Presudom Višeg suda u Čačku Kž 217/15 od 24.12.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenih D.V. i R.P. i presuda Osnovnog suda u Čačku K 477/14 od 20.05.2014. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih D.V. i R.P., advokat I.Ć. zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi člana 511. stav 1. i člana 447. stav 2. ZKP, povrede zakona iz člana 485. stav 2. ZKP i iz člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP u vezi člana 33. stav 4. Ustava Republike Srbije, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje pred potpuno izmenjenim većem, odnosno da iste preinači tako što će okrivljene osloboditi od optužbe i odlučiti da troškovi krivičnog postupka padaju na teret organa postupka, uz zahtev da bude obavešten o sednici veća.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbe člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća shodno odredbi člana 490. ZKP, o kojoj, u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih D.V. i R.P., advokata I.Ć. je neosnovan.

Branilac okrivljenih D.V. i R.P., pozivajući se na povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, ne ukazuje konkretno ni na jednu povredu zakona iz člana 485. stav 4. ZKP zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, preko branioca, a iz obrazloženja zahteva i navoda da se pobijane presude zasnivaju na zapisnicima o prepoznavanju lica Ku 218/09 od 16.03.2009. godine, na kojim dokazima se presude ne mogu zasnivati obzirom da okrivljeni prilikom preduzimanja radnji prepoznavanja lica, koja predstavlja vid ispitivanja svedoka, suprotno odredbi člana 300. ZKP nisu bili obavešteni o tome da imaju status osumnjičenih lica, niti je javni tužilac uputio poziv braniocima osumnjičenih da prisustvuju saslušanju osumnjičenih, što je bio dužan da učini, odnosno da osumnjičenima i njihovim braniocima nije uputio poziv, a oštećenog obavestio o vremenu i mestu ispitivanja svedoka ili veštaka, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, proizilazi da zahtev podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenih D.V. i R.P. već je isticao u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani, o čemu je na strani 3 pasus prvi i drugi obrazloženja presude dao jasne i dovoljne razloge, koje kao pravilne u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na njih upućuje.

Vrhovni kasacioni sud se u navode zahteva branioca okrivljenih da je drugostepeni sud postupio suprotno odredbi člana 511. stav 1. u vezi člana 447. stav 2. ZKP na taj način što o sednici veća nije obavestio okrivljene i njihovog branioca kako je to u žalbi predloženo, nije upuštao, obzirom da povrede zakona iz člana 511. stav 1. ZKP i iz člana 447. stav 2. ZKP ne predstavljaju zakonske razloge u okviru povreda taksativno nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP zbog kojih okrivljeni, preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Pored toga, branilac okrivljenih u podnetom zahtevu ukazuje da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP u vezi člana 33. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Odredbom člana 485. stav 3. ZKP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti iz razloga propisanih u stavu 1. tač. 2) i 3) ovog člana može podneti u roku od tri meseca od dana kada je licu (član 483. stav 1) dostavljena odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog ili drugog učesnika u postupku koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, a to je utvrđeno odlukom Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Dakle, kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede ili ugrožavanja ljudskih prava i sloboda (član 485. stav 1. tačka 3) ZKP) ta povreda mora biti utvrđena odlukom Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava i shodno odredbi člana 484. ZKP takva odluka mora biti dostavljena uz zahtev za zaštitu zakonitosti.

Kako okrivljeni preko svog branioca uz podneti zahtev za zaštitu zakonitosti nisu dostavili odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to se Vrhovni kasacioni sud u ove navode zahteva nije upuštao.

Sa iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 491. st. 1. i 2. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                       Predsednik veća-sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                                              Dragiša Đorđević,s.r.