Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i 439. tačka 1) ZKP.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA ističe da su i prvostepena i drugostepena presuda zasnovane na dokazu na kome se po odredbama zakonika o krivičnom postupku ne mogu zasnivati, odnosno na iskazu privatne tužilje BB. Branilac navedeno obrazlaže time da je privatna tužilja rođena sestra supruge okrivljenog i samim tim se nalazi u tazbinskom srodstvu sa okrivljenim, a da prilikom davanja iskaza nije upozorena da je oslobođena od dužnosti svedočenja.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta Osnovnog suda u Nišu K.br.389/19 proizilazi da je dana 25.11.2019.godine održan glavni pretres i da je na istom ispitana privatna tužilja BB, koja je u ličnim podacima navela da joj je okrivljeni zet, što znači da se okrivljeni i tužilja nalaze u drugom stepenu pobočne linije tazbinskog srodstva. U zapisniku je konstatovano da je privatna tužilja, u smislu člana 95. ZKP, upozorena da je dužna da govori istinu, da ništa što joj je poznato ne sme prećutati, da davanje lažnog iskaza predstavlja krivično delo, da nije dužna da odgovara na pitanja suda ukoliko bi sebe ili bliskog srodnika izložila šteti, sramoti ili krivičnom gonjenju, da mora da se odazove pozivu suda i da o promeni adrese, prebivališta, ili boravišta obavesti sud i nakon toga zakleta u smislu člana 96.ZKP.

Odredbom člana 94. stav 1. tačka 2) ZKP je propisano da je od dužnosti svedočenja oslobođen srodnik okrivljenog po krvi u pravoj liniji, u pobočnoj liniji do trećeg stepena zaključno, kao i srodnik po tazbini do drugog stepena zaključno.

U konkretnoj situaciji, prilikom ispitivanja u svojstu svedoka na glavnom pretresu, privatna tužilja nije upozorena da je oslobođena od dužnosti svedočenja, shodno odredbi člana 94.ZKP, iako se sa okrivljenim nalazi u tazbinskom srodstvu.

Imajući u vidu da je sud na glavnom pretresu pročitao iskaz privatne tužilje BB kao dokaz, a da je u obrazloženju prvostepene presude na strani šest, drugi pasus navedeno da sud prihvata iskaz privatne tužilje BB, s obzirom da je detaljno opisala kritični događaj i navela koje sve reči joj je okrivljeni uputio, kog dana, u koje vreme i ko je sve bio prisutan, stoje navodi zahteva branioca okrivljenog da je sud cenio sporni dokaz i svoj zaključak potkrepio dokazom na kome se po odredbama ZKP presuda ne može zasnivati,

Međutim, odredbom člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP je propisano da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati, osim ako je s obzirom na druge dokaze, očigledno da bi i bez tog dokaza bila donesena ista presuda.

Iz spisa predmeta proizilazi da prvostepeni sud pobijanu pravnosnažnu presudu nije zasnovao isključivo na iskazu privatne tužilje, već su činjenice vezane za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni AA pravnosnažno oglašen krivim, utvrđene na osnovu iskaza drugih svedoka izvedenih u toku postupka i to iskaza ispitanih svedoka VV, GG, DD, ĐĐ, EE i ŽŽ, koje su izneli na glavnim pretresima.

Dakle, kako nižestepene presude nisu zasnovane samo na iskazu privatne tužilje BB i kako je, po oceni Vrhovnog suda, s obzirom na druge dokaze izvedene u zakonito sprovedenom postupku, koji su ocenjeni pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, očigledno je da bi i bez ovog dokaza bila doneta ista presuda, to samim tim neosnovano branilac okrivljenog ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, kao povredu postupka koja je bila od apsolutnog uticaja na zakonitost i pravilnost pravnosnažne presude.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, u delu u kojem se nižestepene presude pobijaju zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP je ocenjen kao neosnovan.

U ostalom delu zahteva, branilac okrivljenog ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodeći da je okrivljeni, čak i ako je uputio uvredljive reči privatnoj tužilji, to učinio sa ciljem odbrane svoje supruge, te samim tim kod njega nije postojala namera omalovažavanja tužilje, pa samim tim nisu ostvareni ni svi elementi krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ. Pored toga, branilac smatra da je za izvršenje ovog krivičnog dela potrebno da kumulativno budu ispunjeni uslovi, i to okolnosti i namera, odnosno da se uvreda mora odnositi na određeno lice koje mora biti izričito pomenuto.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se ni u ovom delu ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 170. stav 1. KZ je propisano da ko uvredi drugog, kazniće se novčanom kaznom od dvadeset do sto dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od četrdeset hiljada do dvesta hiljada dinara.

U konkretnom slučaju, u izreci pobijane presude Osnovnog suda u Nišu K.br.650/22 od 16.01.2023.godine navedeno je da je „okrivljeni AA, dana 08.05.2019.godine, oko 13,00 časova, u ..., u nameri da omalovaži privatnu tužilju BB, u ulici ..., ispred kapije kod kućnog broja .., uvredio privatnu tužilju, usmeno joj se obrativši rečima:“ku.vo, imala si četrdeset šest švalera, zadnji voz si uhvatila što te je oženio VV, je.em te u usta zarazna!“, na na koji način je naškodio njenom ugledu i časti, ispoljio omalovažavanje, povredio njeno ljudsko dostojanstvo, a bio je uračunljiv, svestan zabranjenosti i protivpravnosti svog dela i hteo njegovo izvršenje“,

Imajući u vidu navedeno kao i citirane zakonske odredbe, po oceni Vrhovnog suda, iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da su opisani svi bitni elementi krivičnog dela uvreda iz člana 170.stav 1. KZ, s obzirom da je navedeno da je okrivljeni uvredio privatnu tužilju, na način opisan u izreci presude. U izreci presude je navedeno i da je okrivljeni bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje i da je bio svestan da je njegovo delo zabranjeno, kao i da je delo izvršio u stanju uračunljivosti. Imajući sve navedeno u vidu, navodi izloženi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni su neosnovanim.

Branilac u zahtevu ukazuje i na povrede zakona iz člana 420. stav 1. i 5. i 440. stav 2.ZKP, a koje povrede odredaba ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, pa se ovaj sud u razmatranje i ocenu ovih povreda, nije upuštao.

Nadalje, branilac okrivljenog, kao razlog podnošenja zahteva ističe i povredu zakona iz 441. ZKP, ali navodi zahteva ne sadrže objašnjenje u čemu se istaknuta povreda konkretno sastoji. Kako Vrhovni sud pravnosnažnu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 489. stav 1. ZKP i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda istaknuta povreda zakona koja je u zahtevu samo numerisana, to se ovaj sud u razmatranje i ocenu ove povrede, nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1.ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić