Stavom II okrivljeni S.R. je na osnovu člana 423. tačka 2. ZKP oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 8/15 od 03.03.2015. godine usvojene su žalbe branilaca okrivljenih S.R., Ž.P. i R.M., preinačena prvostepena presuda u delu odluke o kazni, tako što je drugostepeni sud zadržao kao pravilno utvrđene kazne zatvora i to okrivljenom S.R. za krivično delo u saizvršilaštvu razbojništvo iz člana 206. stav 1. u vezi člana 33. KZ, u trajanju od 10 meseci, za krivična dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ u trajanju od po jedne godine i šest meseci i za produženo krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1. u vezi člana 61. KZ u trajanju od 10 meseci, za koja krivična dela je prvostepenom presudom oglašen krivim i okrivljenog S.R. osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine i 10 meseci u koju mu je uračunato i vreme lišenja slobode po rešenju o zadržavanju UKP Drugo odeljenje od 10.12.2014. godine od 10.12.2014. godine do 11.12.2014. godine i po rešenju OUP Novi Beograd od 16.12.2014. godine, od 16.12.2014. godine do 18.12.2014. godine.

U odnosu na okrivljenog Ž.P. preinačena je prvostepena presuda, u delu odluke o kazni, tako što je drugostepeni sud zadržao kao pravilno utvrđene kazne zatvora za krivična dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ u trajanju od po jedne godine i 10 meseci i za krivično delo u saizvršilaštvu razbojništvo iz člana 206. stav 1. u vezi člana 33. KZ, u trajanju od jedne godine, za koja krivična dela je prvostepenom presudom oglašen krivim i okrivljenog Ž.P. osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine, u koju mu je uračunato i vreme provedeno u pritvoru od 28.02.2006. godine do 13.04.2007. godine i od 22.05.2013. godine do 09.07.2013. godine. Prvostepena presuda je preinačena i u odnosu na okrivljenog R.M. u delu odluke o kazni tako što je drugostepeni sud okrivljenog R.M. zbog krivičnog dela u saizvršilaštvu razbojništvo iz člana 206. stav 1. u vezi člana 33. KZ, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim osudio na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci. Žalbe branilaca okrivljenih S.R., R.M. i Ž.P. u preostalom delu kao i žalba Višeg javnog tužioca u Beogradu odbijene su kao neosnovane, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu, potvrđena.

Protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K br. 73/13 od 13.05.2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 8/15 od 03.03.2015. godine, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

- Branilac okrivljenog S.R., adv. Ž.S., zbog povrede zakona iz člana 439. stav 1. tačke 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači obe nižestepene presude tako što će „presudu doneti primenom Zakona o maloletnim učiniocioma krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica“;

- Branilac okrivljenog R.M., adv. Ž.J., zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 482. stav 2. u vezi stava 1. ZKP i člana 206. stav 2. u vezi člana 33. KZ, s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači obe nižestepene presude i okrivljenog oslobodi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih S.R. i R.M. Republičkom javnom tužiocu, u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih su zahtevi podneti, pa je po oceni navoda i predloga u zahtevima, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.R. u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, je neosnovan, dok je isti zahtev u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP kao i zahtev branioca okrivljenog R.M., nedozvoljen.

Kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog S.R., adv. Ž.S., ističe povredu zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP, uz obrazloženje da je sud odlukom o krivičnoj sankciji povredio krivični zakon. S tim u vezi branilac navodi da sud pri odlučivanju o vrsti i visini kazne koju treba odmeriti okrivljenom za izvršena krivična dela nije mogao primeniti odredbe Krivičnog zakonika jer okrivljeni S.R. u vreme izvršenja predmetnih krivičnih dela kao i u vreme suđenja za ista, nije navršio 21 godinu života, zbog čega su postojali uslovi za primenu člana 41. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica te je okrivljenom eventualno trebalo izreći bilo koju meru posebnih obaveza.

Istaknuti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.R. po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda su neosnovani, a iz sledećih razloga:

Odredbom člana 41. stav 1. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica propisano je da učiniocu koji je kao punoletan izvršio krivično delo, a u vreme suđenja nije navršio 21 godinu, sud može izreći bilo koju meru posebnih obaveza, meru pojačanog nadzora od strane organa starateljstva ili meru upućivanja u vaspitno-popravni dom, ako se, s obzirom na obeležje njegove ličnosti i okolnosti pod kojim je delo učinio može očekivati da će se ovim vaspitnim merama postići svrha koja bi se ostvarila izricanjem kazne.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni S.R. rođen dana ... godine, da je predmetna krivična dela, za koja je oglašen krivim i osuđen izvršio u vremenskom intervalu od 23.04.2004. godine do 06.12.2004. godine (23.04.2004. godine; 03.06.2004. godine; 27-28.07.2004. godine; 15-16.07.2004. godine; 26.08.2004. godine; 30.11.2004. godine; 06.12.2004. godine i 14.12.2004. godine), da je prvostepena presuda doneta dana 13.05.2014. godine a drugostepena dana 03.03.2015. godine, iz čega se utvrđuje da je okrivljeni u vreme izvršenja produženog krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1. u vezi člana 61. KZ (izvršio dana 23.04.2004. godine) imao navršenih 19 godina, 10 meseci i 21 dan, dok je u vreme kada ga je prvostepeni sud oglasio krivim za izvršena krivična dela, dana 13.05.2014. godine imao navršenih 29 godina, 9 meseci i 11 dana, a u vreme donošenja drugostepene presude, dana 03.03.2015. godine, imao navršenih 30 godina, 9 meseci i 1 dan.

Imajući napred navedeno u vidu Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pri odlučivanju o vrsti i visini krivične sankcije koju treba odmeriti okrivljenom S.R. za izvršena krivična dela pravilno primenili odredbe Krivičnog zakonika i da nije bilo mesta primeni člana 41. stav 1. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica, kako to neosnovano ističe branilac okrivljenog, jer se u konkretnom slučaju ne radi o mlađem punoletnom licu koje u vreme suđenja nije navršilo 21 godinu života, što je uslov za izricanje bilo koje mere posebnih obaveza.

Kako po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda pravnosnažnim odlukama - odlukama o krivičnoj sankciji nije povređen zakon - član 439. tačka 3) ZKP, to je zahtev branioca okrivljenog S.R. u tom delu primenom člana 491. stav 1. ZKP odbijen kao neosnovan.

Nadalje, branilac okrivljenog S.R. kao razlog podnošenja zahteva ističe i povredu zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, koju kako to proizilazi iz navoda zahteva obrazlaže kroz osporavanje činjenica vezanih za ličnost okrivljenog kao uslova za primenu Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica a što po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda ne predstavlja dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka - zahteva za zaštitu zakonitosti shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, zbog čega je isti u tom delu primenom člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, Vrhovni kasacioni sud odbacio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog R.M., kao razlog podnošenja zahteva ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 485. stav 2. u vezi stava 1. ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 206. stav 2. u vezi člana 33. KZ, navodeći da ni jednim posrednim ili neposrednim dokazom nije potvrđeno učešće okrivljenog u izvršenju predmetnog krivičnog dela, da je sud pogrešno cenio izvedene dokaze, da je presuda zasnovana na neprihvatljivom iskazu nespornih izvršilaca konkretnog i drugih krivičnih dela, koji su na pretresu izmenjeni, da je prema prvoj verziji mesto izvršenja predmetnog krivičnog dela na Novom Beogradu, u blizini zgrade SIV-a u nekom parku, da bi se nakon iskaza oštećenog utvrdilo da se radi o ulici Tadeuša Košćuškog, te da radnja izvršenja koju je navodno počinio okrivljeni R.M. nije ni izvršena, čime praktično po oceni Vrhovnog kasacionog suda ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza, a što ne predstavlja dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, u kojoj su taksativno nabrojani razlozi zbog kojih okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog čega je zahtev branioca okrivljenog R.M., Vrhovni sud ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je shodno odredbi 491. stav 1. ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.R. u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP odbio kao neosnovan, a u ostalom delu isti zahtev u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, kao i zahtev branioca okrivljenog R.M., shodno odredbi člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odbacio kao nedozvoljene i odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                             Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković, s.r.                                                                            Nevenka Važić, s.r.