Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je na sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je osnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog Lasla Erdeša u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane pravnosnažne presude zasnovane na dokazima na kojima se po odredbama Zakona o krivičnom postupku ne mogu zasnivati i to na iskazima vaspitača i socijalnih radnika koji su bez prisustva javnog tužioca i branioca okrivljenog obavili razgovor sa oštećenim detetom AA o čemu su svedočili na glavnom pretresu pred sudom, pri čemu za obavljanje tog razgovora nisu imali potreban sertifikat kada je u pitanju zaštita maloletnih lica u krivičnom postupku, navodeći pritom da je sud odbio predlog odbrane da se na glavnom pretresu pod posebnim uslovima ispita maloletni oštećeni.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su osnovani iz sledećih razloga:

Odredbom člana 16. stav 1. ZKP, propisano je da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su, neposredno ili posredno, sami po sebi i prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, Zakonikom o krivičnom postupku, drugim zakonom ili opšteprihvaćenim pravima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza.

Odredbom člana 84. stav 1. ZKP, određeno je da dokazi koji su pribavljeni protivno članu 16. stav 1. tog zakonika (nezakoniti dokazi) ne mogu biti korišćeni u krivičnom postupku.

Iz spisa predmeta proizlazi da se pobijane pravnosnažne presude, pored ostalih dokaza, zasnivaju i na iskazima svedoka i to: BB, psihologa Centra za socijalni rad u ... i voditelja slučaja povodom prijave na sumnju na seksualno zlostavljanje maloletnog oštećenog, VV, vaspitača oštećenog deteta AA i dr GG, dežurnog hirurga Opšte bolnice u ..., koji nisu imali neposredna saznanja o kritičnom događaju, već su pred javnim tužiocem i sudom svedočili o onome što im je oštećeno dete AA saopštio, a što i prvostepeni sud navodi u obrazloženju svoje presude (poslednji stav na strani 4. i prvi, drugi i treći stav na strani 5) kao i drugostepeni sud na strani 4, u drugom stavu obrazloženja svoje presude.

Iz navedenog proizlazi da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na iskazima svedoka BB, VV i dr GG, koji su se izjašnjavali o onome što im je oštećeno dete saopštilo u vezi sa kritičnim događajem, a koje lice u toku postupka nikada nije ispitano u vezi sa čim su u prvostepenoj presudi dati razlozi zbog čega je odbijen predlog odbrane da se oštećeni sasluša sa obrazloženjem da je tim veštaka kabineta za sudsku psihijatriju Kliničkog centra Vojvodine ocenio da bi učestvovanje oštećenog u krivičnom postupku kao svedoka za njega bilo veoma traumatično, čak i uz ograničenja propisana zakonom i da oštećeni nije sposoban da shvati značaj prava da je oslobođen od dužnosti svedočenja, uzimajući u obzir njegova kognitivna ograničenja.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda iskazi navedenih svedoka su posredno nezakoniti dokazi, jer se odnose na činjenice koje su saznali od oštećenog deteta, a o kojima to lice nije svedočilo ni pred javnim tužiocem niti pred sudom, što je u suprotnosti sa odredbama člana 68. stav 1. tačka 10) ZKP, i člana 33. stav 5. Ustava Republike Srbije, prema kojima okrivljeni, između ostalog, ima pravo da ispituje svedoke optužbe, pa se samim tim, na tim dokazima ne može zasnivati sudska odluka u smislu člana 16. stav 1. ZKP.

Kako se činjenična utvrđenja i zaključci u pobijanim pravnosnažnim presudama o činjenicama koje su predmet dokazivanja – da je okrivljeni izvršio obljubu nad detetom, zasnivaju na iskazima ovih svedoka koji sadrže interpretaciju kazivanja oštećenog iznetog u razgovoru sa ovim licima, to, po oceni ovoga suda, s obzirom na druge izvedene dokaze (iskaza svedoka DD, majke oštećenog, ĐĐ, EE i ŽŽ, ZZ i II i JJ i KK), bez iskaza svedoka BB, VV i dr GG, kao nezakonitih dokaza, ne bi bila donesena ista presuda, zbog čega su ocenjeni kao osnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Lasla Erdeša da je pobijanim pravnosnažnim presudama na štetu okrivljenog učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud usvajanjem zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Lasla Erdeša, kao osnovanog, ukinuo pobijane pravnosnažne presude i predmet vratio Višem sudu u Somboru na ponovno suđenje, s tim što će prvostepeni sud u ponovnom postupku postupiti u skladu sa odredbama ZKP, u smislu eventualne primene člana 103. i člana 104. ZKP i nakon ocene izvedenih dokaza doneti zakonitu presudu.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 492. stav 1. tačka 1) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar - savetnik                                                                                Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                              Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić