Presudom Višeg suda u Užicu Kž1 189/18 od 04.12.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA - advokata Miroslava Tešića i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Užicu 2K.358/18 od 10.09.2018. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Ivan Tešić, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 409. stav 5. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači presude Osnovnog suda u Užicu 2K.358/18 od 10.09.2018. godine i Višeg suda u Užicu Kž1 189/18 od 04.12.2018. godine, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe i obavezati privatnog tužioca da okrivljenom nadoknadi sve troškove krivičnog postupka u ukupnom iznosu od 190.500,00 dinara i to 72.000,00 dinara za odbranu na četiri održana glavna pretresa, 19.500,00 dinara za pristup na dva neodržana glavna pretresa, 66.000,00 dinara za sastav dve žalbe i 33.000,00 dinara za sastav zahteva za zaštitu zakonitosti ili da ukine navedene presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) i 9) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu navodi da kako je odredbom člana 65. stav 2. ZKP propisano da se privatna tužba podnosi u roku od 3 meseca od dana kada je oštećeni saznao za krivično delo i osumnjičenog, a koji rok se po stavu branioca odnosi i na sve eventualne izmene i dopune činjeničnih navoda privatne tužbe, te kako je privatni tužilac izmenu činjeničnog opisa privatne tužbe u pogledu krivice okrivljenog kao bitnog elementa bića krivičnog dela izvršio tek nakon proteka zakonom propisanog roka od tri meseca i to u završnoj reči na glavnom pretresu održanom dana 10.09.2018. godine, to je sud po stavu branioca izmenu privatne tužbe trebalo da odbaci kao neblagovremenu, te da donese odluku po privatnoj tužbi kakva je podneta dana 12.12.2017. godine. Ovim navodima branioca okrivljenog se pravnosnažne presude pobijaju zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, jer se suštinski ukazuje da je sud povredio odredbe krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Ovo sa razloga što izmena optužnog akta nije vezana za rok iz člana 65. stav 2. KZ, kako to pogrešno smatra branilac okrivljenog, već privatni tužilac može, shodno odredbi člana 409. ZKP koja se primenjuje i u skraćenom postupku, da vrši izmene činjeničnog opisa krivičnog dela tokom celog krivičnog postupka i to sve do završetka glavnog pretresa i to tako što privatna tužba može biti izmenjena izostavljanjem, dodavanjem i promenom određenih činjeničnih navoda, kao i promenom pravne kvalifikacije krivičnog dela, pri čemu je sud vezan za činjenični opis dela, a ne i za pravnu kvalifikaciju krivičnog dela (član 420. ZKP). Imajući u vidu navedeno, te da iz spisa predmeta proizilazi da je privatni tužilac BB, odnosno njegov punomoćnik - advokat Tomislav Živanović, u završnoj reči na glavnom pretresu održanom dana 10.09.2018. godine precizirao privatnu tužbu podnetu protiv okrivljenog AA dana 12.12.2017. godine, u pogledu činjeničnog opisa krivičnog dela, a na šta je zakonom ovlašćen, to se ova izmena privatne tužbe izvršena dana 10.09.2018. godine ne može smatrati neblagovremenom, kako to branilac okrivljenog neosnovano ističe u podnetom zahtevu, pa stoga sud, odlučivanjem po izmenjenoj privatnoj tužbi privatnog tužioca od 10.09.2018. godine, u konkretnom slučaju nije povredio odredbe krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca.

Nadalje, imajući u vidu da ovaj sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno prihvatili sadržinu uređene privatne tužbe od 10.09.2018. godine i pravilno postupali po istoj, pri čemu se pravnosnažna presuda odnosi na isto lice - okrivljenog AA i na krivično delo za koje je on optužen - krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, to se shodno tome kao neosnovani ocenjuju i navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se ističe da su nižestepeni sudovi postupajući po izmenjenoj privatnoj tužbi od 10.09.2018. godine, koja se po stavu branioca okrivljenog ne može smatrati optužbom podnetom od strane ovlašćenog tužioca, već samo privatna tužba podneta dana 12.12.2017. godine, na posredan način učinili i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, jer su pobijanom pravnosnažnom presudom prekoračili optužbu - privatnu tužbu od 12.12.2017. godine i time povredili subjektivni identitet optužbe i presude.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje na povredu odredbe člana 409. stav 5. ZKP, isticanjem da prvostepeni sud okrivljenom nije dao mogućnost da zahteva dovoljno vremena za pripremu odbrane po izmenjenoj privatnoj tužbi, a kojim postupanjem je istovremeno povredio i pravo okrivljenog na odbranu. Pored toga, branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva navodi i da prvostepena i drugostepena presuda ne sadrže razloge o odlučnim činjenicama i to vezano za prihvatanje sadržine izmenjene privatne tužbe, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povreda odredaba člana 409. stav 5. i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, a koje povrede ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Ivana Tešića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na povrede zakona navedene u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                                        Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić