Istom presudom okrivljeni B.DŽ. i D.Ž. su obavezani da plate sudu na ime troškova krivičnog postupka iznose od po 20.800,00 dinara i to po 800,00 dinara na ime nalaza i mišljenja sudskog veštaka A.N. i po 20.000,00 dinara na ime sudskog paušala, a u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Okrivljeni P.K. je oslobođen od dužnosti plaćanja troškova krivičnog postupka i određeno je da isti padaju na teret budžetskih sredstava.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 2099/2013 od 03.07.2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu, okrivljenog P.K. i njegovog branioca - advokata S.N., branilaca okrivljenog D.Ž. - advokata B.G. i advokata B.F. i branilaca okrivljenog B.DŽ. - advokata P.R. i advokata R.S., kao i žalba supruge okrivljenog B.DŽ., N.DŽ. i potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu K.509/11 od 02.11.2012. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti su podneli:

- branilac okrivljenog B.DŽ. - advokat R.S. iz razloga propisanih odredbama člana 485. stav 1. tačka 1) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev saglasno odredbama člana 492. ZKP;

- branilac okrivljenog D.Ž. - advokat M.S. iz razloga propisanih odredbama člana 485. stav 1. tačka 1) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 492. stav 1. tačka 1) ZKP ukine u celini prvostepenu i drugostepenu odluku ili samo drugostepenu odluku u odnosu na okrivljenog D.Ž. i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom ili apelacionom sudu, s tim da naloži da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem, te da odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži.

Vrhovni kasacioni sud je, nakon ispitivanja zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih u smislu odredbi člana 487. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog B.DŽ. - advokata R.S. Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog B.DŽ., smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su podneti zahtevi za zaštitu zakonitosti i, nakon ocene navoda iznetih u zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, uz primenu člana 604. stav 1. ZKP u odnosu na prvostepenu presudu („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 od 28.09.2011. godine koji se primenjuje od 01.10.2013. godine) (u daljem tekstu:ZKP), je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog B.DŽ. je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i 9) i člana 439. tačka 2) ZKP, dok su u ostalom delu ispunjeni uslovi za odbačaj zahteva (član 487. stav 1. tačka 3) ZKP).

Branilac okrivljenog B.DŽ. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se u konkretnom slučaju radi o pogrešnoj pravnoj kvalifikaciji krivičnog dela, obzirom da radnje koje je okrivljeni B.DŽ. kritičnom prilikom preduzeo prema oštećenoj S.N. nikako ne bi mogle predstavljati krivično delo silovanje iz člana 178. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljeni optužen i oglašen krivim, već bi mogle predstavljati samo krivično delo bludne radnje. Ovim navodima branioca okrivljenog se prvostepena i drugostepena presuda suštinski pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog B.DŽ. se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani iz sledećih razloga:

Naime, iz činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela utvrđenog u izreci prvostepene presude i to da je okrivljeni B.DŽ. „...prinudio na obljubu maloletnu S.N. upotrebom sile, na taj način što je ...“, jasno i nedvosmisleno proizilaze sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljeni optužen i oglašen krivim pravnosnažnom presudom.

Pored toga, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog B.DŽ. u delu u kojem se ukazuje da kako krivičnopravne radnje koje je preduzeo okrivljeni B.DŽ. sadrže sva bitna obeležja krivičnog dela bludne radnje, a ne krivičnog dela silovanje za koje je oglašen krivim, to je za iste nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. Ovim navodima branioca okrivljenog se prvostepena i drugostepena presuda pobijaju zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Imajući u vidu da, kako i ovaj sud nalazi da se u konkretnom slučaju radi o krivičnom delu silovanje iz člana 178. stav 3. u vezi stava 1. KZ, a za koje krivično delo nije nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, to shodno tome prvostepeni i drugostepeni sud nisu povredili odredbe krivičnog postupka u pogledu nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja za krivičnopravne radnje koje je preduzeo okrivljeni B.DŽ. i za koje je oglašen krivim i osuđen, dakle nisu učinili povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog B.DŽ.

Takođe, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem se ističe da je prvostepeni sud prekoračio optužbu time što je u izreku presude dodao reči koje nisu sadržane u dispozitivu optužnog akta javnog tužioca i to „uz protivljenje okrivljenog Ž. da okrivljeni DŽ. ostvari svoju nameru“, a koje prekoračenje optužbe je dovelo do toga da okrivljeni DŽ. bude osuđen na 4 godine zatvora, a okrivljeni D.Ž., iako organizator, na samo 2 godine zatvora i to za potpuno istovetne krivičnopravne radnje za koje su obojica okrivljenih optuženi. Ovim navodima branioca okrivljenog se prvostepena presuda pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Isti navodi o bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Beogradu koji je postupao po žalbi branioca okrivljenog B.DŽ. izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu K.509/11 od 02.11.2012. godine. Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 8 presude Kž1 2099/2013 od 03.07.2014. godine izneo u svemu jasne, detaljne i celovite razloge, koje i Vrhovni kasacioni sud u potpunosti prihvata kao pravilne, te u smislu člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog B.DŽ. u ostalom delu, kao i zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.Ž., su odbačeni.

Naime, branilac okrivljenog B.DŽ. u ostalom delu zahtev podnosi zbog kršenja osnovnih ljudskih prava okrivljenog, isticanjem da je sud prekršio odredbe člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, povredivši pravo okrivljenog na pošteno i pravično suđenje, kao i suđenje u razumnom roku, jer je predmetni krivični postupak trajao 18 godina, te da je sud prekršio i odredbe Evropske konvencije o pravima deteta. Takođe, i branilac okrivljenog D.Ž. zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog kršenja osnovnih ljudskih prava okrivljenog, isticanjem da su grubo povređena ustavna prava okrivljenog u smislu odredaba članova 32. stav 1. i 34. stav 2. Ustava Republike Srbije, jer mu je povređeno pravo na pravično suđenje i kazna mu nije određena prema propisu koji sadrži imperativne norme u smislu odmeravanja i izricanja kazne.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosioci zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahteve nisu dostavili odluke Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni kasacioni sud našao da u pogledu ove povrede zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih B.DŽ. i D.Ž. nemaju propisani sadržaj, pa je na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP u ovom delu zahteve odbacio.

Pored toga, branilac okrivljenog D.Ž. u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti ukazuje i na povredu odredaba člana 368. stav 1. tačka 11) ranije važećeg ZKP (sada važeći član 438. stav 2. tačka 2) ZKP), isticanjem da je izreka prvostepene presude protivrečna sama sebi, da su razlozi presude protivrečni izreci presude, te da nisu navedeni razlozi o činjenicama koje su predmet dokazivanja ili su ti razlozi potpuno nejasni, kao i da o činjenicama koje su predmet dokazivanja postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika. Osim toga, ukazuje se i na povredu odredbe člana 17. ranije važećeg ZKP (sada važeći član 16. ZKP), isticanjem da sud nije istinito i potpuno utvrdio činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke, te da nije sa jednakom pažnjom ispitao i utvrdio kako činjenice koje terete okrivljenog, tako i one koje mu idu u korist obzirom da iz iskaza oštećene S.N. koja je izjavila da sa okrivljenim D.Ž. nije imala ni vaginalni, a ni oralni odnos, jasno proizilazi da okrivljeni D.Ž. svojim radnjama nije mogao izvršiti krivično delo silovanje iz člana 178. stav 3. u vezi stava 1. KZ koje mu je stavljeno na teret i za koje je oglašen krivim i osuđen, a koju povredu je, prema navodima zahteva, učinio i drugostepeni sud potvrđujući prvostepenu presudu. Takođe se ukazuje i na povredu odredbe člana 356. stav 1. tačka 6) ranije važećeg ZKP (sada važeći član 424. stav 1. tačka 7) ZKP), isticanjem da sud nije okrivljenom u izrečenu kaznu zatvora uračunao vreme provedeno u pritvoru u trajanju od 43 dana što bi predstavljalo povredu zakona iz člana 439. tačka 4) ZKP. Pored toga, branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva ističe da sudovi nisu pravilno postupili pri odmeravanju kazne okrivljenom u smislu odredbe člana 57. KZ, obzirom da su pogrešno cenili životnu dob okrivljenog koji je u vreme izvršenja krivičnog dela imao 18 godina i 4 meseca, a ne 19 i po godina kako to pogrešno konstatuje sud, a što bi predstavljalo povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP. Navedene povrede u smislu člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju razloge zbog kojih je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu.

Naime, odredbom člana 485. stav 4. ZKP ograničeno je pravo okrivljenog (dakle i njegovog branioca shodno odredbi člana 71. tačka 5. ZKP) na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u pogledu razloga zbog kojih mogu podneti ovaj vanredni pravni lek i to taksativnim nabrajanjem povreda koje su učinjene u prvostepenom postupku i postupku pred apelacionim odnosno drugostepenim sudom (član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP).

Imajući u vidu da branilac okrivljenog D.Ž. u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti pravnosnažne presude pobija zbog povreda koje nisu taksativno nabrojane u članu 485. stav 4. ZKP, dakle zbog povreda koje ne predstavljaju razloge zbog kojih je dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog i njegovog branioca, a zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.Ž. u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog B.DŽ. - advokata R.S., Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenog B.DŽ. u odnosu na napred navedene povrede odbio kao neosnovan, a u ostalom delu je isti zahtev odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP u vezi člana 484. ZKP, dok je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.Ž. odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi članova 484. i 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                          Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                               Nevenka Važić,s.r.