Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Đorđe Konstantinović zbog povrede zakona iz člana 441. stav 4. ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, obe pobijane presude ukine i spise predmeta vrati Osnovnom sudu u Paraćinu – Sudskoj jedinici u Ćupriji na ponovno odlučivanje, a okrivljenom dosudi iznos od 33.000,00 dinara na ime sastava zahteva za zaštitu zakonitosti. Branilac je blagovremeno izjavio dopunu zahteva za zaštitu zakonitosti protiv istih presuda zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1.) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, pobijane presude ukine i spise predmeta vrati Osnovnom sudu u Paraćinu – Sudskoj jedinici u Ćupriji na ponovno odlučivanje ili da navedene presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo i obavezati privatnog tužioca da okrivljenom nadoknadi troškove krivičnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je na sednici veća koje je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je po oceni navoda u zahtevu našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je prvostepenom presudom povređen zakon iz člana 441. stav 4. ZKP time što je okrivljeni obavezan da sudu na ime troškova krivičnog postupka plati iznos od 1.960,00 dinara i to na ime sudskih taksi za tužbu i presudu iako je privatni tužilac, a ne okrivljeni, obveznik plaćanja sudske takse za tužbu i presudu u smislu člana 2. Zakona o sudskim taksama.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog AA, Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao osnovane.

Odredbom člana 2. stav 1. Zakona o sudskim taksama propisano je da takse propisane tim zakonikom plaćaju lica po čijem predlogu ili u čijem interesu se preduzimaju radnje u sudskom postupku, za koji je tim zakonom utvrđeno plaćanje takse, stavom 2. istog člana je određeno da za podneske i za zapisnike koji zamenjuju podneske taksu je dužno da plati lice koje ih podnosi, dok je stavom 3. istog člana propisano da je za odluku prvostepenog suda taksu dužan da plati tužilac, odnosno predlagač.

Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je privatni tužilac takseni obveznik za plaćanje taksi na tužbu i presudu, tako da je prvostepeni sud obavezivanjem okrivljenog na plaćanje navedenih taksi sudu povredio odredbu člana 441. stav 4. ZKP.

S obzirom na navedeno, pobijane pravnosnažne presude su donete uz povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, s tim što Vrhovni kasacioni sud ukazuje da je okrivljeni u situaciji kada je pravnosnažnom presudom oglašen krivim dužan da privatnom tužiocu nadoknadi navedene troškove krivičnog postupka ukoliko ih privatni tužilac plati.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je ukinuo pobijane presude u delu odluke o troškovima krivičnog postupka i predmet vratio Osnovnom sudu u Paraćinu – Sudskoj jedinici u Ćupriji na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku sud će imati u vidu primedbe iz ove presude, postupiti po istima, nakon čega će biti u mogućnosti da donese pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

U dopuni zahteva za zaštitu zakonitosti branilac ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP jer izreka pravnosnažne presude ne sadrži sve bitne elemente krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ. U vezi sa tim branilac u zahtevu navodi da izrekom prvostepene presude sud samo utvrđuje da je okrivljeni kritičnom prilikom izjavio „samo mi izvodiš inspekciju, đubre jedno“ i da je okrivljeni bio sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, a bio je svestan svog dela, zabranjenosti istog i hteo njegovo izvršenje čime je, prema stavu branioca, ostvaren samo objektivni uslov inkriminacije iz člana 170. stav 1. KZ, ali ne i to da su navedene činjenice iznete u nameri omalovažavanja, koja namera je morala biti obuhvaćena izrekom presude u situaciji kada je sporna izjava okrivljenog data u odbrani svojih prava i zaštiti opravdanih interesa. Stoga, prema navodima zahteva, kod nedostatka navedenog bitnog – subjektivnog elementa krivičnog dela, a to je da se iz načina izražvanja ili drugih okolnosti vidi da je isto učinjeno u nameri omalovažavanja, nema ni krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Po nalaženju ovog suda u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljenog datom u izreci prvostepene presude naznačene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom i to kako objektivna koja se odnose na radnju izvršenja koja se u konkretnom slučaju sastoji u verbalnoj uvredi kod koje je izjava omalovažavanja izvršena usmeno rečima – „Samo mi izvodiš inspekciju, đubre jedno“, tako i subjektivna koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog upravljenog na izvršenje krivičnog dela u pitanju.

Iz iznetih razloga neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje na nepostojanje subjektivnih zakonskih obeležja predmetnog krivičnog dela i da je pravnosnažna presuda doneta uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi, a nasuprot navodima zahteva, da namera omalovažavanja nije zakonsko obeležje krivičnog dela uvreda, već je stavom 4. člana 170. KZ predviđen osnov isključenja postojanja krivičnog dela u situaciji kada je uvredljiva izjava data, između ostalog, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, pod uslovom da se iz načina izražavanja ili drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja.

Kako je pravnosnažnom presudom utvrđeno da okrivljeni predmetnu izjavu nije dao u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, to branilac okrivljenog navodima zahteva kojima osporava navedeni zaključak nižestepenih sudova i ukazuje da kod okrivljenog nije postojala namera omalovažavanja pravnosnažnu presudu osporava zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja što u smislu člana 485. stav 4. ZKP nije razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 492. stav 1. i člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisnčar – savetnik                                                                                                   Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                               Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić