Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1 106/20 od 13.02.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba branilaca okrivljenog AA, advokata Lazara Savkovića i Miloša Mihailovića i potvrđeno je rešenje Višeg suda u Beogradu K.215/2019 od 23.12.2019. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su branioci okrivljenog AA, advokati Lazar Savković i Miloš Mihailović, zbog povrede zakona iz člana 441. stav 4. ZKP u vezi članova 261. i 262. ZKP i člana 79. stav 1. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da ukine rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž1 106/20 od 13.02.2020. godine i predmet vrati tom sudu na ponovni postupak i odlučivanje ili da preinači rešenja Višeg suda u Beogradu K.215/2019 od 23.12.2019. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 106/20 od 13.02.2020. godine u delu odluke o troškovima krivičnog postupka tako što će odrediti da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP u vezi članova 261. i 262. ZKP i člana 79. stav 1. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, branioci okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističu da su nižestepeni sudovi, zanemarivši odredbu člana 4. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica prilikom odlučivanja o troškovima krivičnog postupka, a kojom odredbom je jasno isključena primena Zakonika o krivičnom postupku, pogrešno primenili odredbe članova 261. i 262. ZKP na štetu okrivljenog, umesto da prema okrivljenom AA u konkretnom slučaju kao lex specialis primene odredbu člana 79. stav 1. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica i da donesu odluku da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda, a čime su nižestepeni sudovi po stavu branilaca povredili i odredbu člana 264. stav 1. ZKP. Ovo sa razloga jer okrivljeni u ovoj krivičnopravnoj stvari nije oglašen krivim i nije mu izrečena kazna ili druga sankcija predviđena Krivičnim zakonikom, već mu je kao mlađem punoletnom licu na osnovu člana 41. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica izrečena vaspitna mera pojačan nadzor od strane organa starateljstva.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Isti navodi istaknuti u žalbi branilaca okrivljenog AA, advokata Lazara Savkovića i Miloša Mihailovića bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Beogradu koji je u ovom krivičnom postupku postupao u drugom stepenu po žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu K.215/2019 od 23.12.2019. godine. Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na stranama 2 i 3 drugostepenog rešenja Kž1 106/20 od 13.02.2020. godine izneo razloge, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi branilaca okrivljenog u kojima ističu da je drugostepeni sud u svojoj odluci pogrešno primenio odredbu člana 46. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, pogrešno nalazeći da se odredba člana 79. stav 1. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica ne primenjuje prema mlađem punoletnom licu. Po stavu branilaca odredba člana 46. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica se odnosi samo na fazu pripremnog postupka do početka glavnog pretresa, a ne nakon toga i njen smisao je da proširi krug prava mlađeg punoletnog lica kao okrivljenog na taj način što predviđa da se i u postupku prema mlađem punoletnom licu imaju primeniti sui generis taksativno nabrojane odredbe Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica koje se odnose na posebna pravila postupka svojstvena isključivo postupku prema maloletnom učiniocu krivičnog dela, a ne da se ovom odredbom prema mlađem punoletnom licu ograniči primena ostalih odredaba Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, a kako to drugostepeni sud pogrešno restriktivno tumači.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog su neosnovani. Ovo sa razloga jer kako prema okrivljenom AA u konkretnom slučaju nije vođen krivični postupak prema maloletniku, nego redovan krivični postupak prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku, a po optužnici Višeg javnog tužioca u Beogradu Kto.br.209/19 od 15.04.2019.godine, a sud je ovom okrivljenom samo izrekao vaspitnu meru pojačan nadzor od strane organa starateljstva shodno odredbi člana 41. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, imajući u vidu da se radi o mlađem punoletnom licu koje je u vreme izvršenja krivičnog dela navršilo 18 godina, a u vreme suđenja nije navršilo 21 godinu, to je dakle sud, pravilnim tumačenjem odredbe člana 46. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, pravilno našao da se u konkretnom slučaju prema okrivljenom AA kao mlađem punoletnom licu ne može primeniti odredba člana 79. stav 1. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica i odrediti da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava, pa su stoga, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi prilikom donošenja odluke o troškovima krivičnog postupka pravilno primenili odredbe članova 261. i 262. ZKP i obavezali okrivljenog da plati sudu troškove krivičnog postupka i paušal.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim rešenjima nije učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA, advokata Lazara Savkovića i Miloša Mihailovića, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev branilaca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić