Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okr. N.G., kao razlog podnošenja zahteva navodi povrede zakona iz člana 438. stav 3, 428. stav 10. ZKP i odredbe člana 40. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica, koje povrede, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju razlog iz kojih je dozvoljeno podneti zahtev za zaštitu zakonitosti. Međutim, iz obrazloženja zahteva i navoda da je prvostepeni sud prilikom odlučivanja o vrsti i visini krivične sankcije, osim olakšavajućih okolnosti na strani okrivljenog koje je cenio i kao ublažavajuće, utvrdio postojanje i otežavajuće okolnosti i pogrešno, prilikom odmeravanja krivične sankcije okrivljenom cenio njegovu osuđivanost kao otežavajuću okolnost, kao i da ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu u dovoljnoj meri cenili sve olakšavajuće okolnosti utvrđene na strani okrivljenog, proizilazi da je zahtev podnet zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 3. ZKP.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim iz sledećih razloga:

Osnov ispitivanja zakonitosti pravnosnažne presude u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, povodom zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenog, odnosno njegovog branioca (član 485. stav 4. ZKP) je samo povreda zakona u smislu člana 439. stav 1. tačka 3. ZKP koja podrazumeva pre svega prekoračenje ovlašćenja koje sud ima po zakonu donoseći ovu odluku, a ne ocena suda o postojanju i značaju okolnosti koje su u smislu člana 54. stav 1. KZ od uticaja na odluku o vrsti i visini krivične sankcije, koja se u suštini i osporava navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okr. N.G.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je okr. N.G., za krivično delo iz člana 206. stav 1. u vezi člana 33. KZ, za koje ga je oglasio krivim, izrekao kaznu zatvora koja je tom zakonskom odredbom propisana kao vrsta sankcije (kazne) koja se može izreći učiniocu tog krivičnog dela i istu je okrivljenom odmerio u visini koja ne prelazi granicu navedenom zakonskom odredbom propisanog maksimuma kazne zatvora, pri čemu je, u skladu sa zahtevom iz člana 54. KZ, imao u vidu zakonom propisanu svrhu kažnjavanja (član 42. KZ) i uzeo u obzir okolnosti (olakšavajuće i otežavajuće) za koje je, ocenom na koju je ovlašćen, našao da su od uticaja na visinu kazne, a koje su navedene i obrazložene u prvostepenoj i drugostepenoj presudi.

Sledstveno navedenom, prvostepeni sud je, prilikom odlučivanja o vrsti i meri krivične sankcije koju će izreći okr. N.G., za krivično delo u pitanju, postupao u svemu u skladu sa ovlašćenjima koje ima po zakonu, pa nije učinio povredu zakona iz člana 439. stav 1. tačka 3. ZKP na koju se ukazuje navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, a povredu zakona o kojoj je reč nije učinio ni drugostepeni sud kada je našao da ne stoje žalbeni razlozi branioca okrivljenog koji se odnose na odluku o kazni i njegovu žalbu odbio kao neosnovanu.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                          Predsednik veća-sudija

Dragana Vuksanović, s.r.                                                                                                    Zoran Tatalović, s.r.