Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 547/20 od 08.02.2021. godine, između ostalih, povodom žalbi branilaca okrivljenog Dragana Radivojevića, advokata Danila Babića i advokata Nemanje Vasiljevića, branilaca okrivljenog Zorana Radenkovića (sada Živojinovića), advokata Nemanje Vasiljevića i advokata Gorana Došena i okrivljenog Zorana Radenkovića (sada Živojinovića) lično, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu K.br.439/11 od 12.03.2020. godine u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Apelacioni sud u Beogradu zbog izvršenja krivičnog dela razbojništvo u pokušaju iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 30. KZ osudio i to okrivljenog Dragana Radivojevića na kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 2 (dva) meseca, a okrivljenog Zorana Radenkovića (sada Živojinovića) na kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine, a u koje kazne se okrivljenima uračunava vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru i to okrivljenom Draganu Radivojeviću počev od 19.11.2010. godine do 07.09.2012. godine, a okrivljenom Zoranu Radenkoviću počev od 19.11.2010. godine do 07.10.2011. godine, te je, između ostalih, prema okrivljenima Draganu Radivojeviću i Zoranu Radenkoviću (sada Živojinoviću) na osnovu odredbe člana 422. tačka 3) ZKP odbijena optužba za krivično delo neovlašćeno korišćenje tuđeg vozila iz člana 213. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ, dok su u preostalom delu žalbe branilaca okrivljenih Dragana Radivojevića i Zorana Radenkovića i okrivljenog Zorana Radenkovića (sada Živojinovića) lično, kao i u celosti žalba Višeg javnog tužioca u Beogradu, odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenih Dragana Radivojevića i Zorana Radenkovića (sada Živojinovića), advokat Nemanja Vasiljević sa identičnom sadržinom u odnosu na oba okrivljena, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podnete zahteve, te da ukine presude Višeg suda u Beogradu K.br.439/11 od 12.03.2020. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 547/20 od 08.02.2021. godine i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili da preinači navedene presude i okrivljene oslobodi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevima, uz primenu člana 604. ZKP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 od 28.09.2011. godine koji se primenjuje od 01.10.2013. godine) kojim je propisano da će se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog zakonika ocenjivati po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, broj 58/04, 85/05 - dr. zakon, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - dr. zakon, 72/09 i 76/10), našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti su neosnovani u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 2) ZKP, dok su u ostalom delu nedozvoljeni.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenih Dragana Radivojevića i Zorana Radenkovića (sada Živojinovića) u podnetim zahtevima ističe da se pobijana pravnosnažna presuda zasniva na nezakonitom dokazu i to isključivo na iskazu ovlašćenog službenog lica AA, a bez kog dokaza bi bila doneta drugačija presuda. Kao razlog nezakonitosti iskaza svedoka AA branilac ističe da se navedeni svedok u svom iskazu izjašnjavao na okolnosti saznanja do kojih je došao prilikom praćenja i snimanja okrivljenog BB i sada pokojnog VV od Beograda do Požarevca, te u Požarevcu njihovog sastajanja sa okrivljenim Draganom Radivojevićem, pri čemu dokazna radnja tajnog praćenja i snimanja koju je vršio navedeni svedok nije bila predviđena Zakonikom o krivičnom postupku koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela razbojništvo u pokušaju iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 30. KZ dana 19.11.2010. godine, već je predviđena sada važećim Zakonikom o krivičnom postupku i to odredbama članova 171. do 173. ZKP, a tada važećim Zakonikom o krivičnom postupku i to članovima 504a do 504ć je bila predviđena samo dokazna radnja tajno praćenje i nadzor.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih, policijski službenik - svedok AA je postupao po naredbama istražnog sudije Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu (pobliže označenim na stranama 434-455 spisa predmeta Višeg suda u Beogradu K.br.439/2011) kojima je naređeno izvršenje nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optičko snimanje osumnjičenih VV, BB i Dragana Radivojevića, a sve na osnovu članova 504e i 504ž tada važećeg ZKP („Službeni list SRJ“, broj 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, broj 58/04, 85/05 - dr. zakon, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - dr. zakon, 72/09 i 76/10). U smislu navedenih zakonskih odredbi (član 504e) „nadzor“ nije samo eufemizam za takozvano „prisluškivanje“, već je širi pojam, jer se pod nazdor može staviti i ono što se ne može prisluškivati (druge vrste komunikacije). Naime, osim telefonskih, ovom posebnom dokaznom radnjom bile su obuhvaćene i druge vrste komunikacija koje se odvijaju uživo u javnom prostoru (ulice, javni skupovi, sastanci i slično), a kakva je u konkretnom slučaju i komunikacija između okrivljenih.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi branioca okrivljenih u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, isticanjem da je sud radnje okrivljenih utvrđene u izreci prvostepene presude pogrešno pravno kvalifikovao kao krivično delo razbojništvo u pokušaju iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 30. KZ i za isto ih oglasio krivim, obzirom da se po stavu branioca u radnjama okrivljenih BB i sada pokojnog VV stiču elementi krivičnog dela razbojništvo u pokušaju u saizvršilaštvu iz člana 206. stav 1. u vezi članova 30. i 33. KZ, dok se u radnjama okrivljenih Dragana Radivojevića i Zorana Radenkovića (sada Živojinovića) eventualno mogu steći samo elementi krivičnog dela razbojništvo u pokušaju pomaganjem iz člana 206. stav 1. KZ u vezi članova 30. i 35. KZ. Ovo stoga što po stavu branioca u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za postojanje grupe u smislu odredbe člana 112. stav 22. KZ, a prema kojoj odredbi grupa predstavlja najmanje tri lica koja su se udružila radi trajnog ili povremenog vršenja više krivičnih dela, a što je kvalifikatorna okolnost predmetnog krivičnog dela. Kako za izvršenje krivičnog dela u grupi nije dovoljno udruživanje da se učini samo jedno krivično delo, to u odnosu na okrivljenog BB i sada pokojnog VV, koji su zajedno prišli oštećenom i sada pokojni VV je radi savladavanja otpora oštećenog u istog uperio pištolj, postoji saizvršilaštvo, dok radnje okrivljenih Dragana Radivojevića i Zorana Radenkovića (sada Živojinovića) ne mogu biti kvalifikovane kao radnje saizvršilaštva iz razloga jer kod njih nema zajedničke odluke i volje da učestvuju u radnji izvršenja predmetnog krivičnog dela, već se može raditi samo o pomaganju u izvršenju krivičnog dela razbojništva.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih su neosnovani iz razloga jer iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog pod tačkom 1. izreke prvostepene presude i to da su okrivljeni Dragan Radivojević, Zoran Radenković i BB, u grupi, po prethodnom dogovoru, uz pretnju oružjem da će neposredno napasti na život i telo radnika TP „GG“ - DD, zajedno sa pokojnim VV, pokušali da od DD oduzmu celokupni dnevni pazar, tako što su sa umišljajem započeli izvršenje krivičnog dela, ali ga nisu dovršili, a na štetu TP „GG“ iz ..., u nameri da ovim prisvajanjem sebi pribave protivpravnu imovinsku korist, a u vreme, mestu i na način bliže opisanim pod tačkom 1. izreke prvostepene presude, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u radnjama okrivljenih Dragana Radivojevića i Zorana Radenkovića (sada Živojinovića) stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela razbojništvo u pokušaju iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 30. KZ, za koje su oni u ovom krivičnom postupku optuženi i pravnosnažno oglašeni krivim.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, za postojanje predmetnog krivičnog dela je dovoljno da je u izreci osuđujuće presude navedeno da su okrivljeni u grupi izvršili krivično delo i da to proizilazi iz objektivnih činjenica opisanih u izreci presude, a što je ovde konkretno slučaj, a nije neophodno navođenje definicije pojma grupe u smislu odredbe člana 112. stav 22. KZ.

Kako je sud pravilno kvalifikovao delovanje okrivljenih u sastavu grupe, to su neosnovani i navodi zahteva da se radnje okrivljenih mogu kvalifikovati kao saizvršilaštvo člana 33. KZ, odnosno pomagaanje – član 35. KZ u izvršenju razbojništva iz člana 206. stav 1. KZ.

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Dragana Radivojevića i Zorana Radenkovića (sada Živojinovića) su u ostalom delu odbačeni kao nedozvoljeni.

Naime, branilac okrivljenih u ostalom delu zahteva navodi da nižestepeni sudovi u obrazloženjima pobijanih presuda nisu dali razloge na osnovu čega su zaključili da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za postojanje grupe kao kvalifikatorne okolnosti predmetnog krivičnog dela, a koji navodi branioca okrivljenih bi po nalaženju ovoga suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Pored toga, branilac okrivljenih u obrazloženju zahteva navodi i da tokom postupka nije dokazano da su okrivljeni bili pripadnici grupe, obzirom da nema ni jednog dokaza da su se oni udružili da pored izvršenja predmetnog krivičnog dela razbojništvo u pokušaju iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 30. KZ i dalje izvršavaju nova srodna krivična dela, niti da su pre izvršenja predmetnog krivičnog dela zajedno vršili srodna krivična dela, a koji navodi branioca okrivljenih po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda predstavljaju osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja i ocene dokaza date od strane nižestepenih sudova.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenih u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti nižestepene presude pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, te zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima i njihovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu zahteve branioca okrivljenih ocenio nedozvoljenim.

Navodima branioca okrivljenih kojima se ističe da je iskaz ovlašćenog službenog lica AA vezano za broj lica koja su kritičnom prilikom bila na licu mesta i učestvovala u izvršenju krivičnog dela razbojništvo u pokušaju iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 30. KZ u suprotnosti kako sa iskazom oštećenog DD, tako i sa nalazom i mišljenjem DNK-a centra za genetiku od 13.12.2012. godine kojim je izvršeno veštačenje briseva uzetih iz vozila marke „...“ i da stoga iskaz navedenog svedoka nije trebalo prihvatiti, se po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda ne osporava zakonitost iskaza ovlašćenog službenog lica AA, već se zapravo samo osporava ocena suda o prihvatljivosti ovog dokaza i polemiše se sa činjeničnim zaključcima suda utvrđenim na osnovu tog dokaza, a polemiše se i sa razlozima koje je drugostepeni sud dao u obrazloženju svoje odluke vezano za prihvatanje iskaza svedoka AA i neprihvatanje iskaza oštećenog DD, pa je stoga Vrhovni kasacioni sud i u ovom delu zahteve branioca okrivljenih ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 2) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevima za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Dragana Radivojevića i Zorana Radenkovića (sada Živojinovića), advokata Nemanje Vasiljevića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahteve u odnosu na navedene povrede odbio kao neosnovane, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahteve odbacio kao nedozvoljene i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                       Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić