Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti su podneli:

- Republički javni tužilac - Ktz 670/22 od 20.07.2022. godine, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje; i

- branilac okrivljenog AA, advokat Ljubomir Apro, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1), člana 438. stav 1. tačka 4) i člana 439. tačka 1-3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo ili da iste ukine i predmet vrati nadležnom sudu na ponovni postupak, zatim da branilac, shodno članu 488. stav 2. ZKP, bude obavešten o sednici veća Vrhovnog kasacionog suda kao i da se na osnovu člana 488. stav 3. ZKP, odloži odnosno prekine izvršenja pobijane pravnosnažne presude.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu i braniocima okrivljenih, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevima, našao:

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, Republički javni tužilac i branilac okrivljenog AA u zahtevima za zaštitu zakonitosti ističu da se pobijana pravnosnažna presuda zasniva na dokazima na kojima se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati i to na Naredbi Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp Pov – Po4 90/2018 od 04.09.2018. godine kojom je određeno sprovođenje posebne dokazne radnje trajno praćenje i snimanje prema osumnjičenom GG kao i na video materijalu prikupljenom primenom ove posebne dokazne radnje, a bez kojih dokaza, koji su shodno odredbama člana 16. stav 1. i člana 84. stav 2. ZKP, morali biti izdvojeni iz spisa predmeta, ne bi bila doneta osuđujuća presuda. Prema stavu Republičkog javnog tužioca i odbrane, citirana naredba je nezakonita jer ne sadrži razloge koji bi opravdali postojnje osnova sumnje da je osumnjičeni GG izvršio ili priprema izvršenje nekog od krivičnih dela iz člana 162. ZKP, niti su dati argumentovani i dovoljni razlozi koji opravdavaju neophodnost primene posebne dokazne radnje, odnosno koje su to okolnosti koje ukazuju da se na drugi način krivično delo ne bi moglo otkriti ili dokazati ili da je njihovo prikupljanje znatno otežano, pri čemu u naredbi nije opredeljeno ni to da li se tajnom praćenju i snimanju pristupa jer postoje osnovi sumnje da je krivično delo izvršeno ili zbog toga što se priprema krivično delo za čije dokazivanje i otkrivanje mogu biti korišćene posebne dokazne radnje. Pored izloženog, prema navodima zahteva Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, citirana naredba ne sadrži ni zakonski naziv krivičnog dela za koje postoje osnovi sumnje da je izvršeno ili se priprema, a što je njen zakonski element, usled kojih nedostataka je ista suprotna odredbi člana 172. u vezi člana 161. stav 1. i 2. ZKP, te da su samim tim nezakoniti i dokazi proistekli na osnovu primene posebne dokazne radnje. U prilog izloženim zaključcima Republički javni tužilac i branilac se u zahtevima pozivaju na praksu Evropskog suda za ljudska prava koja ukazuje na to da se izostankom razloga u pogledu osnova sumnje i načela nužnosti i proporcionalnosti narušava pravo pojedinca na privatni ili porodični život i ličnu prepisku – presuda Evropskog suda za ljudska prava Roman Zaharov protiv Rusije (predstavka br.47143/06), Kvasnica protiv Slovačke (predstavka br.72094/01) i Uzun protiv Nemačke (predstavka br.35623/05).

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Sadržina naredbe o određivanju posebne dokazne radnje tajno praćenje i snimanje, propisana je u stavu 2. člana 172. ZKP, tako da je u naredbi neophodno označiti podatke o osumnjičenom, zakonski naziv krivičnog dela, razloge na kojima se zasniva sumnja, označenje prostorija, mesta ili prevoznog sredstva, ovlašćenje za ulazak i postavljanje tehničkih uređaja za snimanje, način sprovođenja i obim i trajanje posebne dokazne radnje.

Iz spisa predmeta proizlazi da je posebna dokazna radnja tajno praćenje i snimanje preduzeta prema osumnjičenom GG na osnovu naredbe sudije za prethodni postupak Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije (POSK) Kpp Pov - Po4 90/2018 od 04.09.2018. godine, donete na osnovu obrazloženog predloga Višeg javnog tužioca u Novom Sadu POSK Str Pov KO 113/18 od 04.09.2018. godine, koji predlog sadrži podatke o osumnjičenom, zakonsku numeraciju krivičnih dela, označenje prostorija, razloge na kojima se zasniva sumnja da je osumnjičeni GG izvršio i priprema izvršenje krivičnih dela obuhvaćenih članom 162. ZKP – obrazložena operativna saznanja policije uz naznačenje cilja preduzimanja posebne dokazne radnje, odnosno ukazivanje na osnove iz člana 172. stav 1. tačka 1) i 2) ZKP.

Po nalaženju ovog suda, navedena naredba sudije za prethodni postupak Višeg suda u Novom Sadu POSK doneta je u svemu u skladu sa odredbom člana 172. ZKP, pri čemu iz iste proizlazi da je dovoljno obrazložena i da sadrži sve elemente propisane odredbom člana 172. stav 2. ZKP, a iz naredbe se jasno vidi iz kojih činjenica i okolnosti – operativna saznanja Sektora unutrašnje kontrole MUP-a RS, sudija za prethodni postupak izvodi zaključak da u toj fazi postupka postoje osnovi sumnje da osumnjičeni GG sa više NN lica, civila i policijskih i carinskih službenika na GP Horgoš, izvršio i da priprema izvršenje krivičnih dela za koja se ova mera može odrediti te da je njeno preduzimanje neophodno radi obezbeđenja dokaza za krivično gonjenje čije bi prikupljanje na drugi način bilo znatno otežano.

Sledstveno navedenom, predmetna naredba sudije za prethodni postupak Višeg suda u Novom Sadu POSK predstavlja zakonit dokaz kao i dokazi proistekli iz njene primene na kojima se presuda mogla zasnivati, a izostanak dovoljnih razloga suda za određivanje navedene posebne dokazne radnje, po nalaženju ovoga suda, predstavlja sopstvenu ocenu podnosilaca zahteva.

Po nalaženju ovoga suda, krivična dela za koja postoje osnovi sumnje da su izvršena ili se priprema njihovo izvršenje u naredbi su opredeljena zakonskom numeracijom, te stoga okolnost što u naredbi nije naveden njihov zakonski naziv, nasuprot navodima zahteva Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, istu ne čini nezakonitim dokazom koji nije mogao biti korišćen u krivičnom postupku.

Pored iznetog branilac okrivljenog kao razlog za nezakonitost materijala prikupljenog primenom posebne dokazne radnje tajno praćenje i snimanje ističe i činjenicu da je u konkretnom slučaju protekao rok od šest meseci od okončanja posebne dokazne radnje propisan odredbom člana 163. stav 1. ZKP, u kom roku je nadležni javni tužilac trebalo da pokrene krivični postupak, imajući u vidu da je tajno praćenje i snimanje okončano dana 06.12.2018. godine, a da je ovaj krivični postupak počeo dana 23.07.2021. godine donošenjem naredbe o sprovođenju istrage.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Odredbom člana 163. stav 1. ZKP, propisano je da ako javni tužilac ne pokrene krivični postupak u roku od šest meseci od dana kada se upoznao sa materijalom prikupljenim korišćenjem posebnih dokaznih radnji ili ako izjavi da ga neće koristiti u postupku, odnosno da protiv osumnjičenog neće zahtevati vođenje postupka, sudija za prethodni postupak će doneti rešenje o uništenju prikupljenog materijala. Stavom 3. istog člana, propisano je da, ako je pri preduzimanju posebnih dokaznih radnji postupljeno suprotno odredbama Zakonika ili naredbi organa postupka, na prikupljenim podacima se ne može zasnivati sudska odluka, a sa prikupljenim materijalom se postupa u skladu sa članom 84. stav 3. Zakonika.

Dakle, prema citiranoj zakonskoj odredbi rok od šest meseci iz stava 1. člana 163. ZKP, počinje teći od dana kada se javni tužilac upoznao sa materijalom prikupljenim na osnovu sprovedenih posebnih dokaznih radnji (što je mogao učiniti tek po dostavljanju navedenog materijala), a ne od dana kada je trajanje posebne dokazne radnje okončano, kako se to ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog. Shodno iznetom, kako iz spisa predmeta proizlazi da je video zapis nastao primenom posebne dokazne radnje tajno praćenje i snimanje Višem javnom tužiocu u Novom Sadu POSK dostavljen dana 24.04.2019. godine, uz izveštaj MUP RS Sektora unutrašnje kontrole, a da je Viši javni tužilac u Novom Sadu POSK naredbu o sprovođenju istrage doneo dana 23.07.2019. godine, na koji način je pokrenuo krivični postupak, to proizlazi da je javni tužilac pokrenuo krivični postupak u okviru roka od šest meseci od dana kada mu je dostavljen, a kada je i upoznat sa materijalom prikupljenim korišćenjem posebne dokazne radnje tajno praćenje i snimanje po naredbi sudije za prethodni postupak Višeg suda u Novom Sadu Kpp Po4 90/2018 od 04.09.2018. godine, te da su samim tim neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima ukazuje na povredu zakona iz člana 163. ZKP.

Sledstveno iznetom, video zapisi koji su nastali kao rezultat zakonito sprovedene posebne dokazne radnje tajno praćenje i snimanje u smislu člana 171. i 172. ZKP, predstavljaju zakonite dokaze na kojima se presuda mogla zasnivati, zbog čega se suprotni navodi zahteva Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog ocenjuju kao neosnovani.

Nadalje, odbrana u zahtevu za zaštitu zakonitost ukazuje i na to da je prvostepeni sud ekstezivnim tumačenjem odredbe člana 164. ZKP, koja se odnosi na slučajni nalaz, pogrešno zaključio da se materijal pribavljen po naredbi koja se odnosila na osumnjičenog GG, mogao koristiti kao slučajni nalaz u krivičnom postupku vođenom protiv okrivljenog AA. Prema navodima zahteva u citiranoj naredbi sudije za prethodni postupak Višeg suda u Novom Sadu od POSK od 04.09.2018. godine, navedeno je da se posebna dokazna radnja tajno praćenje i snimanje određuje prema osumnjičenom GG, radi otkrivanja kontakata i komunikacija osumnjičenog u službenim prostorijama UGP SGP Horgoš, uz opisani način instaliranja tehničkih uređaja za tajni zvučni i optički nadzor u kabinama, koje koristi osumnjičeni, pa kako osumnjičeni GG u kritičnom periodu – dana 12.09.2018. godine i dana 13.09.2018. godine, kada je okrivljeni AA izvršio predmetno krivično delo, nije radio, odnosno nije bio prisutan u navedenim prostorijama, to je policija bez ovlašćenja vršila tajni nadzor i u tom periodu, što video materijal pribavljen putem ove posebne dokazne radnje takođe čini nezakonitim dokazom, u vezi kojih navoda se odbrana poziva na presudu ovog suda Kzz 1379/2021 od 19.01.2022. godine.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 164. ZKP, propisano je da ako je preduzimanjem posebnih dokaznih radnji prikupljen materijal o krivičnom delu ili učiniocu koji nije bio obuhvaćen odlukom o određivanju posebnih dokaznih radnji, takav materijal se u postupku može koristiti ako se odnosi na krivično delo iz člana 162. ZKP.

Posebna dokazna radnja tajno praćenje i snimanje određena je prema osumnjičenom GG, na osnovu naredbe sudije za prethodni postupak Višeg suda u Novom Sadu POSK od 04.09.2018. godine, tako što bi se u službenim prostorijama UGP SGP Horgoš, na graničnom prelazu Horgoš instalirala posebna oprema za tajni zvučni i optički nadzor u prostorijama ulaznih terminala označenih kroz sistem video nadzora kao Horgoš-putnički ulaz, kabina za evidentiranje putničkog ulaza 4 i Horgoš-putnički ulaz, kabina za evidentiranje putničkog ulaza 3, koje koristi osumnjičeni.

Dakle, u navedenoj naredbi o tajnom praćenju i snimanju donetoj u odnosu na osumnjičenog GG, navedeno je da će se ova posebna dokazna radnja izvršiti na način bliže opisan u naredbi u označenim službenim prostorijama, koje koristi osumnjičeni, ali ne i to da se tajno praćenje i snimanje može sprovoditi samo onda kada je u njima prisutan osumnjičeni GG, pa samim tim nije bilo smetnji da se materijal prikupljen preduzimanjem posebne dokazne radnje koristi kao zakonit dokaz i u postupku protiv drugih lica koja nisu bila obuhvaćena odlukom o određivanju posebne dokazne radnje.

Kako su službene prostorije navedene u predmetnoj naredbi pored osumnjičenog GG, na koga se naredba o trajnom praćenju i snimanju odnosila, koristili i drugi policijski službenici a među njima i okrivljeni AA, to se materijal prikupljen u odnosu na ovog okrivljenog ima smatrati slučajnim nalazom u smislu člana 164. ZKP, koji nije u suprotnosti sa naredbom suda, niti sa odredbama ZKP. Sledstveno iznetom, materijal prikupljen primenom posebne dokazne radnje tajno praćenje i snimanje prema osumnjičenom GG mogao je biti korišćen kao zakonit dokaz u odnosu na okrivljenog AA, koji nije bio obuhvaćen naredbom, zbog čega se suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenjuju kao neosnovani.

Pri tome, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nije od značaja to što je u presudi ovog suda Kzz 1379/2021 od 19.01.2022. godine, na koju se ukazuje zahtevom odbrane, izražen stav da se materijal prikupljen preduzimanjem posebne dokazne radnje tajno praćenje i snimanje nije mogao koristiti i u postupku protiv drugih lica, kao zakonit dokaz, imajući u vidu da se u konkretnom slučaju ne radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Naime, u označenoj presudi ovoga suda, zauzet je stav da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da se dokazi pribavljeni po osnovu posebne dokazne radnje ne mogu smatrati slučajnim nalazom u odnosu na okrivljene na koje se naredba nije odnosila u situaciji kada je u naredbi izričito navedeno da se posebna dokazna radnja tajno praćenje i snimanje sprovodi isključivo kada su u vozilu u kome je postavljen uređaj za snimanje, prisutni oni osumnjičeni prema kojima je određeno sprovođenje navedene posebne dokazne radnje, što u konkretnom slučaju nije u pitanju.

Nadalje, branilac ukazuje da je sud odlučne činjenice utvrđivao i na osnovu iskaza okrivljenih DD i ĐĐ datih pred Višim javnim tužiocem u Novom Sadu POSK i presuda Višeg suda u Novom Sadu, POSK Spk Po1 117/19 od 19.11.2019. godine i Spk Po4 39/20 od 24.06.2020. godine, kojima su ovi okrivljeni, na osnovu zaključenih sporazuma o priznanju krivičnih dela oglašeni krivim zbog izvršenja po jednog krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. KZ.

Iz spisa predmeta proizlazi da je prvostepeni sud navedene presude izveo kao dokaz na glavnom pretresu, te su isti bili predmet ocene prvostepenog suda ali samo u pogledu formalnih uslova vezanih za te presude.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda na osnovu navedenih presuda i odbrane okrivljenih datih pred Višim javnim tužiocem u Novom Sadu POSK povodom zaključenih sporazuma o priznanju krivičnih dela, koje branilac smatra nezakonitim dokazima, nisu utvrđivane činjenice vezane za postojanje krivičnog dela zbog kojeg je okrivljeni AA oglašen krivim, već su ove činjenice utvrđene na osnovu prethodnih iskaza saoptuženih DD i ĐĐ, datih pred javnim tužiocem pre nego što su pokrenuli postupak za zaključenje sporazuma o priznanju krivičnog dela.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je, navode Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, ocenio kao neosnovane.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su sudije Apelacionog suda u Novom Sadu Snježana Leković i Savo Đurđić, učestvovale u radu drugostepenog veća koje je donelo pobijanu drugostepenu presudu a da su prethodno učestvovale i u donošenju rešenja Kž2 1542/21 od 26.10.2021. godine. U vezi sa tim odbrana u zahtevu ukazuje da je navedenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu uvaženjem žalbe Višeg javnog tužioca u Novom Sadu POSK ukinuto rešenje Višeg suda u Novom Sadu – Posebno odeljenje od 30.09.2021. godine kojim je određeno da se iz spisa predmeta izdvajaju dokazi pribavljeni sprovođenjem posebne dokazne radnje tajno praćenje i snimanje prema osumnjičenom GG po naredbi Višeg suda u Novom Sadu POSK od 04.09.2018. godine, a drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude potvrdio svoj stav zauzet u navedenom rešenju po pitanju zakonitosti sporne naredbe, čime je prema stavu branioca dovedena u sumnju nepristrasnost ovih sudija prilikom donošenja meritorne odluke u istom postupku.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova povreda zakona postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama, usled višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja da je narušena pretpostavka nepristrasnosti sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene povrede zakona u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Po nalaženju ovoga suda, suprotno navodima zahteva branioca okrivljenog, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući i odluke vezane za izdvajanje dokaza iz spisa predmeta, nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije i prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog, što proizlazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije. Ono što je u takvom slučaju važno jesu opseg i priroda tih odluka, jer po pravilu učestvovanje sudije u donošenju odluke o izdvajnju dokaza u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje „predubeđenja“ kao razloga za njegovo izuzeće, zavisi od toga da li je prilikom ranijeg odlučivanja sudija zauzeo jasan stav o krivici ili nije, što je predmet ocene u svakom konkretnom slučaju.

Polazeći od navedenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da su sudije Snježana Leković i Savo Đurđić, koje su učestvovale u odlučivanju po redovnom pravnom leku podnetom protiv presude kojom je okrivljeni oglašen krivim i osuđen, u ranijoj fazi postupka jednom učestvovale u donošenju odluke o žalbi izjavljenoj protiv rešenja o izdvajanju dokaza iz spisa predmeta, u kom odlučivanju se nisu upuštali u ocenu dovoljnosti dokaza niti su se bavili pitanjem krivice okrivljenog, već samo zakonitošću spornog dokaza, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod meritornog odlučivanja, konkretno kod donošenja pobijane drugostepene presude, zbog čega, po oceni ovog suda, pobijanom pravnosnažnom presudom nije učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano ističe zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje i na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, isticanjem da je Apelacioni sud u Novom Sadu na petoj strani obrazloženja presude naveo da bi i bez dokaza pribavljenih primenom naredbe za tajno snimanje i praćenje GG Kpp Pov Po4 90/2018, koji su korišćeni kao „slučajni nalaz“ u postupku protiv okrivljenog AA, bila doneta ista presuda, pri čemu prethodno na istoj strani obrazloženja presude, kaže, da je kao zakonit dokaz navedena naredba pridružena spisima u postupku protiv AA, tako da nije jasno da li žalbeni sud smatra da je dokazni materijal pribavljen na osnovu navedene naredbe bio zakonit u postupku koji se vodio protiv AA ili je stanovišta da se radi o nezakonitom dokazu, bez koga bi bila doneta istovetna presuda. Po oceni ovoga suda, ovako dati razlozi Apelacionog suda u Novom Sadu ne dovode do kontradiktornosti obrazloženja drugostepene presude, pošto se iz preostalog dela obrazloženja jasno zaključuje da je sud zauzeo stav da se radi o zakonitom dokazu po principu „slučajnog nalaza“, tako da citirana jezička nepreciznost u obrazloženju isto ne čini kontradiktornim.

Stoga su ocenjeni kao neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti RJT da je drugostepena presuda doneta uz učinjenu povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac, zatim, navodi to da je prvostepeni sud okrivljenog AA osudio na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci, što je, prema stavu odbrane, prestroga krivična sankcija, ukazujući da su činjenice što je okrivljeni policijski službenik i broj preduzetih krivično-pravnih radnji pogrešno cenjene kao otežavajuće okolnosti na strani okrivljenog.

Po oceni ovoga suda, branilac ističe da sud nije pravilno odmerio kaznu s obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude veća ili manja, čime ukazuje na nepravilnu odluku o krivičnoj sankciji odnosno na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koje ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 441. stav 1. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog AA, u ovom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                         Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                        Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić