Presudom Višeg suda u Beogradu Kž1.br.751/20 od 17.02.2021. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog AA i njegovog branioca - advokata Miloša Andrijaševića, pa je potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu 10K.br.1560/19 od 13.10.2020. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Miloš Andrijašević, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, te da ukine u celosti presude Drugog osnovnog suda u Beogradu 10K.br.1560/19 od 13.10.2020. godine i Višeg suda u Beogradu Kž1.br.751/20 od 17.02.2021. godine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili da preinači navedene presude tako što će „okrivljenog osloboditi od odgovornosti“.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, dok su u ostalom delu ispunjeni uslovi za odbačaj zahteva (član 487. stav 1. tačka 2. i 3. ZKP).

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da se pobijana osuđujuća presuda zasniva na nezakonitom dokazu i to na iskazu oštećene BB datom pred Drugim osnovnim javnim tužiocem u Beogradu na zapisniku KT.br.4207/2019 od 21.10.2019. godine, a u kojem iskazu se oštećena između ostalog izjašnjavala o sadržini pretnji koje joj je kritičnom prilikom uputio okrivljeni i navela da joj se on obratio rečima „Jebem li ti majku, polomiću ti noge, nećeš više da radiš ovde, usraću ti se u život, čekaću te po završetku radnog vremena“, a čiju je sadržinu, kao bitan elemenat bića krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, sud uneo u činjenični opis krivičnog dela u izreci presude. Po stavu branioca, kako se oštećena o sadržini pretnji koje joj je uputio okrivljeni nije izjašnjavala u svom iskazu datom neposredno pred sudom na glavnom pretresu od 12.02.2020. godine, već samo u svom iskazu datom pred javnim tužiocem, to sud nije mogao da pobijanu presudu vezano za sadržinu upućene pretnje zasnuje na iskazu oštećene datom pred javnim tužiocem, jer je to protivno načelu neposrednosti predviđenom odredbom člana 419. stav 1. ZKP da sud zasniva presudu samo na dokazima izvedenim na glavnom pretresu, pri čemu u konkretnom slučaju nije ispunjen ni jedan od izuzetaka od načela neposrednosti taksativno navedenih u članu 406. stav 1. ZKP, odnosno ni jedan od uslova za upoznavanje suda sa sadržinom zapisnika o iskazu svedoka oštećene datom pred javnim tužiocem.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Ovo sa razloga jer iz spisa predmeta i to zapisnika o glavnom pretresu od 12.02.2020. godine jasno proizilazi da je oštećena BB na glavnom pretresu dala identičan iskaz kao pred Drugim osnovnim javnim tužiocem u Beogradu na zapisniku KT.br.4207/2019 od 21.10.2019. godine (oštećena je ostala pri svom iskazu datom pred javnim tužiocem) i to u prisustvu okrivljenog AA i njegovog branioca - advokata Miloša Andrijaševića koji su joj postavljali pitanja, te je sud na tom iskazu oštećene BB i zasnovao pobijanu pravnosnažnu presudu. Osim toga, u konkretnom slučaju od strane suda nije ni primenjen član 406. ZKP, na čiju povredu se poziva branilac okrivljenog, obzirom da se glavni pretres nastavljao pred istim sudijom pojedincem.

Pored toga, po oceni ovoga suda neosnovani su i navodi branioca okrivljenog u delu u kojem, ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, ističe da nezakonit dokaz na kome je sud suprotno članu 16. stav 1. ZKP zasnovao pobijanu pravnosnažnu presudu predstavlja i deo nalaza i mišljenja stalnog sudskog veštaka Dejana Timotijevića od 17.07.2020. godine o sadržaju komunikacije - SMS prepiske između telefonskog broja ... nepoznatog vlasnika i broja ... u vlasništvu okrivljenog. Po stavu branioca navedeni dokaz je nezakonit iz razloga jer je izveden suprotno odredbama člana 15. stav 3. i 4. ZKP, obzirom da on nikada nije bio predložen niti od strane javnog tužioca, niti od strane odbrane, pošto po stavu branioca odbrana tokom postupka nije predložila izvođenje dokaza veštačenjem broja telefona koji nije u vlasništvu svedoka VV.

Suprotno navodima branioca okrivljenog, sud je odredio veštačenje od strane stalnog sudskog veštaka Dejana Timotijevića i kao dokaz izveo njegov nalaz i mišljenje od 17.07.2020. godine u svemu u skladu sa odredbom člana 15. stav 3. ZKP i to upravo na predlog branioca okrivljenog - advokata Miloša Andrijaševića, pri čemu ni okrivljeni, a ni branilac nisu imali primedbi na navedeni nalaz i mišljenje. Naime, iz spisa predmeta proizilazi da je branilac okrivljenog na glavnom pretresu od 10.06.2020. godine predložio da se odredi veštačenje od strane sudskog veštaka IT struke na okolnost SMS poruka koje su sa telefona VV broj ... upućene na telefon okrivljenog broj ..., dok je u podnesku od 22.06.2020. godine predložio da se odredi i veštačenje na okolnost SMS poruka koje su sa broja telefona ... u vlasništvu svedoka VV poslate na broj telefona ... u vlasništvu okrivljenog i to u periodu od 08.09.2019. godine do trenutka lišenja slobode okrivljenog, dakle jasno proizilazi da se predlog branioca okrivljenog vezano za određivanje navedenog veštačenja odnosi na telefonski broj ..., a koji telefonski broj je i bio predmet veštačenja, a iz čega proizilazi da je nalaz i mišljenje stalnog sudskog veštaka Dejana Timotijevića od 17.07.2020. godine i pribavljen i izveden na zakonit način.

Osim toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, isticanjem da kako činjenični opis krivičnog dela dat u optužnom aktu javnog tužioca i izreci pravnosnažne presude ne sadrži sve elemente bića krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, to delo za koje je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim nije krivično delo. Po stavu branioca u izreci presude se samo opisuje pretnja kao radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela, s tim što je u potpunosti izostao opis posledice pretnje i to na koji konkretno način je okrivljeni svojom pretnjom ugrozio sigurnost oštećene, odnosno kako se ta ugrožena sigurnost manifestovala kod oštećene i to da li u osećanju uznemirenosti, nesigurnosti ili jačeg straha za svoju bezbednost, a što je bitan element predmetnog krivičnog dela koji mora da bude obuhvaćen izrekom osuđujuće presude.

Krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/2012 od 24.12.2012.godine) čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica. Radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela sastoji se u upotrebi pretnje da će se napasti na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica, čime se ugrožava sigurnost tog lica, a posledica krivičnog dela je ugrožena sigurnost pasivnog subjekta koja se manifestuje u njegovom osećanju nesigurnosti. Manifestacija ugrožene sigurnosti se određuje subjektivno (osećaj straha, nespokojstva, nesigurnosti, uznemirenosti i slično) i ne predstavlja bitno obeležje predmetnog krivičnog dela.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, to, po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci prvostepene presude jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim. Naime, za postojanje krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ je dovoljno samo da je u činjeničnom opisu krivičnog dela u izreci presude navedeno da je radnjom okrivljenog ugrožena sigurnost pasivnog subjekta - oštećene i to pretnjom napadom na život ili telo oštećene ili(i) njoj bliskih lica, a što je u konkretnom slučaju jasno i navedeno u izreci prvostepene presude. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda nije neophodno da izreka osuđujuće presude sadrži navod da je kod oštećene kojoj je pretnja upućena stvoren osećaj straha, nesigurnosti ili uznemirenosti (kako to smatra branilac okrivljenog), obzirom da manifestacija ugrožene sigurnosti koja se određuje subjektivno ne predstavlja bitno obeležje predmetnog krivičnog dela.

Imajući u vidu napred navedeno, to po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi nisu pobijanim pravnosnažnim presudama učinili povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na štetu okrivljenog AA, a kako se to neosnovano ukazuje u zahtevu branioca okrivljenog.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva navodi da kako nije dokazano da je oštećenoj ikakva pretnja učinjena od strane okrivljenog, niti da je kod oštećene stvoren osećaj straha, nesigurnosti i ugroženosti, to je sud trebalo da izvede dodatne dokaze ili da dopuni već izvedene dokaze, a pored toga branilac svojim navodima u obrazloženju zahteva osporava i ocenu od strane nižestepenih sudova nalaza i mišljenja stalnog sudskog veštaka Dejana Timotijevića od 17.07.2020. godine i u vezi sa tim i ocenu iskaza svedoka VV, a koji navodi branioca okrivljenog po nalaženju ovoga suda u bitnom predstavljaju osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnim presudama i ocene dokaza date od strane nižestepenih sudova.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti pravnosnažne presude pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Osim toga, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti kao razlog njegovog podnošenja navodi bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, citirajući zakonski tekst iste.

Međutim, imajući u vidu da branilac okrivljenog dalje u zahtevu uopšte ne obrazlaže kako to konkretno sud presudom nije potpuno rešio predmet optužbe, odnosno o kojim to tačkama optužbe sud nije doneo odluku, već u ovom delu branilac zapravo samo ponavlja svoje navode vezano za povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, to je stoga Vrhovni kasacioni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona (člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP), po nalaženju ovoga suda, podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, obzirom da Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Miloša Andrijaševića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenog u odnosu na navedene povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi članova 484. i 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                           Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                               Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić