O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Loznici 3K. br. 154/21 od 26.11.2021. godine, okrivljeni AA oglašen je krivim da je izvršio krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na novčanu kaznu u iznosu od 20.000,00 dinara koju je dužan da plati u roku od 90 dana od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko u datom roku novčanu kaznu ne plati ista će biti zamenjena kaznom zatvora tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora. Okrivljeni AA je obavezan da privatnom tužiocu BB nadoknadi troškove krivičnog postupka u iznosu od 72.460,00 dinara u roku od 90 dana od dana pravnosnažnosti presude, kao i da plati sudu na ime paušala iznos od 5.000,00 dinara u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, dok je privatni tužilac BB, na osnovu člana 258. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku, radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen na parnični postupak.

Presudom Višeg suda u Šapcu 1Kž1 110/22 od 24.03.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, advokata Slobodana Milovanović i presuda Osnovnog suda u Loznici 3K. br. 154/21 od 26.11.2021. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Slobodan Milovanović, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe, jer delo za koje je optužen nije krivično delo.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu na osnovu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet i nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je osnovan.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda osnovano se podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama povređen zakon na štetu okrivljenog AA, jer delo za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim nije krivično delo.

Krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog pri čemu se radnja izvršenja sastoji najčešće u iznošenju uvredljivih reči koje štete časti i ugledu nekog lica, dakle omalovažavanjem tog lica.

Naime, prema stavu prvostepenog suda, iako je okrivljeni kritičnom prilikom inkriminisane reči izgovorio u postupku u kome je oštećen, radi zaštite svojih prava i interesa, kako bi što verodostojnije predstavio intenzitet svoje ugroženosti i ugroženosti svoje porodice pretnjama privatnog tužioca, ipak nalazi da iz načina izražavanja okrivljenog, okolnosti pod kojima je inkriminisane reči izgovorio i činjenice da je navedene inkriminisane reči izgovorio ničim izazvan ponašanjem BB na tom ročištu, kao i da je navedenu uvredu izgovorio više puta, zaključuje da je okrivljeni inkriminisane reči izgovorio u nameri omalovažavanja i potcenjivanja ličnosti privatnog tužioca BB.

Ovakvi navodi prvostepenog suda se ne mogu prihvatiti iz sledećih razloga:

Članom 170. stav 4. Krivičnog zakonika propisano je da se neće kazniti za delo iz stava 1. do 3. ovog člana učinilac, ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja.

Dakle, odredbom člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika predviđen je osnov isključenja postojanja navedenog krivičnog dela. Krivično delo uvreda neće postojati ukoliko su kumulativno ostvareni objektivni i subjektivni uslov. Objektivni uslov jeste da je uvredljiva izjava data u okviru jedne od delatnosti i to ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva ili političke delatnosti i u ovom slučaju u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa. Subjektivni uslov jeste da kod onog čija bi izjava objektivno predstavljala uvredu nekog lica, odnosno povredu njegove časti, nije postojala namera omalovažavanja.

Imajući u vidu okolnosti pod kojima su inkrimisane reči izgovorene, te da se ovde okrivljeni pred javnim tužiocem izjašnjavao u pogledu njegovih prava i interesa koja je imao u postupku kao oštećeni, da je iznosio svoje razloge i izjašnjavao se na okolnosti ugrožavanja njegove sigurnosti, pri tom pojašnjavajući navedene okolnosti okrivljeni se izjasnio da je takvo stanje njegove ugroženosti pored ostalog i posledica informacija da je on saznao da je privatni tužilac „izbačen iz policije zbog kriminalnih radnji“ i „povezan sa kriminalcima i dan danas“.

Dakle, i pored nesporne činjenice da je u postupku pred javnim tužiocem ovde okrivljeni prilikom ispitivanja izneo navedene reči, koje imaju uvredljiv karakter po stavu Vrhovnog kasacionog suda očigledno je da je okrivljeni to učinio u zaštiti svojih prava i opravdanih interesa koja je on, kao oštećeni, imao u navedenom postupku pred javnim tužiocem, a ne da je okrivljeni navedene reči izgovorio u nameri omalovažavanja privatnog tužioca, što ukazuje da ima mesta primeni člana 170. stav 4. KZ, kako se to osnovano u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Stoga, iz spisa predmeta proizilazi da je uvredljiva izjava koju je ovde okrivljeni dao pred javnim tužiocem data radi zaštite opravdanih interesa i to upravo pred organom nadležnim za zaštitu njegovih interesa u tom postupku, a ne u nameri omalovažavanja.

Iz napred navedenih razloga ovaj sud je preinačio pobijane presude i na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP okrivljenog AA oslobodio od optužbe da je izvršio krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ.

Iz iznetih razloga, primenom odredbe člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP, te člana 265. stav 3. ZKP u pogledu troškova krivičnog postupka, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                              Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                   Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić