Presudom Višeg suda u Jagodini Kž1 37/18 od 23.02.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, advokata Slavice Nešić, i presuda Osnovnog suda u Despotovcu, Sudska jedinica u Svilajncu K 792/12 od 25.10.2017. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog AA, advokat Slavica Nešić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i člana 439. stav 1. tačka 1) ZKP i zbog, a kako to proizilazi iz sadržine zahteva bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i iz člana 438. stav 2. tačka 2) i tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači tako što će okrivljenog na osnovu odredbe člana 423. tačka 1) ZKP osloboditi od optužbe.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u smislu odredbi člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je u smislu odredbe člana 490. ZKP održao sednicu veća, o kojoj, shodno odredbi člana 488. stav 2. ZKP nije obaveštavao Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Slavice Nešić je neosnovan.

Pobijajući pravnosnažne presude zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da se na iskazima policijskih službenika PS Svilajnac – svedoka VV i GG presude ne mogu zasnivati.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, pobijajući pravnosnažne presude zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu ne ukazuje zbog čega se neizvedenim dokazima – iskazima svedoka VV i GG presude ne mogu zasnivati, a iz obrazloženja zahteva i navoda da izvedeni dokazi ne pružaju osnov za zaključak da je okrivljeni izvršio krivično delo u pitanju za koje je oglašen krivim obzirom da je odbijen predlog odbrane da se obavi novo veštačenje u smislu otvaranja i očitavanja sadržine spornog CD-a proizilazi da zahtevom osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom, a potvrđeno drugostepenom presudom u pogledu učešća ovog okrivljenog u izvršenju krivičnog dela u pitanju, posebno imajući u vidu da se NKTC MUP-a Republike Srbije u svom izveštaju izjasnio da se predmetni disk ne može otvoriti i koristiti, niti se može kopirati, te da je zbog toga neupotrebljiv kao dokazni materijal.

Branilac okrivljenog pravnosnažne presude pobija i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP navodima da je sud prekoračio podnet i dana 04.12.2012. godine izmenjen optužni predlog Osnovnog javnog tužilaštva u Jagodini Kt 472/10, na taj način što je u izreku pravnosnažne presude uneo reči sposoban da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima, a izostavio reči: ''lažnim prikazivanjem i prikrivanjem činjenica'' kao i reči: ''pa kada se oštećeni BB okrenuo i uočio da nema novčanice na pultu, okrivljeni AA mu je odgovorio da je tu novčanicu od 500 evra stavio sa ostalim novčanicama u kasu menjačnice, navodeći ga tako da mu na štetu svoje imovine preda novac''.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Ovom zakonskom odredbom postavljen je, između ostalog, zahtev objektivnog identiteta između optužbe i presude, koji se zasniva na optužnom načelu po kome nema postupka bez ovlašćenog tužioca i po kome tužilac određuje predmet suđenja, a sve u cilju sprečavanja mešanja osnovnih procesnih funkcija, odnosno prenošenja funkcije optužbe na sud i time delimičnog spajanja dveju procesnih funkcija koje se isključuju.

Sledstveno iznetom, objektivni identitet između optužbe i presude postoji ukoliko presuda ima za osnovu ne samo identičan događaj iz prošlosti, već ne sme izaći iz činjeničnog opisa tog događaja kako ga je dala optužba i to posebno u pogledu radnje izvršenja, a u suprotnom, sud narušava zakonom postavljeni zahtev objektivnog identiteta između optužbe i presude.

Shodno iznetom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda prvostepeni sud time što je u izreku pravnosnažne presude uneo reči sposoban da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima, dok je u istoj izostavio reči ''lažnim prikazivanjem i prikrivanjem činjenica'' kao i reči ''pa kada se oštećeni okrenuo i uočio da nema novčanice na pultu, okrivljeni AA mu je odgovorio da je tu novčanicu od 500 evra stavio sa ostalim novcem u kasu menjačnice, navodeći ga tako da mu na štetu svoje imovine preda novac...'' na šta je ovlašćen, nije prekoračio optužbu obzirom da je izreka presude ostala u granicama činjeničnog osnova optužbe odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva. Stoga Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navode iz zahteva branioca okrivljenog da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. taka 9) ZKP.

Branilac okrivljenog pobija pravnosnažne presude i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodima da u izreci pravnosnažne presude nisu naznačene sve činjenice i okolnosti koje predstavljaju zakonska obeležja krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 1. KZ za koje je okrivljeni oglašen krivim i to kako objektivna obeležja koja se odnose na radnju izvršenja, tako i na subjektivna obeležja koja se tiču uračunljivosti okrivljenog, ukazivanjem da radnja predmetnog krivičnog dela koja se ogleda u dovođenju u zabludu drugog lica lažnim prikazivanjem i prikrivanjem činjenica treba da bude upravljena na navođenje drugog lica na štetu svoje imovine nešto učini ili ne učini, tako da ovog dela nema ukoliko se oduzimanje tuđe imovine vrši protivno volji oštećenog, te da kod predmetnog krivičnog dela treba da postoji uzročni odnos između obmane i izazvane lažne predstave, kao i da između dovođenja u zabludu i postupanja lica koje je obmanuto mora postojati uzročna veza, zbog čega iskorišćavanje zablude ne predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela prevara.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, odredbom člana 208. stav 1. KZ propisano je da će se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine kazniti onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini.

Prema zakonskom opisu ovog krivičnog dela radnja izvršenja istog sastoji se u navođenju nekog lica da nešto učini ili ne učini na štetu svoje ili tuđe imovine, a koja radnja se vrši na dva načina i to: dovođenjem u zabludu tog lica lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica ili održavanje u zabludi.

Posledica ovog krivičnog dela sastoji se u činjenju ili ne činjenju pasivnog subjekta na štetu svoje ili tuđe imovine, dok šteta na imovini mora zaista i da nastupi, dakle nije dovoljno njeno ugrožavanje.

Subjektivni element krivičnog dela, osim umišljaja čini namera da se dovođenjem ili održavanjem u zabludi pasivnog subjekta sebi ili drugom pribavi kakva protivpravna imovinska korist.

Shodno citiranoj odredbi člana 208. stav 1. KZ, po oceni Vrhovnog kasacionog suda iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da je okrivljeni kritičnom prilikom preduzeo radnju izvršenja krivičnog dela prevara na taj način što je sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist naveo oštećenog da mu na štetu svoje imovine preda novac i to četiri novčanice u apoenima od po 100 evra i jednu novčanicu u apoenu od 50 evra, dakle, a suprotno navodima iz zahteva branioca okrivljenog, da iskorišćavanje zablude oštećenog ne predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela prevara, pri čemu u konkretnom slučaju postoji kauzalni odnos između preduzete radnje i nastupele posledice.

Kako delo za koje je okrivljeni oglašen krivim, a kako je to opisano u izreci pravnosnažne presude sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ, to Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navod iz zahteva branioca okrivljenog da su pobijane pravnosnažne presude donete uz povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na štetu okrivljenog.

Kako pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje kao ni bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i iz člana 438. stav 2. tačka 2) i tačka 3) ZKP na koje se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA ukazuje ne predstavljaju zakonske razloge u okviru povreda taksativno nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljeni, preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud se u ove navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, nije upuštao.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                          Predsednik veća-sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                                                 Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić