Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene AA-advokat Ljubiša Radojičić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da u celini ukine presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 30K.br.994/19 od 24.06.2019. godine i Višeg suda u Beogradu Kž1.br.538/19 od 15.01.2020. godine i predmet vrati na suđenje prvostepenom sudu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljene AA kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ističe povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP koja je opšteg karaktera, pri čemu ne opredeljuje konkretno ni jednu povredu zakona u smislu stava 4. člana 485. ZKP, ali se iz navoda zahteva zaključuje da je isti podnet zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Naime, branilac okrivljene ističe da su u konkretnom slučaju nižestepeni sudovi donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda povredili odredbu člana 55. stav 2. Zakona o putnim ispravama („Službeni glasnik RS“, broj 90/2007 ... 62/2014) kojom je predviđeno da će se do početka primene podzakonskih propisa iz stava 1. člana 55. primenjivati propisi doneti do dana stupanja na snagu ovog zakona, ako nisu u suprotnosti sa odredbama ovog zakona, a takođe su povredili i odredbu člana 12. Pravilnika o obrascima pasoša, diplomatskog pasoša i službenog pasoša („Službeni glasnik RS“, broj 7/2008, 37/2008) kojom je propisano da će se, dok se ne steknu tehnički i drugi uslovi za izradu obrazaca propisanih ovim pravilnikom, pasoš, diplomatski pasoš i službeni pasoš izdavati na obrascima prema propisima koji su bili na snazi do početka primene Zakona o putnim ispravama. Po stavu branioca, kako iz navedenih zakonskih i podzakonskih odredbi (koje je sud po njemu povredio) proizilazi da okrivljena AA u postupku izdavanja putne isprave za maloletnu VV nije bila u obavezi da primeni odredbu člana 29. stav 1. Zakona o putnim ispravama koji je važio u vreme izdavanja predmetne putne isprave na dan 06.09.2010. godine, a koja odredba predviđa neophodno postojanje pismene saglasnosti drugog roditelja u situaciji kada za maloletno lice zahtev za izdavanje putne isprave podnosi samo jedan od roditelja, to je navedena putna isprava od strane okrivljene pravilno izdata na osnovu odredbe člana 33. stav 2. Zakona o putnim ispravama jugoslovenskih državljana („Službeni list SRJ“, broj 33/96, 49/96, 12/98, 16/99, 35/99, 44/99, 15/00, 7/01, 71/01, 23/02, 53/02, 68/02 i 5/03 i „Službeni glasnik RS“, broj 101/05- dr. zakon) i tačke 3. Odluke o načinu izdavanja pasoša, zajedničkog pasoša, putnog lista i vize („Službeni list SRJ“, broj 5/97 i 25/97), a koje odredbe nisu u koliziji sa Zakonom o putnim ispravama.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Ovo sa razloga jer su nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju pravilno primenili odredbe Zakona o putnim ispravama („Službeni glasnik RS“, broj 90/2007, 116/2008, 104/2009) koji je bio važeći u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela na dan 06.09.2010.godine, a ne odredbe Zakona o putnim ispravama jugoslovenskih državljana („Službeni list SRJ“, broj 33/96, 49/96, 12/98, 16/99, 35/99, 44/99, 15/00, 7/01, 71/01, 23/02, 53/02, 68/02 i 5/03 i „Službeni glasnik RS“, broj 101/05- dr. zakon) kako to pogrešno smatra branilac okrivljene, pravilno zaključujući da je okrivljena AA postupala protivno odredbi člana 29. stav 1. Zakona o putnim ispravama. Naime, kako je prelaznim i završnim odredbama Zakona o javnim ispravama i to članom 56. (prestanak važenja zakona) jasno propisano da danom početka primene ovog zakona prestaje da važi Zakon o putnim ispravama jugoslovenskih državljana („Službeni list SRJ“, broj 33/96, 49/96, 12/98, 16/99, 35/99, 44/99, 15/00, 7/01, 71/01, 23/02, 53/02, 68/02 i 5/03 i „Službeni glasnik RS“, broj 101/05- dr. zakon), osim odredbe člana 56. koji se primenjuje do donošenja Zakona o vojsci Srbije, to je, i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, očigledno da u konkretnom slučaju u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela na dan 06.09.2010. godine nije ni mogao biti primenjen Zakon o putnim ispravama jugoslovenskih državljana, jer je isti prestao da važi danom početka primene Zakona o putnim ispravama i to danom 08.04.2008. godine, pa samim tim ni radnje okrivljene vezano za kršenje zakona nisu mogle biti cenjene u odnosu na taj zakon, već samo u odnosu na Zakon o putnim ispravama („Službeni glasnik RS“, broj 90/2007, 116/2008, 104/2009), a što su nižestepeni sudovi pravilno učinili.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene u kojima se ističe da kako krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 361. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je okrivljena pravnosnažno oglašena krivom, spada u grupu krivičnih dela protiv službene dužnosti koja se u pogledu krivice vrše samo sa umišljajem (osim krivičnog dela odavanje službene tajne iz člana 369. stav 3. KZ koje se može vršiti i iz nehata), dakle kako učinilac ovog krivičnog dela mora biti svestan da očiglednim nesavesnim postupanjem u vršenju službe čini krivično delo i da hoće njegovo izvršenje ili da je svestan da može učiniti delo pa na to pristaje, te imajući pri tome u vidu da nigde u Krivičnom zakoniku, a naročito ne u članu 361. KZ, nije propisano da se to krivično delo može izvršiti iz nehata, već je nehat moguć samo kod nastupanja teže posledice, to su nižestepeni sudovi pogrešno našli da je okrivljena AA kritičnom prilikom postupala sa nehatom kao oblikom krivice i da je sa ovim oblikom krivice izvršila predmetno krivično delo, jer se u konkretnom slučaju po izreci presude ni teža posledica ne može pripisati nehatu okrivljene. Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene se po nalaženju ovoga suda pravnosnažne presude pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Isti navodi istaknuti u žalbi branioca okrivljene AA-advokata Ljubiše Radojičića bili su predmet razmatranja Višeg suda u Beogradu koji je u ovom krivičnom postupku postupao u drugom stepenu po žalbi branioca okrivljene izjavljenoj protiv prvostepene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 30K.br.994/19 od 24.06.2019. godine. Viši sud u Beogradu kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na stranama 9 i 10 drugostepene presude Kž1.br.538/19 od 15.01.2020. godine izneo razloge, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

U ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, ukazujući da iz svih izvedenih materijalnih dokaza koji se nalaze u spisima predmeta nesporno proizilazi da roditeljsko pravo oštećenog BB da odlučuje o mestu boravišta maloletne ćerke VV, da je viđa, vaspitava, obrazuje i izdržava kao ravnopravni roditelj nije bilo teško povređeno izdavanjem predmetne putne isprave i napuštanjem teritorije Republike Hrvatske GG i maloletne ćerke VV posle njihovog boravka u Sigurnoj kući u Zagrebu zbog problema sa oštećenim, kao i njihovim nastanjivanjem na teritoriji Republike Srbije, te da je stoga suprotan zaključak suda pristrasan, branilac okrivljenog, po nalaženju ovoga suda, u suštini osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, dajući sopstvenu ocenu izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim presudama, a što nije dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, pa Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva nije ni razmatrao.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede krivičnog zakona na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA-advokata Ljubiše Radojičića, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev branioca okrivljene odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                          Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                             Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić