Istom presudom, okrivljeni NJ.Đ. je obavezan da naknadi troškove krivičnog postupka koji su nastali pred drugostepenim sudom i to u iznosu od 30.600,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Branilac okrivljenog NJ.Đ. – advokat Z.P., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti samo protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Nišu 6Kž1 br.3302/12 od 14.03.2014. godine, zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. i stav 4. ZKP), konkretno zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 2. i 3. ZKP, te zbog povreda odredaba članova 113 – 121. i 131 – 132. ZKP, kao i članova 114, 117, 120, 121, 123. i 124. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine pobijanu presudu, a predmet vrati na ponovno odlučivanje Apelacionom sudu u Nišu, pred potpuno izmenjenim većem, uz istovremeni zahtev da branilac okrivljenog bude obavešten o sednici veća u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnom presudom protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog NJ.Đ. ukazuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu 6Kž1 br.3302/12 od 14.03.2014. godine učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP. Stim u vezi, u zahtevu se navodi da se u radnjama okrivljenog ne stiču bitni elementi krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 4. u vezi stava 2. i 1. KZ, zbog kojeg je pravnosnažnom presudom oglašen krivim, već elementi krivičnog dela obljuba sa detetom iz člana 180. stav 1. KZ, ukazujući da su seksualni odnosi između oštećene i okrivljenog bili zasnovani na dobrovoljnosti i da u konkretnom slučaju nije postojao otpor oštećene prilikom seksualnih kontakata sa okrivljenim.

Suprotno iznetim navodima zahteva, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su radnje okrivljenog NJ.Đ. pravilno kvalifikovane kao produženo krivično delo silovanje iz člana 178. stav 4. u vezi stava 2. i 1. KZ, za koje delo je pravnosnažnom presudom i oglašen krivim.

Naime, prema izreci prvostepene presude, okrivljeni NJ.Đ. je u periodu od marta 2009. godine do 13.10.2009. godine upotrebom sile i pretnje prinudio na obljubu, dete – oštećenu M.Z., koja je u tom periodu imala 13, odnosno 14 godina pri čemu je u izreci opisano na koji način je maloletna oštećena pružala otpor, pokušavajući da ga odgurne i da se okrene, kao i braneći se rukama, u pokušaju da izbegne seksualni odnos sa njim, kao i to da je okrivljeni kasnije, od 28.09.2009. godine, maloletnoj oštećenoj upućivao pretnje da će video snimak sa seksualnim odnosima koji je sačinjen 24.09.2009. godine, umnožiti, i da će snimke proslediti i putem interneta, kao i da će njene roditelje obavestiti o ovim seksualnim odnosima.

Kako je, dakle, u izreci prvostepene presude, detaljno opisano kojim radnjama i na koji način je maloletna oštećena pružala otpor okrivljenom NJ.Đ., kao i na koji način je okrivljeni NJ.Đ. upotrebio pretnju kako bi prinudio na obljubu maloletnu oštećenu, to su navodi zahteva branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da se u radnjama okrivljenog NJ.Đ. ne stiču bitni elementi krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 4. u vezi stava 2. i 1. KZ, zbog kojeg je oglašen krivim, već bitni elementi krivičnog dela obljuba sa detetom iz člana 180. stav 1. KZ, ocenjeni neosnovanim.

Apelacioni sud u Nišu, kao drugostepeni, u presudi Kž1 br.3302/12 od 14.03.2014. godine, na stranama 7 i 8, izneo je jasne razloge zbog čega nalazi da se u radnjama okrivljenog NJ.Đ. stiču svi bitni elementi produženog krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 4. u vezi stava 2. i 1. u vezi sa članom 61. KZ, kao i zbog čega suprotne žalbene navode branioca okrivljenog ocenjuje neosnovanim, te Vrhovni kasacioni sud na ove razloge u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, i upućuje.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog NJ.Đ. u delu u kojem se pravnosnažna presuda pobija zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, odbijeni su kao neosnovani, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP.

U ostalom delu, po oceni ovoga suda, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog NJ.Đ. je nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje da su pravnosnažnom presudom učinjene povrede odredaba članova 113 – 121. ZKP 131 – 132. ZKP, te 114, 117, 120, 121, 123, 124. ZKP koje se odnose na određivanje veštaka i veštačenja, na sastav tima veštaka, na postupak i tok veštačenja, te na psihijatrijsko veštačenje, u stručnoj ustanovi, smatrajući da je u konkretnom slučaju bilo nužno, zbog nedostataka u nalazu i mišljenju sudskih veštaka, odrediti druge veštake koji će obaviti novo veštačenje.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a odredbom stava 4. istog člana, određeni su uslovi pod kojima okrivljeni, preko svog branioca, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona, i to taksativnim nabrajanjem povreda koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i pred apelacionim sudom (član 74, član 438. stav 1. i 4. tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP).

Dakle, citiranom zakonskom odredbom, pravo okrivljenog i njegovog branioca na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, ograničeno je u pogledu razloga isključivo na ove povrede.

Kako se, u ostalom delu, navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje na povrede odredaba članova 113 – 121, 131 – 132, 114, 117, 120, 121, 123. i 124, koje u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima i braniocima okrivljenih, to je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog odbacio kao nedozvoljen, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem se ukazuje i na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP u vezi sa članom 102. stav 6. KZ, odbačen je kao nedozvoljen.

U vezi sa ovom povredom, u zahtevu se navodi da je prilikom odmeravanja kazne okrivljenom NJ.Đ. drugostepeni sud, kao otežavajuću okolnost, cenio raniju osuđivanost, i pored toga što je u konkretnom slučaju rehabilitacija okrivljenog nastupila na osnovu samog zakona.

Međutim, kako je u zahtevu za zaštitu zakonitosti samo formalno označena povreda zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP, zbog koje podnošenje zahteva dozvoljeno, a suštinski se osporavaju činjenice koje bi u konkretnom slučaju eventualno bile od uticaja na odluku o visini krivične sankcije, dakle ukazuje se na razloge zbog kojih, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, nije dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima i njihovim braniocima, to je zahtev i u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbačen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                          Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                     Nevenka Važić, s.r.