Vrhovni kasacioni sud je, nakon ispitivanja podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbi člana 487. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu branioca okrivljenog, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da su u donošenju pravnosnažne presude, koja se pobija zahtevom, učestvovale sudije Tatjana Sretenović, kao predsednik veća i sudije Anja Zrelac i Violeta Jovanović, kao članovi veća, koje su u istom svojstvu učestvovale u donošenju odluka kojima je odlučivano o žalbama branioca okrivljenog na rešenje o produženju pritvora. Prema stavu branioca sudija je odlučujući o pritvoru morao da ceni da postoji određeni stepen sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret, iz čega dalje proizilazi da je sudija morao biti uveren da postoji visok stepene jasnoće po pitanju krivice, pa je stoga razlika između pitanja koja sudija mora da reši prilikom odlučivanja o pritvoru, vezano za krivicu i pitanja o kojima će morati da odluči prilikom presuđenja postaje nejasna, pa pitanje nepristrasnosti budi sumnju. Pri tome formirano predubeđenje tih sudija koji su o pritvoru okrivljenog odlučivale više puta jeste takvog kvaliteta da predstavlja okolnost koja narušava pretpostavu nepristrasnosti sudije, zbog čega je u konkretnom slučaju nepristrasnost funkcionalne prirode pomenutih sudija dovedena u pitanje.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru (u konkretnom slučaju odlučivanje o žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj na rešenje o produženju pritvora okrivljenom), radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva da je kod sudije, koji je odlučivao u krivičnom postupku o pritvoru protiv okrivljenog, a zatim u ponovljenom krivičnom postupku u kome je doneta meritorna odluka, stvoreno „predubeđenje“ o krivici okrivljenog i da je na taj način narušena pretpostavka nepristrasnosti tog sudije, zbog čega je trebalo da bude izuzet od sudijske dužnosti prilikom donošenja meritorne odluke u istom postupku, po nalaženju ovog suda ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane uz pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan; ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost postupajućih sudija podložna sumnji te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog, dakle proizilazi da u pravilu učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - Predstavka broj 68955/11) Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakonu o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, ocena postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o pritvoru nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela; dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog sud oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, br. 30865/96, stav 55:, 20. decembra 2005. godine).

Dakle, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava ocena postojanja zakonskih uslova za određivanje i produženje pritvora koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrdi branilac okrivljenog, a koje dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da su sudija Tatjana Sretenović, kao predsednik veća i sudije Anja Zrelac i Violeta Jovanović, kao članovi veća koje je donelo pobijanu pravnosnažnu presudu kojom je okrivljeni AA oglašen krivim i osuđen, učestvovale i to sudija Tatjana Sretenović, jednom kao predsednik veća i jednom kao član veća, sudija Anja Zrelac dva puta kao član veća i sudija Violeta Jovanović jednom kao član veća u donošenju odluke kojom je odbijena žalba branioca okrivljenog na rešenje o produženju pritvora prema istom okrivljenom (u kom odlučivanju se uopšte nisu bavile pitanjem krivice okrivljenog), ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod odlučivanja o krivici ovog okrivljenog, konkretno kod donošenja pobijane pravnosnažne presude, zbog čega pobijanom pravnosnažnom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Pored navedenog branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 54. stav 3. KZ, navodeći da je sud prilikom odlučivanja o kazni vrednovao okolnost da je oštećena maloletna kao otežavajuću okolnost iako je to kvalifikatorna okolnost koja je obeležje krivičnog dela i koja se saglasno odredbi člana 54. stav 3. KZ ne može uzeti u obzir kao otežavajuća okolnost.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Članom 54. stav 3. Krivičnog zakonika propisano je da se okolnost koja je obeležje krivičnog dela ne može uzeti u obzir kao otežavajuća, odnosno olakšavajuća okolnost, izuzev ako prelazi meru koja je potrebna za postojanje krivičnog dela ili određenog oblika krivičnog dela ili ako postoje dve ili više ovakvih okolnosti, a samo jedna je dovoljna za postojanje težeg, odnosno lakšeg oblika krivičnog dela.

Kod kvalifikovanog oblika krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ, za koje je pravnosnažnom presudom okrivljeni AA oglašen krivim i osuđen, kvalifikatorna okolnost je da je oštećeni maloletno lice. Iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci pravnosnažne presude prozilazi da je okrivljeni dana 26.09.2021. godine ... polno uznemiravao maloletno lice – oštećenu BB ( rođ. ...2010. godine).

U konkretnom slučaju je maloletna oštećena stara 11 godina, pa kako maloletstvo obuhvata uzrast do 18 godina, a oštećena spada čak u kategoriju dece (uzrast do 14 godina) to utvrđena starost maloletne oštećene predstavlja okolnost koja prelazi meru koja je potreba za postojanje krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim i osuđen zbog čega sud ocenom ove okolnosti kao otežavajuće prilikom odmeravanja kazne nije učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, na koju se ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, usled čega je Vrhovni kasacioni sud i u ovom delu zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

U preostalom delu zahteva branilac okrivljenog navodi da sud prilikom odmeravanja kazne nije pravilno cenio otežavajuće i olakšavajuće okolnosti i na taj način se ukazuje na povredu člana 441. stav 1. ZKP, pa imajući u vidu da navedena povreda nije dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca, to Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva nije ni razmatrao.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Snežane Andrejević, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                           Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić