Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Stevan Sinđelić, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i stav 2. tačka 1) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili da iste ukine i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu, ali pred potpuno izmenjenim većem. Predložio je da se izvršenje pravnosnažne presude odloži.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, advokat Stevan Sinđelić kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti označava bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, koju obrazlaže navodima da je izrekom pobijane prvostepene presude, povređen objektivni identitet između optužnog akta i presude, s obzirom da su u činjenični opis krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim uneti elementi koje optužni akt ne sadrži, tako da je činjenični opis izreke presude izašao iz granica činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva i to na taj način što je u izreku presude dodao reči „...u stanju smanjene uračunljivosti, ali ne bitno...“, dok je u izmenjenom optužnom aktu od 26.05.2023. godine navedeno da je okrivljeni krivično delo učinio „...u uračunljivom stanju...“.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po oceni Vrhovnog suda su neosnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, pravnosnažna presuda se odnosi na isto lice – okrivljenog AA i na isto krivično delo - neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. Krivičnog zakonika.

Po nalaženju Vrhovnog suda, u odnosu na okrivljenog bitna obeležja bića krivičnog dela ista su i u dispozitivu optužnog akta i u izreci presude, odnosno postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela datim u dispozitivu optužnog akta javnog tužioca.

U dispozitivu izmenjenog optužnog akta VJT u Beogradu Kto 97/22 od 26.05.2023. godine navedeno je da je okrivljeni dana 17.02.2022. godine, u Beogradu, u stanu gde neprijavljeno boravi, neovlašćeno držao za sopstvenu upotrebu supstance koje su proglašene za opojne droge, na način bliže opisan u istom, te da je tom prilikom postupao u uračunljivom stanju, pri čemu je bio svestan svoga dela i hteo je njegovo izvršenje i bio je svestan zabranjenosti dela

Prema stanju u spisima predmeta, sposobnost okrivljenog da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, bila je predmet sudsko-medicinskog veštačenja koje je povereno sudskom veštaku dr Svetislavu Miškoviću, koji je u nalazu i mišljenju od 09.03.2022. godine izneo da je okrivljeni, kritičnom prilikom, postupao u stanju smanjene uračunljivosti, ali ne bitno.

Prema tome, time što je u izreku presude uneto da je okrivljeni AA kritičnom prilikom postupao u stanju smanjene uračunljivosti, ali ne bitno, prvostepeni sud je činjenični opis dela u pogledu „uračunljivosti“ okrivljenog, samo upodobio sa činjeničnim stanjem utvrđenim na osnovu dokaza izvedenog na glavnom pretresu, konkretno sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka dr Svetislava Miškovića od 09.03.2022. godine, a što je i bio ovlašćen da učini.

Dakle, sud se navedenom izmenom u izreci presude, kretao u okvirima optužnog akta, pri čemu okrivljeni nije oglašen krivim za teže delo, niti za veću „kriminalnu količinu“, niti stepen krivice, odnosno nije oglašen krivim za više kriminalnih aktivnosti i veću kriminalnu volju od one za koju je optužen, niti je navedena izmena izvršena na štetu okrivljenog. Na izneti način, okrivljeni AA nije doveden u nepovoljniji krivično procesni položaj.

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da je činjenični opis u izreci prvostepene presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužni akt zasniva, a iz kojih proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. Krivičnog zakonika, pa su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pored ovoga, na istu povredu zakona branilac okrivljenog ukazuje i navodima da je sud izašao iz činjeničnog osnova optužbe na taj način što je okrivljenog osudio na kaznu zatvora u dvostruko dužem trajanju od onoga koji je predložio javni tužilac.

Iako je tačno da je javni tužilac ovlašćen da u završnoj reči predloži vrstu i meru krivične sankcije u smislu člana 413. stav 1. ZKP, što je u konkretnom slučaju i učinio, sud prilikom odmeravanja kazne nije vezan takvim predlogom tužioca, niti isti može biti od značaja za pitanje subjektivnog i objektivnog identiteta između optužbe i presude.

Samim tim, činjenica da je u prvostepenom postupku okrivljeni osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, koja kazna je pri tome, preinačena donošenjem presude drugostepenog suda na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, što je i bio predlog javnog tužioca, nasuprot navodima zahteva, ne predstavlja prekoračenje optužbe, već odmeravanje, odnosno izricanje kazne, u granicama propisanim zakonom, a odmeravanje kazne i ocena okolnosti koje na to utiču nije predmet ispitivanja po zahtevu u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Stoga su i ovi navodi zahteva branioca, kojima se ističe da je pravnosnažnom presudom prekoračena optužba i na taj način učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog AA nadalje, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i kao nezakonite dokaze označava naredbu sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp Pov 242/22 od 17.02.2022. godine, zapisnik o pretresanju stana i drugih prostorija MUP RS DP PU za grad Beograd od 17.02.2022. godine, potvrdu o privremeno oduzetim predmetima UKP – 4 Odeljenje od 17.02.2022. godine i zapisnik o saslušanju osumnjičenog pred VJT u Beogradu Kti 80/22 od 19.02.2022. godine. U vezi sa tim, branilac navodi da je naredba za pretres stana nezakonita jer ne sadrži tačne i precizne podatke o predmetu pretresanja, propisane odredbom člana 155. stav 2. tačka 2) ZKP, s obzirom da je navedenom naredbom policija ovlašćena da izvrši pretres stana i drugih prostorija na adresi ..., Beograd, GO Vračar, pri čemu se taj deo ulice, prema Rešenju o određivanju naziva ulica na teritoriji GO Vračar, ne zove ... već duži niz godina, ulica .... Shodno tome, prema stavu branioca, sa ovako izdatom naredbom, policijski službenici su mogli da uđu u bilo koji stan u ulicama ... i .., posebno imajući u vidu da u naredbi nije opredeljeno za koji stan se izdaje i da li stan na adresi u ulici ..., zaista odgovara stanu na adresi u ulici ..., u kome je boravio okrivljeni u vreme kritičnog događaja. S obzirom na to da je predmetna naredba o pretresanju stana nezakonita, to su i svi dokazi koji su proistekli iz iste, nezakoniti. Pored ovoga, branilac u zahtevu ukazuje na nezakonito i nečovečno postupanje policijskih službenika prilikom pretresa, kako u odnosu na okrivljenog tako i u odnosu na decu okrivljenog i prisutna maloletna lica, što je, prema stavu branioca, dovelo okrivljenog u situaciju da prihvati sve nezakonitosti policije, radi bezbednosti svoje porodice. Takođe, branilac kao nezakonit dokaz označava i izveštaj iz KE za okrivljenog AA od 18.02.2022. godine, koji je izveden u toku prvostepenog postupka, a iz koga proizilazi da je okrivljeni tri puta osuđivan, navodeći u vezi sa tim da drugostepeni sud prilikom odlučivanja, nije imao u vidu da je odbrana uz žalbu dostavila Uverenje MUP RS Odeljenje za analitiku broj 235.2.2/27981 od 12.06.2023. godine iz koga proizilazi da je okrivljeni ranije osuđivan samo jednom, iz čega, prema stavu branioca proizilazi, da se sud, donoseći odluku o krivičnoj sankciji, koristio nezakonitim dokazom – izveštajem iz KE za okrivljenog, koji sadrži podatke o brisanim osudama.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Prema stanju u spisima, sudija za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu je dana 17.02.2022. godine doneo naredbu za pretresanje stana i drugih prostorija čiji je držalac okrivljeni AA, koji se nalaze u Beogradu, GO Vračar, u ulici ..., kao i nasilni ulazak u stan i druge prostorije, uz naznačenje da će pretres biti izvršen najkasnije u roku od 8 dana od dana izdavanja naredbe.

Postupajući po ovoj naredbi, ovlašćena službena lica MUP-a RS –PU za grad Beograd su dana 17.02.2022. godine izvršila pretresanje stana u ulici ..., koji koristi okrivljeni AA, a koji prema stanju u spisima živi neprijavljeno na toj adresi, na zapisniku je konstatovano da je pre pretresanja naredba u smislu člana 156. stav 1. ZKP predata okrivljenom AA, uz poziv da dobrovoljno preda lica, odnosno predmete koji se traže, pri čemu je okrivljeni poučen da ima pravo da uzme advokata, odnosno branioca koji može prisustvovati pretresanju, a čije prisustvo isti nije zahtevao, što je u zapisniku takođe konstatovano. Pretresanje stana obavljeno je u prisustvu dva punoletna građanina u svojstvu svedoka, koji su, uz ovlašćena službena lica policije, potpisali zapisnike, na kojima nisu konstatovane bilo kakve primedbe. Zapisnik o pretresanju stana i drugih prostorija, bez primedbi je potpisao i okrivljeni AA, te je očigledno da je navedeni pretres izvršen u svemu u skladu sa odredbama člana 155, 156. i 157. ZKP, kojima su propisane pretpostavke i postupak sprovođenja ovih dokaznih radnji.

Stoga navedeni zapisnik predstavlja zakonit dokaz, na kom se presuda u smislu odredaba Zakonika o krivičnom postupku može zasnivati, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenjeni neosnovanim.

Kako je postupak pretresanja sproveden zakonito u pogledu primene svih odredaba ZKP, kako je napred navedeno, to je po oceni Vrhovnog suda, bez uticaja okolnost na kojoj se insistira u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog – da naredba o pretresanju ne sadrži tačne i precizne podatke o predmetu pretresanja iz člana 155. stav 2. tačka 2) ZKP, obzirom da je došlo do promene naziva ulice i shodno tome i načina obeležavanja kućnih brojeva, imajući u vidu da je nesporno da se radi o istom neprijavljenom prebivalištvu okrivljenog, a sama činjenica što je administrativnom odlukom promenjen naziv ulice, ne utiče na zakonitost pretresanja i ne čini predmetnu naredbu nezakonitom.

Pored ovoga, iz potvrde o privremeno oduzetim predmetima UKP – 4 Odeljenje od 17.02.2022. godine, na koju kao nezakonit dokaz takođe ukazuje branilac, proizilazi da je ista sastavni deo zapisnika o pretresanju stana i da je sačinjena na osnovu člana 147. ZKP, prilikom preduzimanja potrebnih mera iz člana 286. stav 1. i 2. ZKP, od strane ovlašćenih službenih lica, na osnovu naredbe Višeg suda u Beogradu Kpp Pov 242/22 od 17.02.2022. godine, shodno odredbi člana 157. stav 4. ZKP, a povodom pronalaska predmeta koji se po Krivičnom zakoniku moraju oduzeti odnosno predmeta koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, te da je u skladu sa članom 150. stav 1. ZKP, okrivljenom izdat overen primerak potvrde, koju je bez primedbi i osporavanja sadržine potpisao kao građanin.

Sledstveno iznetom, predmetna potvrda o privremeno oduzetim predmetima, po oceni ovoga suda, ni sama po sebi niti po načinu pribavljanja nije u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, tako da ista, nasuprot navodima zahteva, ne predstavlja nezakonit dokaz koji nije mogao biti korišćen u ovom krivičnom postupku.

Nadalje, kao nezakonit dokaz branilac navodi i zapisnik o saslušanju osumnjičenog pred VJT u Beogradu Kti 80/22 od 19.02.2022. godine, pa kako branilac u zahtevu ne navodi u čemu se konkretno nezakonitost ovog dokaza ogleda, a Vrhovni sud nalazi, da je ovom saslušanju prisustvovao branilac okrivljenog, advokat Miroslav Todorović, da je pre saslušanja okrivljeni poučen i upozoren o svojim pravima iz člana 68. stav 1. ZKP i iz člana 69. stav 1. ZKP, uz upozorenje iz člana 85. stav 3. ZKP, nakon čega je izjavio da prihvata kao svog izabranog branioca advokata Miroslava Todorovića i omogućeno im je obavljanje poverljivog razgovora, kao i da su navedeni zapisnik i okrivljeni i branilac potpisali bez ikakvih prigovora, pri čemu je procesna sposobnost okrivljenog tokom istrage nije dovedeno u pitanje, to se po oceni Vrhovnog suda, neosnovano podnetim zahtevom branioca ukazuje da je predmetni zapisnik, nezakonit dokaz.

Prema navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog i izveštaj iz KE na kome je zasnovana presuda, predstavlja dokaz koji je sam po sebi suprotan zakonu i na kome se presuda nije mogla zasnivati, s obzirom na to da sadrži podatke o osudama u odnosu na koje je nastupila zakonska rehabilitacija, pa se okrivljeni pravilnom primenom krivičnog zakona morao smatrati neosuđivanim licem. U vezi sa tim, branilac se u zahtevu poziva na odredbu člana 102. stav 6. Krivičnog zakonika, kojom je propisano da se podaci o brisanoj osudi ne mogu nikom dati i iznosi stav da izvod iz KE na kome se zasniva presuda predstavlja nezakonit dokaz. Sledstveno iznetom, ocena ranije osuđivanosti okrivljenog kao otežavajuće okolnosti od strane drugostepenog suda je, prema stavu branioca neprihvatljiva i u suprotnosti sa zakonom, te je zasnovana na dokazu na kome se presuda ne može zasnivati, što ujedno predstavlja i povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, po pitanju da li je odlukom o krivičnoj sankciji povređen zakon.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP, propisano je da je „isprava“ svaki predmet ili računarski podatak koji je podoban ili određen da služi kao dokaz činjenice koja se utvrđuje u postupku (član 83. stav 1. i 2).

Imajući u vidu navedeno, izvod iz KE za okrivljenog predstavlja ispravu koja je u smislu člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP, podobna da se koristi kao dokaz u krivičnom postupku. Po nalaženju ovoga suda, pitanje ispunjenosti uslova za brisanje osuda navedenih u izvodu iz KE, na šta branilac u zahtevu ukazuje, može biti predmet razmatranja u posebnom postupku za rehabilitaciju, a ne u postupku pred Vrhovnim sudom po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dok sadržina same isprave, predstavlja činjenično pitanje, koje branilac zahtevom osporava, polemišući sa činjeničnim utvrđenjima suda, a vezano za odluku o krivičnoj sankciji koja je izrečena okrivljenom pravnosnažnom presudom, što takođe ne može biti predmet raspravljanja po zahtevu za zaštitu zakonitosti, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, pri čemu branilac ne navodu u čemu bi se tačno ogledala povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Prema iznetom, a kako je, predmetni dokaz – isprava (izvod iz KE) izveden u toku dokaznog postupka u svemu u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku i pribavljen od nadležnog organa za vođenje kaznene evidencije, to isti ni po formi, niti prema načinu pribavljanja, ne predstavlja nezakonit dokaz, zbog čega su, navodi zahteva branioca i u ovom delu ocenjeni kao neosnovani, dok ostali navodi u vezi sa ovim dokazom, kojima branilac suštinski osporava dokaznu vrednost istog, nisu razmatrani, jer shodno članu 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca.

Shodno svemu navedenom, po oceni Vrhovnog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koju se podnetim zahtevom branioca neosnovano ukazuje.

Pored ovoga, pitanjem zakonitosti pretresanja stana i dokaza koji su iz te radnje proizašli, sa aspekta odbrane okrivljenog - tvrdnjama o navodnoj prinudi, mučenju i nečovečnom ponašanju policijskih službenika, koje je nad okrivljenim i članovima njegove porodice vršeno prilikom pretresa, su se bavili nižestepeni sudovi, te su, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, zaključili da se ove tvrdnje okrivljenog ne mogu prihvatiti. Detaljna analiza navedenih dokaza i ocena izvedenih dokaza u vezi sa tim, u kontekstu navoda okrivljenog, predstavlja utvrđivanje činjeničnog stanja, jer tako je postavljeno i pitanje zakonitosti obavljenog pretresa i pisanih dokaza proizašlih iz pretresa odnosno uslovljenosti potpisivanja potvrde, prethodno sprovedenom prinudom, kao i sačinjavanja zapisnika o pretresu, na koje se suštinski ponovo ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti, stvar utvrđivanja činjeničnog stanja, čime se Vrhovni sud, po vanrednom pravnom sredstvu, ne može baviti, jer povreda odredbe člana 440. ZKP, ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbe člana 485 stav 4. ZKP.

Ostalim navodima zahteva branilac okrivljenog osporava razloge pobijanih presuda, na koji način, po oceni Vrhovnog suda, ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Nadalje, navodi branioca da je izreka pravnosnažne presude nerazumljiva, ukazuju na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP

Branilac u obrazloženju zahteva navodi i povrede odredbi članova 9., 16. stav 3. i 5., 138. stav 3. i 500. ZKP, te članova 4., 17. i 42. Krivičnog zakonika, a navodima kojima ističe da se drugostepeni sud nije bavio svim navodima istaknutim u žalbi, ukazuje na povredu odredbe 460. stav 1. ZKP, dok navodi kojima branilac ukazuje da je sud odbio pojedine dokazne predloge odbrane, predstavljaju povredu odredbe člana 395. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi (član 440.ZKP), što je već ranije navedeno, kao ni zbog napred istaknutih povreda odredaba procesnog zakona iz člana 9., 16. stav 3. i 5., 138. stav 3., 395., 460. stav 1. i 500. ZKP, povreda odredbi članova 4., 17. i 42. Krivičnog zakonika i bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP, to se Vrhovni sud, u razmatranje i ocenu ovih povreda nije upuštao.

Pored ovoga, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja istog navodi povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, koje predstavljaju dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, ali u obrazloženju ne navodi u čemu se navedene povrede zakona sastoje, to po oceni ovog suda zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u odnosu na navedene povrede nema propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP, zbog čega isti ni u ovom delu, od strane Vrhovnog suda, nije razmatran.

S obzirom na to da uz zahtev za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog AA nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, koja se odnosi na okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, shodno članu 484. ZKP, to se Vrhovni sud nije upuštao ni u ocenu navoda branioca kojima se ukazuje na povredu odredbi članova 3. i 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                  Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                              Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković