Istovremeno je određeno da u preostalom delu presuda Osnovnog suda u Vrbasu K br. 152/22 od 04.11.2022. godine, preinačena presudom Višeg suda u Somboru Kž1 br. 223/22 od 09.01.2023. godine, ostaje na snazi.

Presudom Višeg suda u Somboru Kž1 243/24 od 17.03.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA-advokata Vladimira Rajića, a presuda Osnovnog suda u Vrbasu K br. 110/24 od 15.10.2024. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA- advokat Vladimir Rajić, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP i povrede odredaba člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, ili da pobijane presude ukine i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i iz člana 441. stav 4. ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog – advokat Vladimir Rajić u podnetom zahtevu navodi da je nižestepenim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na taj način što radnje opisane u izreci prvostepene presude ne predstavljaju krivično delo za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnim presudama, obzirom da se „neispunjenje ugovorne obaveze na isporuku nameštaja ne može pripisati prevarnoj nameri okrivljenog“, već se u konkretnom slučaju radi o građansko-pravnom odnosu.

Vrhovni sud nalazi da su ovi navodi zahteva neosnovani, jer iz činjenica i okolnosti naznačenih u izreci pravnosnažne presude proizilazi da je okrivljeni u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, doveo i održavao oštećenog BB u zabludu lažnim prikazivanjem činjenica i time ga naveo da na štetu svoje imovine, na ime avansa za izradu nameštaja, uplati 450 eura obzirom da je okrivljenom dana 13.04.2020. godine uplatio iznos od 53.070,00 dinara, nakon čega je oštećenog održavao u zabludi da će izraditi i isporučiti nameštaj, na način opisan u izreci presude sve do 13.05.2020. godine, kada je prestao da se javlja i da odgovara na poruke oštećenom i njegovoj ćerki, VV, a na koji način je pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 53.070,00 dinara, pri čemu je mogao da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, te bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, svestan da je njegovo delo zabranjeno, a iz čega proizilaze sva zakonska, kako subjektivna, tako i objektivna obeležja krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ, zbog kog je pravnosnažnom presudom i oglašen krivim.

Samim tim, po oceni ovog suda, radnje okrivljenog AA, opisane u izreci pravnosnažne presude, pravilno su pravno kvalifikovane kao krivično delo prevara iz člana 208. stav 1. KZ, pa sledstveno tome Vrhovni sud nalazi da se zahtevom branioca okrivljenog nižestepene presude neosnovano pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Po oceni ovoga suda, neosnovano branilac nižestepene presude pobija i zbog povrede člana 441. stav 4. ZKP i s tim u vezi ističe da je okrivljenog trebalo osloboditi svih troškova krivičnog postupka jer po svom imovnom stanju nije u mogućnosti da iste snosi.

Vrhovni sud nalazi da su izneti navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti neosnovani. Ovo stoga što je odredbom člana 264. stav 4. ZKP propisano da u odluci kojom rešava o troškovima sud može osloboditi okrivljenog od dužnosti da naknadi u celini ili delimično troškove krivičnog postupka iz člana 261. stav 2. tač.1) do 6) i tačka 9) ovog zakonika, kao i nagrade za veštaka i postavljenog stručnog savetnika, ako bi njihovim plaćanjem bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili lica koje je on dužan da izdržava, a ukoliko se ove okolnosti utvrde posle donošenja odluke o troškovima, predsednik veća odnosno sudija pojedinac može posebnim rešenjem osloboditi okrivljenog od dužnosti naknade troškova krivičnog postupka.

Dakle, odredba člana 264. stav 4. ZKP predviđa fakultativni osnov za oslobađanje od plaćanja troškova krivičnog postupka, odnosno samo mogućnost, ali ne i obavezu suda da okrivljenog oslobodi od dužnosti da u celini ili delimično naknadi troškove krivičnog postupka ukoliko su za to ispunjeni zakonski uslovi i ukoliko okrivljeni dostavi dokaze-podatke o tome da bi plaćanjem navedenih troškova bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili lica koje je on dužan da izdržava, pa kako je okrivljeni pravnosnažnom presudom oglašen krivim i osuđen zbog predmetnog krivičnog dela, to je pravilnom primenom člana 264. stav 1. KZ okrivljeni pobijanom pravnosnažnom presudom obavezan da snosi troškove krivičnog postupka.

U ostalom delu, isti zahtev odbačen je kao nedozvoljen, iz sledećih razloga:

Branilac okrivljenog u uvodu zahteva, kao razlog podnošenja, ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje povrede podnošenje ovog vanrednog pravnog leka dozvoljeno je preko branioca, međutim ne navodi konkretno na kom nezakonitom dokazu je zasnovana pravnosnažna presuda, već polemiše sa obrazloženjem prvostepene presude na strani 3, stav 4. u vezi viber prepiske između oštećene VV i okrivljenog i ukazuje da je prvostepeni sud na strani 10 stav 2. obrazloženja izveo pogrešan zaključak da je „navedena prepiska verodostojna“.

Kako se u podnetom zahtevu ne navodi konkretno na koji način navedena viber prepiska predstavlja nezakonit dokaz, već se osporava njena verodostojnost i s tim u vezi dokazna snaga a ne zakonitost ovog dokaza, i polemiše sa obrazloženjem iznetim u prvostepenoj presudi, iz kojih razloga u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP nije dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud u ovom delu podneti zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Pored toga, branilac u podnetom zahtevu ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz član 438. stav 1. tačka 11) ZKP isticanjem da je izreka prvostepene presude nejasna, jer iz izreke proizilazi da okrivljeni nije doveo u zabludu oštećenu, već svedoka VV, te da je nejasno u kom mometnu je oštećeni doveden u zabludu i na koji način je okrivljeni oštećenog održavao u zabludi, pa kako ni zbog ove povrede zakona nije dozvoljeno podnošenje vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca, to je Vrhovni sud i u ovom delu podneti zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u odbijajućem delu, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu kojim je zahtev odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                      Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković