a u delu odluke o krivičnoj sankciji zadržavajući kao pravilno utvrđene: -kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i novčanu kaznu u iznosu od 150.000,00 dinara, za krivično delo poreska utaja iz člana 229.stav 3. U vezi stava 1. KZ, opisano pod tačkama 1., 2. i 3. izreke presude,

-kaznu zatvora u trajanju od 2(dve) godine i novčanu kaznu u iznosu od 200.000,00 dinara za krivično delo neosnovano iskazivanje iznosa za povraćaj poreza i poreski kredit iz člana 173a stav 3 u vezi stava 1 Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, opisano pod tačkom 5. izreke presude,

primenom člana 60.stav 2.tačka 2) i 4) i stava 3. KZ okrivljenog AA.

O S U Đ U J E

Na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 2(dve) godine i 3(tri) meseca i novčanu kaznu u iznosu od 350.000,00 dinara, koju je dužan da plati sudu u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti presude.

Ukoliko okrivljeni ne plati novčanu kaznu u određenom roku, sud će novčanu kaznu zameniti kaznom zatvora, tako što će za svakih započetih hiljadu dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, s tim da kazna zatvora ne može biti duža od šest meseci.

Na osnovu člana 91. i 92. KZ, prema okrivljenom AA i pravnom licu d.o.o „Seljak Zeka Kompani“ Inđija, izriče se mera-ODUZIMANJE IMOVINSKE KORISTI u iznosu od 78.112.038,00 dinara, pa se isti obavezuju da solidarno plate naznačeni iznos u korist budžeta Republike Srbijeu roku od jedne godine, računajući od dana pravnosnažnosti presude, a na osnovu člana 93.stav 3. KZ oštećena Republika Srbija može zahtevati namirenje iz oduzete imovinske koristi, ako radi utvrđenja svog zahteva pokrene parnicu, u roku od tri meseca od dana saznanja za presudu kojom je izrečeno oduzimanje imovinske koristi, a najdalje u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti odluke o oduzimanju imovinske koristi.

U ostalom delu se zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Marsela Gogića, odbija kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi K.br.729/17 od 20.10.2022.godine, okrivljeni AA je oglašen krivim da je izvršio krivično delo poreska utaja iz člana 229.stav 3.u vezi stava 1. KZ(opisano pod tačkama 1,2 i3izreke presude), za koje delo mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i novčana kazna u iznosu od 150.000,00 dinara, krivično delo neosnovano iskazivanje iznosa za povraćaj poreza i poreski kredit iz člana 173a stav 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji(opisano pod tačkom 4 izreke presude), za koje delo mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i novčana kazna u iznosu od 150.000,00 dinara i krivično delo neosnovano iskazivanje iznosa za povraćaj poreza i poreski kredit iz člana 173a stav 3. u vezi stava 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji(opisano pod tačkom 5 izreke presude), za koje delo mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od dve godine i novčana kazna u iznosu od 200.000,00 dinara, nakon čega mu je izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od dve godine i osam meseci i novčana kazna u iznosu od 500.000,00 dinara.

Istom presudom, okrivljenom AA je izrečena mera bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti i dužnosti odgovornog lica u pravnom licu u trajanju od pet godina, računajući od dana pravnosnažnosti presude, s tim da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove mere. Odbijen je imovinsko-pravni zahtev državnog pravobranioca da se Republici Srbiji dosudi imovinsko-pravni zahtev. Prema okrivljenom i pravnom licu „Seljak Zeka kompani“ d.o.o izrečena je mera oduzimanja imovinske koristi u iznosu od 84.385.826,63 dinara, pa su isti obavezani da solidarno plate naznačeni iznos u korist budžeta Republike Srbije u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presuda oštećena Republika Srbija može zahtevati namirenje iz oduzete imovinske koristi ako radi utvrđenja ovog zahteva pokrene parnicu, u roku od tri meseca od dana saznanja za presudu kojom je izrečeno oduzimanje imovinske koristi, a najdalje u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti odluke o oduzimanju imovinske koristi. Okrivljeni je obavezan da na ime troškova krivičnog postupka, nadoknadi OJT Stara Pazova iznos od 120.140,82 dinara i Osnovnom sudu u Staroj Pazovi iznos od 94.400,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.59/23 od 04.04.2023.godine, odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog AA, izjavljene od strane branilaca, a presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi K.br.729/17 od 20.10.2022.godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Marsel Gogić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i 439. tačka 2) ZKP u odnosu na krivično delo neosnovano iskazivanje iznosa za povraćaj poreza i poreski kredit iz člana 173a stav 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji(Službeni glasnik RS“ broj 30/2018 od 28.04.2018.godine), opisanog pod tačkom 4. izreke prvostepene presude, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijane presude i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Iako formalno ne označava, iz obrazloženja zahteva proizilazi da branilac suštinski ukazuje i na povredu zakona iz člana 439.tačka 3) ZKP u odnosu na izrečenu kaznu.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog , smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je delimično osnovan.

Osnovano se zahtevom za zaštitu branioca okrivljenog AA, advokata Marsela Gogića, ukazuje da je pobijanim presudama povređena odredba člana 438. stav 1. tačka 1) i 439. tačka 2) ZKP na štetu okrivljenog u odnosu na krivično delo neosnovano iskazivanje iznosa za povraćaj poreza i poreski kredit iz člana 173a stav 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji(Službeni glasnik RS“ broj 30/2018 od 28.04.2018.godine), opisanog pod tačkom 4. izreke prvostepene presude, jer su nižestepeni sudovi primenili zakon koji se ne može primeniti, odnosno nisu primenili najpovoljniji zakon po okrivljenog u smislu odredbe člana 5.KZ.

Izrekom prvostepene presude, pod tačkom 4) je okrivljeni AA oglašen krivim da je da je izvršio krivično delo neosnovano iskazivanje iznosa za povraćaj poreza i poreski kredit iz člana 173a stav 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji(Službeni glasnik RS“ broj 80/2002, 61/2005, 61/2007 30/2018 od 28.04.2018.godine).

U vreme izvršenja navedenog krivičnog dela, važio je Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji objavljen u Službenom glasniku broj 61/2007 od 30.06.2007.godine u kome je inkriminisano krivično delo iz člana 173a stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kojim je bilo propisano da:“ ko u nameri da ostvari pravo na neosnovan povraćaj poreza ili poreski kredit, podnese poresku prijavu neistinitog sadržaja, u kojoj iskaže iznos za povraćaj veći od 150.000,00 dinara, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom“, dok je stavom drugim propisano da „ako je iskazani iznos za povraćaj i poreski kredit veći od 7.500.000,00 dinara“, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina i novčanom kaznom.

Osnovano branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili odredbu Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji,te da je za navedeno krivično delo koje je okrivljenom stavljeno nlj teret nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja u konkretnom slučaju.

Okrivljeni AA je optužen i prvostepenom presudom oglašen krivim da je izvršio krivično delo neosnovano iskazivanje iznosa za povraćaj poreza i poreski kredit iz člana 173a stav 2 Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, pri čemu je u činjeničnom opisu naveden iznos za povraćaj od 6.273.788,00 dinara u smislu ostvarivanja prava na poreski kredit. Prema zakonu koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela i koji je za okrivljenog povoljniji, taj iznos ne dostiže iznos od 7.500.000,00 dinara koji čini obeležje kvalifikovanog oblika krivičnog dela iz člana 173a stav 2,navedenog Zakona, pa su prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno primenili krivični zakon kada su okrivljenog oglasili krivim da je izvršio to krivično delo.

Po oceni Vrhovnog suda, u radnjama okrivljenog za koje je optužen i prvostepenom presudom oglašen krivim, sadržana su obeležja krivičnog dela iz člana 173a stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik“ broj 61/2007 od 30.06.2007.godine), pa kako sud nije vezan pravnom kvalifikacijom, u tom smislu je Vrhovni sud našao da se u opisanim radnjama okrivljenog stiču obeležja tog krivičnog dela i izmenio pravnu kvalifikaciju dela za koje je okrivljeni optužen.

Kako se zastarelost krivičnog gonjenja računa od dana učinjenog krivičnog dela odnosno 01.12.2011.godine, to je u konkretnom slučaju apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja krivičnog dela iz člana 173a stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik RS“ broj 53/2010 od 06.08.2010.godine ) nastupila dana 01.12.2021. godine, iz kojih razloga je Vrhovni sud, usvajajući zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, prema okrivljenom - zbog navedenog krivičnog dela, na osnovu člana 422. tačka 3) ZKP odbio optužbu zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Imajući navedeno u vidu, a u delu odluke o krivičnoj sankciji, Vrhovni sud je zadržao kao pravilno utvrđene kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i novčanu kaznu u iznosu od 150.000,00 dinara, za krivično delo poreska utaja iz člana 229.stav 3. u vezi stava 1. KZ, opisano pod tačkama 1., 2. i 3. izreke presude i kaznu zatvora u trajanju od 2 godine i novčanu kaznu u iznosu od 200.000,00 dinara za krivično delo neosnovano iskazivanje iznosa za povraćaj poreza i poreski kredit iz člana 173a stav 3 u vezi stava 1 Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, opisano pod tačkom 5. izreke presude, nakon čega je okrivljenog daljom primenom člana 60.stav 2.tačka 2) i 4) i stava 3. KZ osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 2 godine i 3 meseca i novčanu kaznu u iznosu od 350.000,00 dinara, koju je dužan da plati sudu u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti presude i odredio da ukoliko okrivljeni ne plati novčanu kaznu u određenom roku, sud će novčanu kaznu zameniti kaznom zatvora, tako što će za svakih započetih hiljadu dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, s tim da kazna zatvora ne može biti duža od šest meseci.

Na osnovu člana 91. i 92. KZ, Vrhovni sud je prema okrivljenom AA i pravnom licu d.o.o „Seljak Zeka Kompani“ Inđija, izrekao meru-oduzimanje imovinske koristi u iznosu od 78.112.038,00 dinara, pa je iste obavezao da solidarno plate naznačeni iznos u korist budžeta Republike Srbijeu roku od jedne godine, računajući od od dana pravnosnažnosti presude, a na osnovu člana 93.stav 3. KZ oštećena Republika Srbija može zahtevati namirenje iz oduzete imovinske koristi, ako radi utvrđenja svog zahteva pokrene parnicu, u roku od tri meseca od dana saznanja za presudu kojom je izrečeno oduzimanje imovinske koristi, a najdalje u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti odluke o oduzimanju imovinske koristi, imajući u vidu odluku koju je doneo.

U ostalom delu zahteva, branilac okrivljenog ističe, vezano za krivično delo poreske utaje iz člana 229.stav 3.u vezi stava 1. KZ, opisanog tačkama 1., 2. i 3. izreke presude, da je sud okrivljenom izrekao kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, i u presudi naveo da je primenio odredbe ovog člana koje su propisane Krivičnim zakonikom („Sl. Glasnik RS“ broj 85/2005...72/2009). Po oceni branioca, kako se u presudi nigde ne pominje odredba člana 56. KZ o ublažavanju kazne, sud je jedino mogao primeniti Krivični zakonik „Sl.Glasnik RS br.85/2005“, gde je za ovo krivično delo propisana minimalna kazna zatvora u trajanju od jedne godine. Ovo iz razloga što je Krivični zakonik („Sl. Glasnik RS“ broj 85/2005...72/2009) prestao da važi 2009.godine, dakle pre perioda izvršenja krivičnog dela koje je izvršeno 2011.godine, a zakon koji je važio u vreme izvršenja dela propisivao minimalnu kaznu zatvora u trajanju od dve godine, pa samim tim, sud nije mogao okrivljenom izreći kaznu zatvora u trajanju od jedne godine bez primene člana 56. KZ. Branilac je istakao da je i drugostepeni sud u svojoj presudi konstatovao navedenu povredu zakona, ali prvostepenu presudu nije ukinuo, sa obrazloženjem da se radi o povredi koja ide u korist okrivljenog i da OJT nije izjavio žalbu, a što po oceni branioca ne predstavlja odluku donetu u korist okrivljenog, iz razloga što u slučaju da je ukinuta prvostepena presuda, u ponovnom postupku okrivljenom ne bi mogla biti izrečena strožija kazna, s obzirom da se OJT nije žalio na presudu. Branilac je na kraju zaključio da bi jedina korist za okrivljenog bila ta da je pravilno primenjen zakon zbog čega treba ukinuti i prvostepenu i drugostepenu odluku.

Vrhovni sud nalazi da su neosnovani navodi kojima branilac u suštini ukazuje na povredu člana 439 tačka 3 ZKP smatrajući da je odlukom o krivičnoj sankciji povređen zakon. Naime, nije sporno da je okrivljenom prvostepeni sud za krivično delo poreske utaje iz člana 229 stav 3 u vezi stava 1 izvršeno u periodu od 1.12.2011.godine do 31.12.2011.godine, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i novčanu kaznu, a da nije primenio odredbe o ublažavanju kazne.

Prvostepeni sud je primenio odredbe Krivičnog zakonika koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela prema kojem je za navedeno delo bila zaprećena minimalna kazna zatvora u trajanju od dve godine zatvora. Neprimenjivanjem odredbe člana 56 KZ, a istovremenim utvrđivanjem kazne ispod zakonskog minimuma, sud jeste povredio zakon u korist okrivljenog. Navodi kojima se ukazuje da sud nije primenio odredbe o ublažavanju su cenjeni i od strane drugostepenog suda koji je u svojim razlozima naveo da je žalba branioca izjavljena u korist okrivljenog, da je utvrđena pojedinačna kazna za navedeno delo povoljnija po okrivljenog, pa u odsustvu žalbe javnog tužioca na prvostepenu presudu, navedenu povredu samo konstatovao. Ovakve navode u potpunosti prihvata kao pravilne i ovaj sud, pa na njih u smislu člana 491 stav 2 ZKP, upućuje.

Vrhovni sud je donoseći odluku u prvom stavu izreke ove presude, vodeći računa o zabrani preinačenja na štetu optuženog u smislu člana 453 ZKP, a naime da se presuda ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije, zadržao kao pravilno utvrđenu kaznu za krivično delo poreska utaja iz člana 229 stav 3 u vezi stava 1 KZ iz prvostepene presude koja je potvrđena drugostepenom presudom.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 491. i 492. stav 1. tačka 2) ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić