Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.3921/13 od 10.03.2014. godine, delimično su usvojene žalbe branilaca okrivljenih D.T. i N.R., i presuda Osnovnog suda u Subotici K br.2493/10 od 28.08.2012. godine preinačena, samo u pogledu odluke o kazni, tako što su okrivljeni D.T. i N.R., osuđeni na kazne zatvora u trajanju od po jedne godine, dok su u preostalom delu žalbe branilaca okrivljenih odbijene kao neosnovane, a pobijana presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Zahteve za zaštitu zakonitosti, podneli su:

-branilac okrivljenog D.T. – advokat M.B., samo protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.3921/13 od 10.03.2014. godine, zbog povrede odredaba člana 438. stav 1. tačka 1. i 11. ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijanu presudu tako što će u odnosu na okrivljenog doneti presudu kojom se optužba odbija ili kojom se oslobađa od optužbe, odnosno presudu na osnovu koje će se izvršiti ublažavanje kazne na osnovu odredaba članova 57. i 66. KZ, ili da se pobijane presude ukinu i predmet vrati Apelacionom sudu u Novom Sadu na ponovno odlučivanje, pred izmenjenim većem;

-branilac okrivljenog N.R. – advokat G.K., protiv prvostepene i drugostepene presude, na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP (zbog povrede zakona), pri čemu ne navodi u čemu se ove povrede konkretno sastoje, s tim što iz obrazloženja proizilazi da je zahtev podnet zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, sa predlogom da se „presude nižih sudova poništavaju i okrivljeni N.R. oslobodi od krivične odgovornosti“.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, nalazeći da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Neosnovano se zahtevima branilaca okrivljenih ukazuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.3921/13 od 10.03.2014. godine učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP.

U vezi sa ovom povredom, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.T. navodi se da je u konkretnom slučaju sud bio u obavezi da odbije optužbu u odnosu na okrivljenog na osnovu člana 422. stav 1. tačka 3. ZKP, obzirom da je nakon izmene optužnog akta dana 27.08.2012. godine nesporno utvrđeno da je vrednost predmetnog mobilnog telefona iznosila 7.899,00 dinara, zbog čega su bili ispunjeni zakonom propisani uslovi da se izvrši prekvalifikacija krivičnog dela iz optužnog akta tako što bi se utvrdilo da je u pitanju krivično delo iz člana 206. stav 4. KZ, a ne krivično delo iz člana 206. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim.

I branilac okrivljenog N.R. u zahtevu za zaštitu zakonitosti, ukazuje na istu povredu krivičnog zakona, ističući da je na osnovu nalaza veštaka utvrđeno da vrednost ukradene stvari u konkretnom slučaju nije prelazila 10.000,00 dinara, zbog čega je sud bio dužan da izvrši prekvalifikaciju predmetnog krivčnog dela na krivično delo razbojništva iz člana 206. stav 4. KZ, za koje delo je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja.

Međutim, po oceni ovoga suda, izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti nisu osnovani.

Naime, prema izreci pravnosnažne presude, okrivljeni D.T. i N.R. su kritičnom prilikom upotrebom sile oduzeli tuđe pokretne stvari, u nameri da njihovim prisvajanjem pribave sebi protivpravnu imovinsku korist, na taj način što su prišli oštećenom, maloletnom L.T., te su mu pesnicama zadali udarce u predelu oka i lica, a zatim, kada je pao, zadali su mu i više udaraca pesnicama i nogama u predelu glave i tela, nanevši mu lake telesne povrede, a zatim oduzeli od oštećenog mobilni telefon marke ... sa memorijskom karticom i mobilnom karticom u vrednosti od 7.899,00 dinara, kao i novac u iznosu od najmanje 150,00 dinara, nakon čega su napustili lice mesta.

Kako dakle, iz izreke presude jasno proizilaze sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 1. KZ, u saizvršilaštvu – u vezi sa članom 33. KZ, za koje delo su okrivljeni i oglašeni krivim, to se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih da je sud u konkretnom slučaju bio u obavezi da izvrši prekvalifikaciju krivičnog dela tako što će okrivljene oglasiti krivim za krivično delo iz člana 206. stav 4. KZ.

Za postojanje krivičnog dela iz člana 206. stav 4. KZ (privilegovani oblik krivičnog dela razbojništva), prema najblažem zakonu za okrivljene (izmene i dopune Krivičnog zakonika –''Službeni glasnik RS'', broj 72 od 03.09.2009. godine) neophodno je da vrednost ukradenih stvari iz stava 1. člana 206. KZ ne prelazi iznos od 15.000,00 dinara, te da je učinilac išao za tim da pribavi malu imovinsku korist.

Dakle, za pravnu kvalifikaciju iz člana 206. stav 4. u vezi stava 1. KZ kumulativno se zahteva ispunjenje i objektivnih i subjektivnih uslova (da vrednost oduzetih stvari ne prelazi iznos od 15.000,00 dinara, kao i namera učinioca da pribavi sebi malu imovinsku korist), odnosno nije dovoljno da vrednost oduzetih stvari ne prelazi iznos od 15.000,00 dinara, već je potrebno i da umišljaj učinioca ide za tim da pribavi malu imovinsku korist, što u konkretnoj situaciji nije slučaj, obzirom da su okrivljeni od oštećenog oduzeli sve stvari koje su kod njega pronašli.

Kako se, dakle, u radnjama okrivljenih stiču svi bitni elementi krivičnog dela iz člana 206. stav 1. u vezi sa članom 33. KZ, za koje su i oglašeni krivim, to su neosnovani i navodi zahteva branilaca okrivljenih u delu u kojem se ukazuje da su pravnosnažnim presudama učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP, i s tim u vezi ističe da je u konkretnom slučaju nastupila zastarelost krivičnog gonjenja jer su radnje okrivljenih morale biti pravno kvalifikovane kao krivično delo iz člana 206. stav 4. KZ.

Na iste povrede odredaba krivičnog postupka i povrede krivičnog zakona, branioci okrivljenih D.T. i N.R., ukazivali su i u žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, međutim, drugostepeni sud je ocenio ove žalbene navode neosnovanim i u presudi Kž1 br.3921/13 od 10.03.2014. godine, na stranama 2. i 3, izneo iscrpne razloge zbog čega nalazi da u konkretnom slučaju nije nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, te zbog čega nalazi da se u radnjama okrivljenih ne stiču bitni elementi krivičnog dela iz člana 206. stav 4. KZ, već krivičnog dela iz člana 206. stav 1. u vezi sa članom 33. KZ, koje razloge i Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, te na ove razloge u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Iz navedenih razloga, zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, kojima se ukazuje na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP, kao i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, odbijeni su kao neosnovani, a na osnovu odredbe člana 491. ZKP.

U ostalom delu, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.T., odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog D.T. je zahtev za zaštitu zakonitosti podneo i zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP, ukazujući da je izreka presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.3921/13 od 10.03.2014. godine nerazumljiva, obzirom da je delimičnim usvajanjem žalbi branilaca okrivljenih preinačena prvostepena presuda, nakon čega su okrivljeni ponovo osuđeni na kazne zatvora u trajanju od po jedne godine.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana, predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je učinjeno pre svega taksativnim nabranjem povrede zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i apelacionim sudom.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP, ograničeni su razlozi zbog kojih okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa sledstveno tome, okrivljeni na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1. i stav 4. ZKP može, preko branioca, podneti zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog povreda tog zakonika iz člana 74, člana 438. stav 1. tačka 1. i 4. i tačka 7. do 10. i stav 2. tačka 1, člana 439. tačka 1. do 3. i člana 441. stav 3. i 4. ZKP, učinjenih u prvostepenom postupku i postupku pred apelacionim sudom.

Kako je u ostalom delu branilac okrivljenog D.T. zahtev za zaštitu zakonitosti, podneo zbog povrede odredaba člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP, koja povreda nije predviđena kao dozvoljen zakonski razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP zahtev branioca okrivljenog u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredaba člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP, u odnosu na deo kojim se zahtev odbacuje, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                    Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica,s.r.                                                               Nevenka Važić, s.r.