaciju (specijalistički izveštaj DZ „Lazarevac“ broj kartona ... od ...2023. godine, izveštaj o pruženoj zdravstvenoj usluzi DZ „Lazarevac od 26.03.2023. godine na ime oštećene sa prijavom o sumnji za zlostavljanje žene), a koji pisani dokazi su sačinjeni u svemu u skladu sa pravilima struke i nauke, a o čemu su se navedeni svedoci i izjašnjavali, obzirom da je u toku postupka bilo neophodno proveriti navode iskaza oštećene.

Pored iznetog, branilac okrivljenog kao nezakonite dokaze označava i iskaz svedoka – ovlašćenog predstavnika Centra za socijalni rad, Odeljenje u Lazarevcu ŽŽ kao i sam izveštaj Centra za socijalni rad. U vezi sa iznetim branilac navodi da je izveštaj Centra za socijalni rad irelevantan za predmetni postupak, jer se okrivljenom ne stavlja na teret psihičko nasilje, već fizičko nasilje, a o čemu Centar ne može i nije se ni izjasnio. Po stavu odbrane, navedeni izveštaj je sastavljen na nezakonit način, obzirom da je suprotan podzakonskim aktima, tačnije suprotan je Pravilniku o organizaciji i normativima i standardima rada Centra za socijalni rad. Kada je u pitanju iskaz svedoka ZZ predstavnika Centra za socijalni rad, branilac navodi da je njen iskaz nezakonit dokaz, obzirom da je ista prezentovala izveštaj iako, u konkretnom slučaju, odnosno u trenutku izrade izveštaja nije bila voditelj slučaja.

Suprotno izloženim navodima zahteva, Vrhovni sud nalazi da su izveštaj Centra za socijalni rad kao i iskaz ovlašećnog predstavnika Centra za socijalni rad ŽŽ zakoniti dokazi, a ovo iz sledećih razloga:

Naime, odredbom člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP propisano je da je „isprava“ svaki predmet ili računarski podatak koji je podoban ili određen da služi kao dokaz činjenica koje se utvrđuju u postupku (član 83. stav 1. i 2. ZKP).

Članom 7. stav 1. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici propisano je da su za sprečavanje nasilja u porodici i pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela određenih ovim zakonom, nadležni policija, javna tužilaštva, sudovi opšte nadležnosti i prekršajni sudovi, kao nadležni državni organi, te centri za socijalni rad, kao ustanove.

Po nalaženju ovoga suda, izveštaj Centra za socijalni rad Odeljenje u Lazarevcu od 28.03.2023. godine sastavljen je od strane ovlašćene institucije i stručnog lica diplomiranog psihologa ŽŽ i potpisan od strane rukovodioca Odeljenja ZZ, u skladu sa odredbama Porodičnog zakona i Pravilnika o organizaciji i normativima i standardima rada Centra za socijalni rad, koji sam po sebi, a i po načinu pribavljanja, nije u suprotnosti sa Zakonikom o krivičnom postupku. Pri tome, ovo mišljenje odnosi se na prethodne međusobne odnose okrivljenog i oštećene, ali i u vezi sa konretnim krivičnim delom.

Imajući u vidu da je mišljenje Centra za socijalni rad sačinjeno od strane stručnih lica, u svemu prema pravilima struke, te da predstavlja ispravu izdatu od strane nadležnog državnog organa u zakonom propisanoj proceduri, koja u smislu člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP podobna da se koristi u krivičnom postupku, to navedeni dokaz, suprotno navodima zahteva, ne predstavlja nezakonit dokaz, te su navodi zahteva i u ovom delu ocenjeni kao neosnovani.

Neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje da je iskaz svedoka ovlašćenog predstavnika Centra za socijalni rad, Odeljenje u Lazarevcu ŽŽ nezakonit dokaz, kako iz napred navedenih razloga, tako i iz činjenice da je navedeni svedok rukovodilac slučaja u Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje u Lazarevcu, te da je izveštaj koji je sačinila dana 28.03.2023. godine sačinjen u skladu sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici.

Pored iznetog, branilac okrivljenog kao nezakoniti dokaz označava i nalaz i mišljenje veštaka dr Stevana Bajića od 19.04.2023. godine, obzirom da je veštak u trenutku izrade nalaza i mišljenja imao u vidu samo službenu belešku PS Lazarevac od 26.03.2023. godine o obaveštenju primljenom od građana II, a koja beleška je izdvojena iz spisa predmeta kao nezakoniti dokaz, zbog čega se u postupku mogao jedino koristiti isključivo izjašnjenje navedenog veštaka na ročištu sa glavnog pretresa održanog dana 19.09.2023. godine.

I ove navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, obzirom da iz spisa predmeta proizlazi da je označeni nalaz i mišljenje sudskog veštaka medicinske struke od 19.04.2023. godine urađen na osnovu kompletne medicinske dokumentacije koja se nalazi u spisima predmeta na ime oštećene, a što i sam veštak saslušan na glavnom pretresu dana 19.09.2023. godine konstatuje, a za koji iskaz branilac smatra da se jedino i može korisiti u toku ovog postpuka.

Shodno iznetom, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje da je nalaz i mišljenje sudskog veštaka dr Stevana Bajovića od 19.04.2023. godine nezakonit dokaz.

Ujedno Vrhovni sud ukazuje da je činjenica da je službena beleška primljena od građana II izdvojena iz spisa predmeta kao nezakonit dokaz nije od drugačijeg uticaja na odluku ovog suda u pogledu ocene zakonitosti navedenog dokaza.

U preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je učinjeno taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i žalbenim sudom – član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Branilac okrivljenog u preostalom delu zahteva ukazuje na pogršeno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP iznoseći detaljnu analizu iskaza ispitanih svedoka II, JJ, maloletnog JJ, dr DD i dr ĐĐ, policijskih službenika GG i EE, ŽŽ, policijskih službenika BB i VV, kao i pisanih dokaza u spisima predmeta. Takođe branilac označava i obrazlaže i povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP kao i povredu zakona iz člana 350. ZKP.

Činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj presudi, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP, kao i povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP i člana 350. ZKP, shodno odredbama člana 485. ZKP, nisu predmet razmatranja od strane Vrhovnog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dakle, nisu dozvoljeni razlozi, u smislu citirane odredbe člana 485. stav 4. ZKP, za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branoca, zbog čega je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Dušana Markovića u navedenom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, Vrhovni sud je doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                    Predsednik veća-sudija,

Irina Ristić, s.r.                                                                                                            Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković