Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljenog Nikole Ilića, advokat Silvana Stefanović, podnela je zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povrede zakona i to člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, člana 439. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP i člana 441. stav 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i ukine prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili ukine drugostepenu presudu i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno suđenje ili da se preinači drugostepena presuda tako da se usvoji žalba izjavljena na presudu i predmet vrati na ponovni postupak i suđenje ili preinači prvostepena presuda i drugostepena presuda tako da se okrivljeni Nikola Ilić oslobodi od optužbe, sa predlogom da o sednici veća bude pozvana u smislu člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je, nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ukazuje da je navedenim pravnosnažnim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati, odnosno zasniva se na prepoznavanju učinioca krivičnog dela obavljenog bez prisustva drugih lica sličnih karakteristika, zbog čega je prepoznavanje lica izvršeno protivno odredbama člana 90. stav 1. i 2. Zakonika o krivičnom postupku, a osim toga presuda se zasniva na nezakonito izvedenom dokazu u pogledu visine protivpravne imovinske koristi.

Navodi branioca da je prepoznavanje lica izvršeno protivno zakonu su ocenjeni od strane Vrhovnog kasacionog suda kao neosnovani iz razloga što procesna radnja prepoznavanja lica nije ni vršena u skladu sa članom 90. i članom 100. Zakonika o krivičnom postupku, već su se na glavnom pretresu prilikom saslušanja, oštećeni izjašnjavali o radnji izvršenja krivičnog dela i tom prilikom, u sklopu svog iskaza, samo ukazali na okrivljenog kao izvršioca krivičnog dela, te time nisu učinjene povrede člana 90. i 100. ZKP, a samim tim nije učinjena ni bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Po pitanju utvrđivanja visine pribavljene imovinske koristi od strane okrivljenog branilac ukazuje da javni tužilac nije bio ovlašćen da utvrđuje koliko je zapravo visina protivpravno oduzete imovinske koristi jer za tako nešto niti je imao naredbu suda za veštačenje niti ima status sudskog veštaka kako je to normirano imperativnim odredbama člana 113-124. ZKP.

Ovako izneti navodi u zahtevu branioca ocenjeni su neosnovanim, iz razloga što je javni tužilac, nakon oduzimanja novca u stranoj valuti od okrivljenog koji je pribavljen izvršenjem krivičnog dela razbojništva i na osnovu izveštaja AA AD ... od 09.08.2006. godine o kretanju srednjeg kursa na dan izvršenja dela, samo obračunao protivvrednost oduzetih deviza i na taj način utvrdio koliko iznosi visina protivpravne imovinske koristi, što ne znači da je obavljao bilo kakvo veštačenje niti da je presuda zasnovana na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati.

Dakle, u konkretnom slučaju javni tužilac je na osnovu zvanično pribavljenog izveštaja AA o kretanju srednjeg kursa na dan izvršenja krivičnog dela u optužnici samo obračunao protivvrednost oduzetih deviza, što predstavlja prostu računsku operaciju koju je u izmenjenu optužnicu uneo tužilac i na koju niko nije prigovarao, a ne nedozvoljeni dokaz u smislu odredbe člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Branilac dalje u podnetom zahtevu ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP koja je učinjena na taj način što je primenjen krivični zakon koji nije bio blaži po okrivljenog. S tim u vezi branilac navodi da je u vreme izvršenja dela bio na snazi Krivični zakonik („Službeni glasnik RS“, broj 85/2005), koji je u primeni od 01.01.2006. godine i koji je u članu 206. stav 2. za kvalifikatornu okolnost predviđao vrednost oduzetih stvari u iznosu od preko 1.500.000,00 dinara, dok je u stavu 3., za kvalifikatornu okolnost predviđao da je izvršenje dela iz stava 1. i 2. učinjeno od strane više lica, a da se kasnijim izmenama Krivičnog zakona i to Zakona o izmenama i dopunama KZ-a („Službeni glasnik RS“, broj 72/2009 koji je stupio na snagu 11.09.2009. godine i Zakona o izmenama i dopunama KZ-a („Službeni glasnik RS“, broj 121/12 koji je stupio na snagu 01.01.2013. godine) pojam više lica ne predviđa kao kvalifikatorna okolnost.

Ovo su neosnovani navodi izneti u zahtevu iz razloga što kvalifikatorna okolnost na koju branilac ukazuje nije ni stavljena na teret okrivljenom, već je kod istog kvalifikatorna okolnost vrednost oduzete imovinske koristi, koja se, kao kvalifikatorna okolnost, nije ni menjala od 2006. godine pa su s`toga u odnosu na povrede iz člana 439. tačka 2) ZKP navodi iz zahteva branioca ocenjeni kao neosnovani.

Takođe u podnetom zahtevu branilac označava povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP u kom delu je zahtev odbijen kao neosnovan jer u situaciji kada sud na osnovu podataka iz krivičnog postupka ima pouzdani osnov da odluči o imovinskopravnom zahtevu, to sud ima i ovlašćenje u smislu čl. 258. stav 1. i 3. ZKP da dosudi imovinskopravni zahtev čime po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu povređene zakonske odredbe.

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (485. stav 1.), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP mora se dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

U podnetom zahtevu samo je formalno označena povreda zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zbog koje povrede je podnošenje zahteva dozvoljeno, s`tim što se ne ukazuje u čemu se navedena povreda sastoji, pa kako sud, u slučaju kada istaknute povrede nisu jasno opredeljene, nije ovlašćen da ispituje dalju sadržinu zahteva, u ovom delu zahtev nema propisani sadržaj, pa je u pogledu navedene povrede zakona odbačen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljenog na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP odbio u odnosu na povrede iz člana 439. stav 1. tačka 2), 438. stav 1. tačka 1) i 441. stav 3. ZKP, dok je na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP, odbacio u ostalom delu i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                        Predsednik veća-sudija,

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                           Bata Cvetković, s,r,

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić