Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene AA, advokat Dragoš Petrašinović, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1 u vezi člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, preinači u celini pobijane presude i okrivljenu oslobodi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog dostavio Republičkom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav. 2 ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljene AA, advokat Dragoš Petrašinović, u podnetom zahtevu ističe da okrivljena nije imala nameru omalovažavanja jer je postupala u odbrani opravdanih prava i interesa, odnosno zaštite maloletnih lica, njihovog fizičkog i psihičkog integriteta, te da optužba ne sadrži bitno obeležje - subjektivni element bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, odnosno nameru omalovažavanja, te da je sud donošenjem ovakve odluke učinio povredu krivičnog zakona jer delo koje joj se stavlja na teret nije krivično delo, te je okrivljenu trebalo osloboditi primenom odredbe člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika. Takođe branilac je istakao i da sadržina navedenih reči „džovanu, seljaku“ ne predstavlja uvredu prema objektivnim shvatanjima sredine, dajući svoju analizu, kontekst i značenje navedenih reči. Dalje je istakao da i pod uslovom da su navedene reči uvredljive, ovo delo je po nalaženju branioca delo malog značaja, s obzirom da stepen krivice nije visok jer je reakcija okrivljene usledila kao odbrana maloletnih lica od verbalnih napada i uvreda i potencijalnog fizičkog napada na čast, ugled, psihički i fizički integritet, kao i da su štetne posledice neznatne i da ono što se okrivljenoj stavlja na teret u smislu člana 18. Krivičnog zakonika nije krivično delo.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo uvrede iz člana 170. stav 1. KZ čini onaj ko uvredi drugog.

Po oceni ovoga suda, u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljene AA, datom u izreci prvostepene presude, navedene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, zbog kojeg je okrivljena oglašena krivom pravnosnažnom presudom. Izreka pravnosnažne presude sadrži kako objektivna obeležja, u odnosu na radnju izvršenja (...uvredila privatnog tužioca oštećenog BB...na taj način što se ispred lokala na kućnom broju .. .... obratila privatnom tužiocu rečima „džovanu, seljaku“ približavajući mu se i nasrćući na njega...), tako i subjektivna obeležja predmetnog krivičnog dela, koja se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljene, usmeren na izvršenje krivičnog dela u pitanju.

Samim tim, pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se podnetim zahtevom branioca neosnovano ukazuje.

Pored navedenog, branilac okrivljene smatra da je u konkretnom slučaju primenjen zakon koji nije trebalo primeniti jer okrivljena nije postupala u nameri omalovažavanja, pa ju je trebalo osloboditi primenom odredbe člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika. Pored toga, branilac smatra i da krivično delo za koje je okrivljena oglašena krivom predstavlja delo malog značaja, pa je primenom odredbe člana 18. Krivičnog zakonika, okrivljena trebalo da bude oslobođena od optužbe jer stepen njene krivice nije visok, a štetne posledice su neznatne.

Međutim, izneti navodi branioca okrivljene, po nalaženju ovoga suda, u suštini predstavljaju osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja i ocene dokaza date od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvenog činjeničnog stava o utvrđenim činjenicama i sopstvene ocene dokaza, koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim pravnosnažnim odlukama i kojom branilac okrivljene zaključuje da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, što u suštini predstavlja pobijanje presude zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP. Međutim, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP, ne predstavlja dozvoljen razlog u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP.

Kako povreda člana 440.ZKP u smislu člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenog preko branioca, to se Vrhovni kasacioni sud u ocenu istih nije upuštao.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić