Presudom Višeg suda u Čačku Kž1 62/22 od 01.04.2022. godine odbijene su kao neosnovane žalba OJT u Gornjem Milanovcu, žalba branilaca okrivljenog AA, advokata Vuka Stevanovića i Tanje Sekulić i žalba branioca okrivljenog GG, advokata Tomislava Stankovića i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli branioci okrivljenog AA, advokati Stefan Petrović i Đorđe Trifunović, zbog povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje i da odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži odnosno prekine.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA, je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, branioci okrivljenog AA, kada je u pitanju tačka 1. izreke presude, u zahtevu za zaštitu zakonitosti navode da sud u izreci presude u tom delu, opisujući kritični događaj, nije opisao na kakvo je trpljenje oštećeni bio prinuđen silom ili pretnjom od strane ovog okrivljenog, zbog čega smatraju da nisu ostvareni svi elementi krivičnog dela iz člana 135. stav 1. Krivičnog zakonika, posebno imajući u vidu da iz sastava izreke presude izostaje činjenica iz koje proizilazi cilj prinude okrivljenog AA, koji je neophodan za postojanje direktnog umišljaja odnosno za postojanje navedenog krivičnog dela. U vezi sa tim, branioci navode da radnje okrivljenog AA opisane u ovoj tački, nemaju samostalnost u smislu opisa krivičnog dela prinuda iz člana 135. stav 1. Krivičnog zakonika, te da u konkretnom slučaju krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. Krivičnog zakonika, konsumira krivično delo iz člana 135. Krivičnog zakonika i ista predstavljaju jedinstvenu celinu.

Ukazujući na iste povrede krivičnog zakona, kada je u pitanju krivično delo opisano u tački 2. izreke presude, branioci okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuju da je nižestepenim presudama povređen zakon na štetu ovog okrivljenog, time što je isti oglašen krivim da je kao saizvršilac učinio krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, iako se iz njegovog postupanja opisanog u izreci pravnosnažne presude jasno uočava da on svojim radnjama nije ugrozio spokojstvo građana, čime suštinski ukazuju da vezano za radnje okrivljenog AA, u konkretnom slučaju nije nastupila posledica krivičnog dela koja se ogleda u značajnijem ugrožavanju spokojstva građana. Pored ovoga, u zahtevu se ističe da u izreci presude nije naveden dovoljan skup činjenica koje ukazuju da je okrivljeni AA kao saizvršilac izvršio ovo krivično delo i da je naneo lake telesne povrede oštećenom, kao i da u izreci presude nisu navedene konkretne radnje koje je preduzeo svaki od okrivljenih.

Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva ocenjuje neosnovanim.

Iz izreke pravnosnažne presude jasno proizlaze svi objektivni i subjektivni elementi krivičnog dela teška telesna povreda u saizvršilaštvu iz člana 121. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, zbog kog dela je okrivljeni AA oglašen krivim, a obzirom da je u izreci jasno navedeno da je okrivljeni zajedno sa još jednim licem u toku noći 20.08.2017. godine, smanjene sposobnosti da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, ali ne bitno, teško telesno povredio oštećenog BB, na način opisan u izreci presude, nanevši mu telesne povrede, opisane u izreci presude, pri čemu je bio svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje i bio je svestan zabranjenosti svoga dela.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iz opisanog postupanja okrivljenog proizilazi umišljaj usmeren na ostvarivanje krivičnog dela iz člana 121. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika i nanošenje povreda oštećenom koje po svojoj prirodi predstavljaju tešku telesnu povredu, a koje su oštećenom i nanete, na koji način su ostvarena sva zakonska obeležja tog krivičnog dela.

Međutim, u toku kritičnog događaja, kako proizilazi iz spisa, došlo je i do ostvarivanja, u radnjama okrivljenog AA, svih objektivnih i subjektivnih elemenata krivičnog dela prinuda iz člana 135. stav 1. Krivičnog zakonika.

Prema izreci pravnosnažne presude (tačka 1.), okrivljeni AA je kritičnom prilikom, „...silom i pretnjom prinudio oštećenog da trpi... kada je oštećeni uspeo da napusti šatru i udaljio se nekih 100 metara, gde se naslonio na jednu ogradu...prišao mu sa leđa i udarao ga rukama po telu, vukao za majicu i istu pocepao, a zatim ga vukao kako bi ga oborio, iako se oštećeni čvrsto držao za ogradu kako bi se odupreo, pa kada je uspeo da ga obori ...letvama udarao oštećenog svuda po telu...pokušao da mu zabode deo letve u stomak, šutirao ga, jednom nogom udario u predelu usta i jednom u levo oko...držao se za ogradu i skakao po oštećenom, usled kojih udaraca se oštećeni nekoliko puta onesvestio, psovao mu majku debelu, oštećeni ga molio da prestane jer će ga ubiti, te mu sa ruke skinuo burmu...govoreći „Sad ću sve da ti uzmem“, nakon čega se oštećeni onesvestio, a okrivljeni mu sa vrata pokidao i skinuo lanac...i sa ruke skinuo...sat, pa navedene stvari odbacio i napustio lice mesta...“

Dakle, radnja izvršenja krivičnog dela iz člana 135. stav 1. Krivičnog zakonika je upotreba sile ili pretnje upravljene na to da drugo lice nešto protiv svoje volje učini ili ne učini ili trpi, što je u ovom slučaju i bio cilj prinude – da se oštećenom ograniči sloboda kretanja odnosno odlučivanja, sprečavanjem da napusti lice mesta. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju prema oštećenom je primenjena apsolutna sila jer je isti fizički sprečen da napusti lice mesta, na koji način i upućena realna pretnja - „Sad ću sve da ti uzmem“, postaje sila, jer su predmeti navedeni u izreci (burma, lanac, sat) silom otrgnuti i skinuti sa tela oštećenog i tako isključena njegova sloboda odlučivanja.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da upravo oduzimanje pokretnih stvari bez namere prisvajanja, u konkretnom slučaju predstavlja postupanje u okviru ostvarenja zakonskih obeležje krivičnog dela iz člana 135. stav 1. Krivičnog zakonika.

Kako je u konkretnom slučaju ostvarena posledica umišljajnog krivičnog dela teška telesna povreda u saizvršilaštvu iz člana 121. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, a pored toga i jasna i konkretna posledica umišljajnog krivičnog dela prinuda iz člana 135. stav 1. Krivičnog zakonika, to po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom slučaju ne može biti reči o prividnom idealnom sticaju ovih krivičnih dela, po principu specijaliteta, kako to neosnovano u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe branilac okrivljenog AA.

Dakle, suprotno navodima zahteva, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravnosnažnom presudom u tački 1. nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, obzirom da je prvostepeni sud u konkretnom slučaju pravilno primenio krivični zakon kada je deo radnji okrivljenog opisanih u izreci prvostepene presude pravno kvalifikovao kao krivično delo prinuda iz člana 135. stav 1. Krivičnog zakonika, imajući u vidu da izreka presude u napred navedenom delu sadrži kako objektivna obeležja, u odnosu na radnje izvršenja tog krivičnog dela, tako i subjektivna obeležja predmetnog krivičnog dela, koja se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljenog, usmeren na izvršenje krivičnog dela u pitanju.

Nadalje, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela, utvrđenog pod tačkom 2. izreke prvostepene presude proizilaze sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela nasilničko ponašanje u saizvršilaštvu iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni AA optužen i pravnosnažno oglašen krivim. Naime, činjenični opis ovog krivičnog dela sadrži kako radnju izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. Krivičnog zakonika koja se sastoji u vršenju nasilja prema oštećenom VV, tako sadrži i posledicu krivičnog dela koja se sastoji u značajnijem ugrožavanju spokojstva građana, a navedena je i kvalifikatorna okolnost težeg oblika krivičnog dela iz člana 344. stav 2. Krivičnog zakonika - nanošenje lake telesne povrede oštećenom prilikom izvršenja osnovnog oblika dela iz stava 1. člana 344. Krivičnog zakonika.

Prema izreci prvostepene presude okrivljeni AA je zajedno sa drugim okrivljenim i još jednim nepoznatim muškim licem učestvovao u izvršenju predmetnog krivičnog dela, na taj način što su zajedno prišli oštećenom VV, unosili mu se u lice, počeli da ga udaraju rukama u predelu glave, a zatim kada je oštećeni uspeo da izađe ispred šatre, okrivljeni je zajedno sa drugim okrivljenim i još nekoliko nepoznatih lica nastavio da tuče oštećenog, udarajući ga po celom telu, rukama, nogama i flašom u predelu glave, nanevši mu lake telesne povrede, navedene u izreci prvostepene presude.

Kako iz ovako opisanih radnji nesumnjivo proizilazi da je okrivljeni AA zajedno sa drugim okrivljenim i nepoznatim licima bio nosilac odluke o izvršenju dela, nakon čega je i učestvovao u njegovom izvršenju, odnosno da je postupao kao saizvršilac u smislu odredbe člana 33. Krivičnog zakonika, to se njegovo svojstvo saizvršioca ne može dovoditi u pitanje činjenicom da u izreci presude nisu taksativno navedene radnje koje je upravo on preduzeo kritičnom prilikom.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama ni u ovom delu nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se zahtevom ukazuje, a samim tim nisu osnovani ni navodi branilaca okrivljenog kojima se ističe povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP koja je, prema navodima zahteva, učinjena time što je na radnje okrivljenog opisane pod tačkom 2. izreke presude, pogrešno primenjena odredba člana 344. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni oglašen krivim.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Radmila Dragičević Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić