Na osnovu odredaba članova 91. i 92. KZ, od okrivljenih je oduzeta imovinska korist u iznosu od 11.479.994,80 dinara, pa su okrivljeni obavezani da navedeni novčani iznos uplate na račun budžeta RS u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja, a na osnovu člana 261. i 264. stav 1. ZKP, okrivljeni su obavezani da snose troškove krivičnog postupka, te da plate sudu na ime paušala iznose od po 5.000,00 dinara svaki, kao i troškove unapred isplaćene iz budžetskih sredstava suda, o čijoj će visini sud odlučiti posebnim rešenjem.

Istom presudom, okrivljeni AA, BB i VV su na osnovu člana 423. tačka 2) ZKP oslobođeni od optužbe da su izvršili produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u saizvršilaštvu – u vezi člana 33. i 61. KZ, te određeno da u odnosu na ovo krivično delo troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 br. 1176/18 od 08.02.2019. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Kragujevcu, te branioca okrivljenog AA – advokata Novaka Roganovića, branioca okrivljenog BB – advokata Dragice Đekić i branioca okrivljenog VV – advokata Anđelije Vasić, kao i žalba okrivljenog AA, a presuda Višeg suda u Kragujevcu 1K br. 31/17 od 05.02.2018. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

-branilac okrivljenog AA – advokat Novak Roganović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) i stav 2. tačka 1), 2) i 3) ZKP, te zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje;

-branilac okrivljenog BB - advokat Dragica Đekić, zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), konkretno zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tač. 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje;

-branilac okrivljenog VV - advokat Anđelija Vasić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, te je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB – advokata Dragice Đekić, u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i na povrede zakona iz člana 439. tač. 1) i 3) ZKP je neosnovan, dok su isti zahtev u preostalom delu i zahtevi za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog VV – advokata Anđelije Vasić, te branioca okrivljenog AA – advokata Novaka Roganovića, nedozvoljeni.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB, advokata Dragice Đekić, ukazuje da je nižestepenim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se ističe da je izmenjenom optužnicom okrivljenima stavljeno na teret da su pribavili robu u iznosu od 57.399.974,00 dinara koja nije evidentirana u posebnoj dokumentaciji preduzeća okrivljenih (OD „GG“) i koja je od strane okrivljenog VV prodata van legalnih tržišnih tokova po prodajnim cenama sa obračunatim porezom na promet, koji su zatim novac od prodate robe zadržali za sebe, pribavivši sebi tako protivpravnu imovinsku korist u ukupnom iznosu od 71.534.227,80 dinara..., dok je u stavu I izreke prvostepene presude navedeno da je nabavljena roba od strane okrivljenog VV prodata van legalnih tržišnih tokova, po prodajnim cenama sa obračunatom porezom na promet u ukupnom iznosu od 71.534.227,80 dinara.

Prema stavu branioca, navedenim izmenama optužba je prekoračena, obzirom da tužilac u optužnom aktu nije naveo po kojoj ceni su okrivljeni prodali robu, već je naveo da su stekli protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 71.534.227,80 dinara, dok je u izreci prvostepene presude navedeno da je roba prodata u ukupnom iznosu od 71.534.227,80 dinara, na koji iznos nije plaćen porez na promet. Prekoračenje optužbe se prema navodima zahteva sastoji u tome što tužilac u optužnici nije naveo da li su okrivljeni trebali da plate porez na promet za kupljenu ili prodatu robu, dok je u izreci presude navedeno da okrivljeni nisu platili porez na prodatu robu.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB, Vrhovni kasacioni sud ocenio je neosnovanim, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržene u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, izmenom činjeničnog opisa krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ u odnosu na opis iz optužnog akta, prvostepeni sud nije prekoračio optužbu, imajući u vidu da je u izreci, u vezi sa krivičnim delom poreske utaje, naveo sve bitne elemente ovog krivičnog dela, pri čemu je izostavio elemente dela koji se odnose na produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i 61. KZ, koji su bili navedeni u optužnom aktu, a za koje delo su okrivljeni na osnovu člana 423. tačka 2) ZKP oslobođeni od optužbe.

Pored toga, netačni su navodi izloženi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da je u izreci prvostepene presude navedeno da je roba prodata u ukupnom iznosu od 71.534.227,80 dinara, a na koji iznos nije plaćen porez na promet. Ovo stoga što je u izreci prvostepene presude (strana 4) jasno navedeno da je nabavljena roba u ukupnoj vrednosti od 57.399.974,00 dinara, koja nije evidentirana u poslovnoj dokumentaciji OD „GG“, a koja je od strane okrivljenog VV prodata van legalnih tržišnih tokova, po prodajnim cenama sa obračunatom porezom na promet u ukupnom iznosu od 71.534.227,80 dinara.

Kako je, dakle, činjenični opis u izreci pravnosnažne presude, u odnosu na krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ, ostao u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja navedenog krivičnog dela, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB kojima se ukazuje da je pravnosnažnom presudom učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Neosnovano se istim zahtevom ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se navodi da ni u optužnom aktu, a ni u prvostepenoj presudi, nije naveden blanket, odnosno nije navedeno koju odredbu kog materijalnog zakona su okrivljeni povredili, a zbog čega prema stavu branioca opisano delo nije krivično delo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, navedena povreda zakona nije učinjena pravnosnažnom presudom, obzirom da u izreci presude nije neophodno navesti blakentu normu koja je prekršena, već je dovoljno navesti bitne elemente krivičnog dela poreska utaja, pa kako je u izreci prvostepene presude jasno navedeno da okrivljeni BB, kao odgovorno lice u svojstvu ortaka u OD „GG“ ..., zajedno sa ostalim okrivljenima, u nameri da delimično izbegne plaćanje poreza u slučaju obavezne prijave - nije prijavio zakonito stečene prihode, odnosno činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovih obaveza, te imajući u vidu da je u obrazloženju drugostepene odluke navedeno da su okrivljeni kritičnom prilikom postupili suprotno odredbama članova 8, 9, 10, 18. i 19. Zakona o porezu na promet („Službeni glasnik RS“ broj 22/2001, 80/2002...), koji je važio u vreme izvršenja dela, to nižestepenim pobijanim presudama nije učinjena navedena povreda zakona.

U vezi sa istom povredom zakona, u zahtevu se navodi i da izvršilac krivičnog dela iz člana 229. KZ ne može biti okrivljeni BB, obzirom da isti nije bio odgovorno lice u OD „GG“, već samo imalac imovine, te obzirom da obavezu plaćanja poreza za ortačko društvo ima konkretno zastupnik tog društva, koji jedino i može biti krivično odgovoran ako društvo izbegne plaćanje poreza.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti su, po oceni ovoga suda neosnovani, obzirom da je u izreci prvostepene presude jasno navedeno da je okrivljeni BB inkriminisane radnje preduzeo kao odgovorno lice u svojstvu ortaka, koji na osnovu ovlašćenja vrši poslove upravljanja, nadzora i druge poslove iz delatnosti u OD „GG“ ..., te dakle može biti izvršilac radnje krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ, zbog kog je pravnosnažnom presudom i oglašen krivim.

U vezi sa istom povredom zakona, u zahtevu se ističe da je ugovorom o osnivanju ortačkog društva od 27.05.2004. godine predviđeno da direktor društva bude okrivljeni AA, koji je u Trgovinskom sudu u Kragujevcu upisan kao ovlašćeno lice za zastupanje preduzeća OD „GG“, te da je isti imao deponovan potpis kod banaka i samim tim bio odgovorno lice za preduzeće OD „GG“, dok je okrivljeni BB bio samo vlasnik imovine i nije imao nikakvih ovlašćenja u društvu, odnosno nije imao ovlašćenje da vodi poslove društva, da rukuje dokumentima, da prijavljuje prihode, niti da plaća porez u ime društva. Kako se izloženim navodima zahteva u suštini polemiše sa činjeničnim stanjem utvrđenim u pravnosnažnim odlukama, a što u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog zbog kog je okrivljenom preko branioca dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB u ovom delu odbacio kao nedozvoljen, na osnovu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, u vezi sa članom 487. stav 1. tačka 2) ZKP.

Istim zahtevom, ukazuje se i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP. S tim u vezi u zahtevu se navodi da je u konkretnom slučaju primenjen zakon koji se ne može primeniti, obzirom da iz izreke prvostepene presude proizilazi da je okrivljeni oglašen krivim zato što je preduzeo samu radnju izvršenja krivičnog dela poreske utaje, odnosno navedeno je da okrivljeni, kao odgovorno lice, u svojstvu ortaka, nije prijavio zakonito stečene prihode, dok je sa druge strane, u obrazloženju drugostepene presude, na strani 5, pasus 3 i 4, navedeno da je okrivljeni bio odgovoran jer je bio svestan da će okrivljeni VV da obavlja promet, a zatim robu prodati bez evidentiranja...i da „za postojanje saizvršilaštva nije neophodno neposredno učešće u samoj radnji izvršenja, već postojanje svesti i volje o zajedničkom delovanju u izvršenju krivičnog dela“. Iz navedenog, prema stavu branioca sledi da drugostepeni sud smatra da okrivljeni BB nije preduzeo radnju izvršenja predmetnog krivičnog dela, već je bitno doprineo izvršenju dela drugom radnjom – osnivanjem preduzeća, te je na okrivljenog primenjen zakon koji se ne može primeniti. Izloženim navodima zahteva ukazuje se na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, međutim u suštini se ovim navodima ukazuje na protivrečnost izreke i obrazloženja presude u ovom delu, odnosno na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, a koja povreda u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog zbog kog je okrivljenom preko branioca dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Stoga je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB i u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Najzad, istim zahtevom ukazuje se i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se ističe da je prvostepeni sud naveo da je prema okrivljenom primenio najblaži zakon – Krivični zakonik („Službeni glasnik RS“ broj 85/05), prema kome je za predmetno delo predviđena kazna zatvora u trajanju od jedne do osam godina, ali da je prilikom izricanja krivičnih sankcija očigledno primenio teži zakon, obzirom da je kaznu ublažio shodno odredbi člana 57. stav 1. tačka 4) KZ, a ne shodno odredbi člana 57. stav 1. tačka 5) KZ.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti nisu osnovani. Ovo stoga što je prvostepeni sud, imajući u vidu odredbu člana 5. KZ, na okrivljenog primenio Krivični zakonik („Službeni glasnik RS“ broj 85/05), kao najblaži po okrivljenog, a kojim je za krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. propisana kazna zatvora u trajanju od jedne do osam godina i novčana kazna, te kojim je, i to odredbom člana 57. stav 1. tačka 4. KZ propisano da, kada postoje uslovi za ublažavanje kazne iz člana 56. tog zakonika, sud će učiniocu ublažiti kaznu do tri meseca zatvora, ako je za krivično delo kao najmanja mera kazne propisan zatvor od jedne godine.

Kako je, dakle, prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 57. stav 1. tačka 4) KZ („Službeni glasnik RS“ broj 85/05), prilikom ublažavanja kazne ispod zakonom propisanog minimuma okrivljenom BB, to pravnosnažnom presudom nije učinjena povreda zakona na štetu okrivljenog, kako se to neosnovano ističe u podnetom zahtevu.

Najzad, u vezi sa istom povredom zakona, u zahtevu se navodi i da je prvostepeni sud učinio povredu krivičnog zakona i kod odluke o oduzimanju imovinske koristi, obzirom da u pobijanoj odluci nije navedeno koji iznos tačno svako od okrivljenih treba da plati. Međutim, po oceni ovoga suda, time što je prvostepeni sud naveo da se od okrivljenih oduzima imovinska korist u iznosu od 11.479.994,80 dinara, ne opredeljujući tačno iznos koji svaki od okivljenih treba da plati, nije učinio navedenu povredu zakona, obzirom da su okrivljeni obavezani da napred navedeni novčani iznos solidarno uplate na račun budžeta Republike Srbije.

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog VV – advokata Anđelije Vasić i branioca okrivljenog AA – advokata Novaka Roganovića, odbačeni su kao nedozvoljeni iz sledećih razloga:

Odredbom člana 484. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP ograničeni su razlozi zbog kojih okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa sledstveno tome okrivljeni na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 4. ZKP može preko branioca, podneti zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog povrede tog zakonika, propisanih u članu 74., članu 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), članu 439. tačka 1) do 3) i članu 441. stav 3. i 4. ZKP, učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim odnosno drugostepenim sudom.

Branilac okrivljenog VV zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP i iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, a koje povrede u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca.

Branilac okrivljenog AA – advokat Novak Roganović, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) i stav 2. tačka 1), 2) i 3) ZKP, te zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Međutim, u zahtevu branilac ne opredeljuje u čemu se konkretno sastoje bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) i stav 2. tačka 1) ZKP, zbog kojih je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno okrivljenima preko branilaca, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da se zahtevom u suštini ukazuje na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, ukazivanjem da presuda nema razloge o odlučnim činjenicama i da je izreka pravnosnažne presude nerazumljiva, kao i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a koje povrede u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju dozvoljene razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog i njegovog branioca.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud navedene zahteve odbacio kao nedozvoljene, na osnovu odredbe člana 485. stav 4. u vezi sa članom 487. stav 1. tačka 2) ZKP.

Sa svega izloženog, a na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, u delu u kojem je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB odbijen kao neosnovan, te na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem su isti zahtev, te zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih VV i AA, odbačeni kao nedozvoljeni, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica,s.r.                                                                                                 Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić