Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 6003/2013 od 27.03.2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, branioca okrivljenog D.G., advokata M.M., branioca okrivljenog Đ.M., advokata N.B. i branioca okrivljene T.M., advokata M.B., a presuda Višeg suda u Beogradu K br. 1533/10 od 07.06.2013. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su branioci okrivljenih T.M., advokat M.B. i Đ.M., advokat Ž.M.J., zbog povrede zakona i to konkretno zbog povrede odredbe člana 438. stav 2. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da se presude Višeg suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu ukinu i predmet vrati na ponovno suđenje pred Višim sudom u Beogradu ili da se presuda Višeg suda u Beogradu K br. 1533/10 od 07.06.2013. godine preinači i okrivljeni T.M. i Đ.M. oslobode od optužbe, uz dalji predlog da se izvršenje pravnosnažne presude prema ovim okrivljenima odloži.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP- a u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP-a), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je po oceni navoda u zahtevima našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti su neosnovani.

Odredbom člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP-a propisano je da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog Zakonika ne može zasnivati, osim ako je, s`obzirom na druge dokaze, očigledno da bi i bez tog dokaza bila donesena ista presuda.

Kako se u oba zahteva kao nedozvoljen dokaz ističe zapisnik o ispitivanju okrivljenih pred istražnim sudijom i to T.M. od 11.10.1993. godine i Đ.M. od 14.10.1993. godine, koje ispitivanje je obavljeno po odredbama tada važećeg Zakona o krivičnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77 ... 3/90 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92) to je i zakonitost navedenih dokaza ispitana po odredbama tog Zakona.

Neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene T.M. da je iskaz ove okrivljene pred istražnim sudijom od 11.10.1993. godine pribavljen kršenjem odredaba člana 218. stav 2, 8. i 9, člana 70. i člana 455. stav 2. u vezi člana 452. tada važećeg ZKP-a.

Odredbom člana 218. stav 2. ZKP-a propisano je da će se kod ispitivanja okrivljenog, okrivljenom saopštiti zašto se okrivljuje i osnovi sumnje koji stoje protiv njega, pa će se pitati šta ima da navede u svoju odbranu, a saopštiće mu se i da nije dužan da iznese svoju odbranu niti da odgovara na postavljena pitanja, dok je odredbom stava 9. istog člana propisano da okrivljeni može biti ispitan u odsustvu branioca ako se izričito odrekao tog prava a odbrana nije obavezna, ako je braniocu uskraćeno da prisustvuje izvođenju ove istražne radnje, ako branilac nije prisutan iako je obavešten o ispitivanju (član 168) ili ako za prvo ispitivanje okrivljeni nije obezbedio prisustvo branioca ni u roku od 24 sata od časa kada je poučen o ovom pravu (član 67. stav 2), osim u slučaju obavezne odbrane.

U konkretnom slučaju iz zapisnika o ispitivanju okrivljene T.M. pred istražnim sudijom od 11.10.1993. godine proizilazi da je ista upozorena na svoja prava u postupku u smislu člana 218. stav 2. ZKP-a, te da je navela da joj branilac nije potreban i da će sama izneti odbranu, što je konstatovano u zapisniku i što faktički predstavlja odricanje od prava na ispitivanje u prisustvu branioca, a kako se ne radi o slučaju obavezne odbrane iz člana 70. stav 1. ZKP-a, to nije povređena ni odredba stava 2. i 9. člana 218. ZKP-a kako se to neosnovano ističe u zahtevu.

Odredbom člana 70. stav 1. ZKP-a propisano je da ako je okrivljeni nem, gluv ili nesposoban da se sam uspešno brani ili ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje se može izreći smrtna kazna, okrivljeni mora imati branioca već prilikom prvog ispitivanja. Kada će biti u pitanju slučaj da je okrivljeni nesposoban da se sam uspešno brani je faktičko pitanje, ali je svakako tačno da se radi o situacijama kada okrivljeni zbog vidljivih fizičkih ili psihičkih nedostataka nije u stanju da sam realizuje svoju odbranu, a što u konkretnom slučaju procenjuje istražni sudija. Starosna dob okrivljene T.M. od nepunih 20 godina (rođena ... godine), težina krivičnog dela stavljenog joj na teret i okolnosti privođenja istražnom sudiji, same po sebi, bez vidljivih fizičkih i psihičkih nedostataka, ne predstavljaju okolnosti propisane članom 70. stav 1. ZKP-a za obaveznu odbranu, zbog čega su i po ovom osnovu navodi zahteva za zaštitu zakonitosti ocenjeni neosnovanim.

Navodi zahteva da je ispitivanje okrivljene T.M. pred istražnim sudijom izvršeno tako što je prema njoj upotrebljena sila i pretnja tokom nezakonitog policijskog zadržavanja ne proizilaze iz spisa predmeta budući da nema podataka da je ista lišena slobode pre nego što joj je rešenjem istražnog sudije od 11.10.1993. godine određen pritvor, zbog čega su navodi zahteva da je prilikom ispitivanja okrivljene prekršena odredba člana 218. stav 8. ZKP-a, ocenjeni neosnovanim.

Nadalje, neosnovani su navodi zahteva branioca okrivljene T.M. da su prema okrivljenoj morale biti primenjene odredbe postupka prema maloletnicima i to konkretno odredba člana 455. stav 2. u vezi člana 452. ZKP-a jer u vreme ispitivanja pred istražnim sudijom je bila mlađe punoletno lice, a kako te odredbe nisu primenjene, na njenom iskazu se ne može zasnivati sudska odluka.

Prema odredbi člana 452. stav 2. ZKP-a, odredba člana 455. stav 2. ZKP-a primenjuje se prema mlađem punoletnom licu fakultativno i to samo u koliko se do početka glavnog pretresa ustanovi da dolazi u obzir da se tom licu izrekne vaspitna mera iz člana 82. KZ SFRJ a do tog vremena ono nije navršilo 21 godinu. Pri tome sud nije obavezan da u svakom slučaju kada se vodi postupak protiv mlađeg punoletnog lica, pre glavnog pretresa sprovede ispitivanje u cilju utvrđivanja duševne razvijenosti okrivljenog radi eventualne primene člana 82. KZ SFRJ. Ispitivanja se vrše samo onda kada se pojave okolnosti koje izazivaju sumnju da je stepen duševne razvijenosti ispod nivoa razvijenosti koji odgovara njegovom uzrastu, o čemu u istražnom postupku odlučuje istražni sudija. S`toga su neosnovani navodi izneti u zahtevu, da ispitivanje okrivljene T.M. bez branioca a pre utvrđivanja ispunjenosti uslova za primenu člana 82. KZ SFRJ takav dokaz čini nedozvoljenim. Ovo tim pre, što je u kasnijoj fazi postupka izvršeno takvo ispitivanje po komisiji veštaka neuropsihijatra i kliničkog psihologa i utvrđeno da opšta duševna razvijenost T.M. i Đ.M. odgovara duševnoj razvijenosti mlađeg punoletnog lica kategorije kojoj po kalendarskom uzrastu i pripadaju.

Navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Đ.M. da iskaz ovog okrivljenog dat pred istražnim sudijom od 14.10.1993. godine predstavlja dokaz na kome se sudska odluka ne može zasnivati jer mu ni jedno od prava iz člana 218. ZKP-a nije na zakonit način predočeno, a prema okrivljenom su primenjeni sila i pretnja tokom nezakonitog policijskog zadržavanja da bi se došlo do njegovog iskaza, su takođe neosnovani.

Ovo s`toga što iz podataka u spisima predmeta proizilazi da je okrivljeni priveden istražnom sudiji 11.10.1993. godine od kada mu se i računa pritvor i kada nije ispitan iako je istakao da će izneti odbranu bez branioca već je ispitivanje odloženo i okrivljeni je odbranu dao 14.10.1993. godine u prisustvu izabranog branioca po punomoćju - advokata V.S., pri čemu su mu predočena sva njegova prava iz člana 218. ZKP-a, a kojom prilikom nije ni od strane okrivljenog ni njegovog branioca istaknuta primena torture niti nezakonitog lišenja slobode za koje kao i kod okrivljene T.M. nema bilo kakvih podataka u spisima predmeta.

Kako je ispitivanje okrivljene T.M. pred istražnim sudijom od 11.10.1993. godine i Đ.M. od 14.10.1993. godine sprovedeno u svemu u skladu sa odredbama tada važećeg Zakona o krivičnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca ovih okrivljenih da je pravnosnažna presuda koja se zahtevima pobija, zasnovana na nedozvoljenom dokazu, čime je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP-a, ocenio neosnovanim.

Sa svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP-a, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                        Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković, s.r.                                                                        Nevenka Važić, s.r.