Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog AA, advokat Tijana Kostić Jović, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1), 7) i 9) i člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, te da saglasno članu 492. stav 1. tačka 2) ZKP preinači presude Osnovnog suda u Bujanovcu 3K.br.200/19 od 07.11.2019. godine i Višeg suda u Vranju 3Kž1.br.6/20 od 11.02.2020. godine tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe za krivično delo krađa iz člana 203. stav 1. KZ i odrediti da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava ili da ukine navedene presude i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i 9) i člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu zahtev odbačen, jer nema propisan sadržaj.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da sud pogrešno smatra da u konkretnom slučaju rokovi zastarelosti krivičnog gonjenja počinju da teku od poslednje preduzete radnje, te da je po stavu branioca u momentu donošenja prvostepene presude dana 07.11.2019. godine u odnosu na radnje okrivljenog preduzete u periodu od 18.10.2013. godine do 07.11.2013. godine shodno odredbi člana 103. tačka 6) KZ nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, dok je u momentu donošenja drugostepene presude dana 11.02.2020. godine nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja i u odnosu na radnje okrivljenog preduzete u periodu do 11.02.2014. godine.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Naime, na istu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP branilac okrivljenog AA, advokat Tijana Kostić Jović je ukazivala u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude Osnovnog suda u Bujanovcu 3K.br.200/19 od 07.11.2019. godine, a koje žalbene navode je Viši sud u Vranju kao drugostepeni ocenio neosnovanim i o tome na strani 2 drugostepene presude 3Kž1.br.6/20 od 11.02.2020. godine izneo jasne i argumentovane razloge, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, isticanjem da je sud presudom prekoračio optužbu, jer je u pobijanoj pravnosnažnoj presudi izmenio činjenični opis krivičnog dela iz optužnog predloga Osnovnog javnog tužioca u Vranju KT.br.1868/14 od 25.01.2017. godine koji je preciziran na zapisniku o glavnom pretresu od 15.05.2018. godine i to na taj način, što je protivno odredbi člana 420. ZKP, u izreci pravnosnažne presude smanjio vrednost oduzete tuđe pokretne stvari, a koja vrednost nije smanjena u optužnom predlogu javnog tužioca ni nakon obavljenog ekonomsko-finansijskog veštačenja.

Žalbom branioca okrivljenog ukazivano je i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, pa kada se ima u vidu da je Viši sud u Vranju kao drugostepeni o tome izneo argumentovane razloge na stranama 2 i 3 drugostepene presude 3Kž1.br.6/20 od 11.02.2020. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu branioca okrivljenog, a koje razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, to na njih u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Osim toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, isticanjem da je sud pogrešno pravno kvalifikovao radnje okrivljenog kao krivično delo krađa iz člana 203. stav 1. KZ, obzirom da bi se u konkretnom slučaju moglo raditi jedino o krivičnom delu posluga. Ovaj svoj stav branilac obrazlaže tako što ističe da se okrivljeni nije samovlasno priključio na elektrodistributivnu mrežu, već je oštećeni znao da okrivljeni u navedenom periodu koristi njegovu pokretnu stvar - električnu energiju preko električnog brojila i to mu je dozvolio, obzirom da prilikom vršenja kontrole dana 18.10.2013. godine nije okrivljenog isključio sa distributivne mreže, čime mu je prećutno dao odobrenje da i dalje koristi električnu energiju.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su neosnovani iz razloga jer iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci pravnosnažne presude i to da je okrivljeni AA sa umišljajem i u stanju uračunljivosti, oduzeo tuđe pokretne stvari u nameri da njihovim prisvajanjem sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, na taj način što je svoju kuću bez odobrenja oštećenog preduzeća priključio na elektrodistributivnu mrežu preko brojila koje je neregistrovano i neprijavljeno u sistemu oštećenog preduzeća, koristeći na taj način električnu energiju u vrednosti od 130.024,56 dinara, pri čemu je bio svestan zabranjenosti svoga dela i želeo je njegovo izvršenje, a u vreme i na mestu bliže opisanom u izreci presude, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela krađa iz člana 203. stav 1. KZ za koje je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim, pa su stoga suprotni navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP ocenjeni kao neosnovani. Inače, ovi navodi branioca okrivljenog su, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, na štetu okrivljenog, jer je krivično delo posluga iz člana 365. KZ, s obzirom na visinu zaprećene kazne zatvora od 6 meseci do 5 godina, teže krivično delo od krivičnog dela krađa iz člana 203. stav 1. KZ za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim, a za koje krivično delo je zaprećena novčana kazna ili kazna zatvora do 3 godine.

Navodima u obrazloženju zahteva kojima se ukazuje da veštak Života Marković prilikom davanja svog nalaza i mišljenja nije trebalo da na ovaj slučaj primeni Uredbu o uslovima isporuke električne energije („Službeni glasnik RS“, broj 107/2005 od 02.12.2005. godine) koja je stupila na snagu dana 01.01.2006. godine, već prethodno važeću Uredbu i da je zbog toga njegov nalaz pogrešan i u protivrečnosti sam sa sobom, branilac okrivljenog, po nalaženju ovoga suda, u suštini osporava nalaz i mišljenje veštaka Živote Markovića od 01.03.2018. godine i u vezi sa tim pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, polemišući pri tome sa ocenom dokaza datom od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim presudama, a što nije dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, pa Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva nije ni razmatrao.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen, jer nema propisan sadržaj.

Naime, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, citirajući zakonski tekst iste, a zbog koje povrede zakona je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom.

Međutim, kako branilac okrivljenog dalje u obrazloženju zahteva uopšte ne obrazlaže u čemu se konkretno sastoji bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, to je stoga Vrhovni kasacioni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona (člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP), po nalaženju ovoga suda, podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, s obzirom da Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i 9) i člana 439. tačka 2) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Tijane Kostić Jović, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev branioca okrivljenog u odnosu na ove povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP.

Zapisničar-savetnik,

Snežana Lazin, s.r.

Predsednik veća-sudija,

Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić