U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Nevenke Važić, predsednika veća, Veska Krstajića, Biljane Sinanović, Milunke Cvetković i Radoslava Petrovića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Milom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog S.A. i dr, zbog krivičnog dela neovlašćena prodaja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.A., adv. J.K., podnetom protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Zaječaru K 26/14 od 27.08.2015. godine i Apelacionog suda u Nišu 7Kž1 1292/15 od 18.03.2016. godine, u sednici veća održanoj dana 11.05.2016. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.A., adv. J.K., podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Zaječaru K 26/14 od 27.08.2015. godine i Apelacionog suda u Nišu 7Kž1 1292/15 od 18.03.2016. godine u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Zaječaru K 26/14 od 27.08.2015. godine između ostalih okrivljeni S.A. oglašen je krivim zbog krivičnog dela neovlašćena prodaja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine i šest meseci.

Prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti bliže navedena u izreci prvostepene presude.

Okrivljeni S.A. je obavezan da sudu na ime paušala isplati iznos od 10.000,00 dinara i na ime troškova krivičnog postupka iznos od 229.090,00 dinara u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Nišu 7Kž1 1292/15 od 18.03.2016. godine, delimično je usvojena žalba Višeg javnog tužioca u Zaječaru i preinačena presuda Višeg suda u Zaječaru K 26/14 od 27.08.2015. godine u delu odluke o kazni i to u odnosu na okrivljenog S.M., dok su: žalba okrivljenog S.M. i žalba branioca okrivljenog S.M. i branioca okrivljenog S.A., odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog S.A., adv. J.K., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povrede zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1) i člana 441. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Branilac okrivljenog S.A., adv. J.K., kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi povredu zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1) u vezi člana 441. stav 1. ZKP.

Prema navodima zahteva, navedena povreda je učinjena u pogledu odluke o krivičnoj sankciji jer sud nije primenio institut oslobađanja od kazne u odnosu na okrivljenog iz člana 246. stav 5. KZ, iz čega proizilazi da se pravnosnažne presude pobijaju zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Osnov ispitivanja zakonitosti pravnosnažne presude u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, povodom zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenog, odnosno njegovog branioca (član 485. stav 4. ZKP) i povrede zakona u smislu člana 439. tačka 3) ZKP, podrazumeva pre svega prekoračenje ovlašćenja koje je sud imao po zakonu donoseći tu odluku.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je okrivljenom S.A. za krivično delo neovlašćena prodaja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje ga je oglasio krivim, izrekao kaznu zatvora koja je tom zakonskom odredbom propisana kao vrsta sankcije (kazne) koja se može izreći učiniocu tog krivičnog dela i istu je okrivljenom odmerio u visini koja ne prelazi granicu navedenom zakonskom odredbom propisanog maksimuma kazne zatvora.

Odredbom člana 246. stav 5. KZ propisano je da učinilac dela iz stava 1. do 3. ovog člana koji otkrije od koga nabalja opojnu drogu može se osloboditi od kazne.

Shodno navedenoj zakonskoj odredbi, proizilazi da je primena odredbe člana 246. stav 5. KZ fakultativne prirode, to jest sud nije u obavezi da oslobodi od kazne učinioca koji otkrije od koga nabavlja opojnu drogu.

U konkretnom slučaju pravnosnažnim presudama nije utvrđeno da je okrivljeni S.A. otkrio od koga nabavlja opojnu drogu, imajući u vidu da iz spisa predmeta proizilazi da sud nije poverovao odbrani okrivljenog S.A. u odnosu na okrivljenog S.M., te da iz činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela, a iz izreke prvostepene presude proizilaze svi bitni elementi krivičnog dela neovlašćena prodaja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246.stav 1. KZ, a za koje delo je okrivljeni oglašen krivim i osuđen, a pri tom nije utvrđeno da je okrivljeni otkrio od koga je nabavljao opojnu drogu, što bi bio osnov za primenu odredbe člana 246. stav 5. KZ kako se neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Ostalim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti se ukazuje da je pravnosnažnim presudama povređen krivični zakon po pitanju da li je delo za koje je okrivljeni S.A. osuđen krivično delo, što bi predstavljalo povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP iz kog razloga je zahtev dozvoljen.

Međutim, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog navodi da u radnjama okrivljenog nema elemenata krivičnog dela za koje je oglašen krivim, da je okrivljeni primio kesu na čuvanje, da nije znao šta se u njoj nalazi i da nije imao svest da se radi o supstanci koja je proglašena za opojnu drogu, već je to kasnije saznao, dakle, u zahtevu se daje sopstvena ocena dokaza koja je suprotna oceni iznetoj u pravnosnažnim presudama, a faktički se svodi na osporavanje činjeničnog stanja utvrđenog u pravnosnažnim presudama a što shodno članu 485. stav 4. ZKP nije predviđeno kao dozvoljen zakonski osnov za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca, pa je zahtev za zaštitu zakonitosti u tom delu nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                            Predsednik veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                                                     Nevenka Važić,s.r.