Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž Kre 6/19 od 06.03.2019. godine, izrekom pod 1, odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenog AA izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 5Kv 857/18 od 14.01.2019. godine, a izrekom pod 2 potvrđeno je rešenje Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 5Kv 857/18 od 14.01.2019. godine kojim je utvrđeno da su ispunjene zakonske pretpostavke za izručenje okrivljenog AA nadležnim organima Republike Hrvatske iz razloga kao u izreci navedenog rešenja.

Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

- branilac okrivljenog AA, adv. Ivan Mitrovski, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, preinači pobijana rešenja i utvrdi da nisu ispunjene pretpostavke za izručenje okrivljenog ili pak iste ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

- branilac okrivljenog AA, adv. Ljiljana Babić Višekruna, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, preinači pobijana rešenja i utvrdi da nisu ispunjene zakonske pretpostavke za izručenje okrivljenog ili pak iste ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, adv. Ivana Mitrovskog i adv. Ljiljane Babić Višekrune, u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP su neosnovani, dok su u ostalom delu zahtevi za zaštitu zakonitosti nedozvoljeni.

Branioci okrivljenog AA adv. Ivan Mitrovski i adv. Ljiljana Babić Višekruna, u zahtevima za zaštitu zakonitosti ističu da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih rešenja učinjena povreda krivičnog zakona na štetu okrivljenog iz člana 439. tačka 2) ZKP, jer je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne bi mogao primeniti, time što je krivično delo prevara u gospodarskom poslovanju iz člana 293. stav 1. i 2. KZ Republike Hrvatske upodobljen sa krivičnim delom zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ Republike Srbije i time povređena odredba člana 5. stav 1. i 2. KZ, a Vrhovni kasacioni sud ovakve navode ocenjuje neosnovanim.

Naime, navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA već su isticali u žalbama izjavljenim protiv prvostepenog rešenja, a drugostepeni sud je našao da je taj žalbeni navod neosnovan i o tome na strani 2, poslednji stav i strani 3 prvi i drugi stav obrazloženja, dao veoma jasne razloge koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na te razloge upućuje.

S`toga i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA ukazuje da je donošenjem pobijanih rešenja učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA adv. Ivana Mitrovskog i adv. Ljiljane Babić Višekrune, u vezi povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP se ukazuje da su donošenjem pobijanih rešenja pogrešno i primenjene odredbe člana 7. stav 1. tačka 1. i 3, člana 15. stav 1. tačka 4. i člana 16. stav 1, 2, 3, 5. i 6. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i odredbi čl. 4, čl. 5, čl. 7. stav 1, čl. 11. i čl. 12. Ugovora između Republike Srbije i Republike Hrvatske o izručenju.

U vezi napred navedenog, zahtevima za zaštitu zakonitosti branioci okrivljenog navode da delo za koje se okrivljeni tereti u Republici Hrvatskoj ne odgovara biću ni jednog krivičnog dela u Republici Srbiji, a što je jedna od pretpostavki da bi se utvrdilo da su ispunjene pretpostavke za pružanje međunarodne pravne pomoći (član 7. stav 1. tačka 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima). Takođe se navodi da je neprihvatljivo stanovište nižestepenih sudova, da je dokumentacija priložena uz molbu za izručenje dovoljna, iako uz nju nisu priloženi dokazi o postojanju osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo (član 15. stav 4. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima), koji mogu biti prezentovani putem zapisnika o odbrani okrivljenog, iskazu oštećenog, ili pak neki drugi dokazi koji bi sami po sebi ukazivali na postojanje osnovane sumnje u pogledu krivičnog dela koje se okrivljenom stavlja na teret. Po stavu branilaca nema dovoljno dokaza za postojanje osnovane sumnje, pa samim tim nisu ni ispunjene pretpostavke za izručenje okrivljenog predviđene članom 16. stav 1, 2, 3, 5. i 6. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima. S`tim u vezi se navodi da država molilja mora dati garancije da će u slučaju osude u odsustvu, postupak biti ponovljen u prisustvu izručenog lica, što nije učinjeno, pa nisu ispunjene ni pretpostavke za izručenje predviđene članom 16. stav 7. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.

Nadalje, kako prema navodima zahteva, država molilja - Republika Hrvatska uz zamolnicu nije dostavila traženu dokumentaciju kao i dopunu iste, to je sud postupio i suprotno odredbama člana 4, 5, 7, 11. i 12. Ugovora između Republike Srbije i Republike Hrvatske o izručenju, pa je pogrešan zaključak drugostepenog suda da je uz molbu za izručenje okrivljenog dostavljena sva potrebna dokumentacija, kao i da su ispunjene pretpostavke za izručenje okrivljenog AA nadležnim organima Republike Hrvatske.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA osporava se ocena i razlozi suda o ispunjenosti pretpostavki za pružanje međunarodne pravne pomoći kao i pretpostavki za izručenje a koja ocena je data na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja (član 7. stav 1. tačka 1. i 3, član 15. stav 4. i član 16. stav 1, 2, 3, 5, 6. i 7. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima). Takođe, polemiše se sa ocenom suda priložene dokumentacije uz molbu za izručenje i dopunom te dokumentacije, kao i ocena suda o ispunjenosti pretpostavki za izručenje te razlozi za takav zaključak, a prema Ugovoru između Republike Srbije i Republike Hrvatske o izručenju (član 4, 5, 7, 11. i 12. Ugovora).

Iznetim navodima, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda branioci okrivljenog AA, osporavaju činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnim rešenjima i ukazuju na pogrešnu ocenu izvedenih dokaza.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koje u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke u postupku koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnim odlukama, to je Vrhovni kasacioni sud zahteve branilaca okrivljenog u ostalom delu ocenio kao nedozovoljene.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim pravnosnažnim rešenjima nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP na koju se ukazuje u zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. u vezi člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                            Predsednik veća-sudija,

Mila Ristić,s.r.                                                                                                       Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić