Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 49/19 od 06.03.2019. godine usvajanjem žalbe branioca okrivljenog AA, a povodom te žalbe i žalbi oca okrivljenog AA, EE i branioca okrivljenog BB, po službenoj dužnosti u odnosu na okrivljenog BB, preinačena je presuda Višeg suda u Novom Sadu K.184/15 od 30.10.2018. godine, tako što je Apelacioni sud u Novom Sadu na osnovu člana 422. tačka 2) ZKP prema okrivljenima AA i BB odbio optužbu da su izvršili krivično delo izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti iz člana 317. stav 3. u vezi stava 1. KZ, te je odredio da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda, dok je žalba Višeg javnog tužioca u Novom Sadu odbijena kao neosnovana.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu KŽ1 49/19 od 09.04.2019. godine, na osnovu člana 431. stav 1. ZKP, ispravljen je pogrešno označen datum u izreci presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 49/19 od 06.03.2019. godine, tako što u izreci presude umesto datuma „07.10.2017. godine“ treba da stoji datum „07.10.2007. godine“, dok u preostalom delu presuda ostaje neizmenjena.

Republički javni tužilac podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti KTZ.br.635/19 od 19.06.2019. godine protiv obe navedene pravnosnažne presude, s tim što je iz sadržine zahteva očigledno da se pobija samo presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 49/19 od 06.03.2019. godine, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i utvrdi da je pravnosnažnim presudama Višeg suda u Novom Sadu K.184/15 od 30.10.2018. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 49/19 od 06.03.2019. godine povređen zakon u korist okrivljenih AA i BB i to odredba člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti braniocu okrivljenog AA - advokatu Braniboru Jovičiću i braniocu okrivljenog BB - advokatu Stanislavu Jockoviću shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažnu presudu protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Republički javni tužilac zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP koja je opšteg karaktera, pri čemu formalno ne označava ni jednu povredu zakona, ali se iz obrazloženja zahteva zaključuje da je isti podnet zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP. Ovo, imajući u vidu da se u zahtevu navodi da je pogrešan zaključak drugostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, te da pravnosnažno okončani prekršajni postupci koji su vođeni protiv okrivljenih AA i BB zbog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru po svojoj prirodi, težini i svrsi zaprećene sankcije (zaprećena kazna zatvora do 60 dana) predstavljaju kažnjivo delo. Po stavu Republičkog javnog tužioca opisane radnje okrivljenih koje su im stavljene na teret optužnim aktom javnog tužioca nisu iscrpljene prekršajnim postupcima, niti je posledica predmetnog krivičnog dela, koja je takva da opravdava vođenje krivičnog postupka pored prekršajnog, obuhvaćena prekršajnim postupcima, pri čemu drugostepeni sud prilikom odlučivanja nije uzeo u obzir da je različit zaštitni objekat prekršaja i krivičnog dela, obzirom da se navedenim prekršajem štiti javni red i mir, dok se predmetnim krivičnim delom štiti ustavno uređenje i bezbednost Republike Srbije, a u okviru kog se štite i Ustavom garantovana ljudska i manjinska prava i slobode, između ostalog i zabrana izazivanja rasne, nacionalne i verske mržnje predviđena članom 49. Ustava, a takođe drugostepeni sud nije razmotrio ni dodatne kriterijume i to identitet zaštićenog dobra, težinu posledice dela i sankciju.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Ovo sa razloga jer se u konkretnom slučaju radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, a koja okolnost trajno isključuje krivično gonjenje okrivljenih za predmetno krivično delo, obzirom da je povodom istog životnog događaja, koji se odigrao u istom vremenskom i prostornom okviru, pravnosnažnim rešenjem Opštinskog organa za prekršaje u Novom Sadu Up.br.26-6-399/07 od 12.10.2007. godine prema okrivljenom AA obustavljen prekršajni postupak, a okrivljeni BB je pravnosnažnim rešenjem Opštinskog organa za prekršaje u Novom Sadu Up.br.14-6-403/07 od 08.10.2007. godine oglašen odgovornim, i to zbog prekršaja koji proizilazi iz istih činjenica koje su osnov optužbe za krivično delo koje je okrivljenima u predmetnom krivičnom postupku stavljeno na teret.

Odredbom člana 4. stav 1. ZKP propisana je zabrana ponovnog suđenja u istoj stvari, odnosno zabrana gonjenja lica za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Pored toga, pravna sigurnost u kaznenom pravu garantovana je i Ustavom Republike Srbije koji u članu 34. stav 4. propisuje da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, a kojim zabranama podleže i vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Takođe, i odredba člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisuje da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Iz navedenih odredbi jasno proizilazi da je zabranjeno krivično gonjenje ili suđenje za kažnjivo delo, ukoliko ono proizilazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u bitnom iste, a koje su predmet dela koje je već pravnosnažno presuđeno.

Pojam „krivično“ po Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i u praksi Evropskog suda za ljudska prava izraženoj u presudi „Engel i drugi protiv Holandije” od 08.06.1976. godine, tumači se na širi način u odnosu na isti pojam u našem pozitivnom krivičnom zakonodsvstavu, tako da se taj pojam odnosi ne samo na krivično delo po domaćem zakonodavstvu, već i na prekršaj pod određenim uslovima.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud Republike Srbije je postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li vođenje postupka protiv okrivljenog zbog dela koje proizilazi iz istog životnog događaja predstavlja povredu načela ne bis in idem, a ti kriterijumi su: 1. da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija u prekršajnom postupku po svojoj prirodi kaznenopravna; 2. da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem) i 3. da li je postojala dvostrukost postupka (bis). Dakle, po ispunjenju sva tri kriterijuma može se govoriti o presuđenoj stvari.

Evropski sud za ljudska prava je kroz odluku Velikog veća u predmetu Zolotukhin v. Russia od 10.02.2009. godine (broj predstavke 14939/03) definitivno stao na stanovište da su činjenice jedini kriterijum za ocenu istovetnosti dela i da je metod primene činjenica kao kriterijuma, u odnosu na metod pravne kvalifikacije, sigurniji za pojedinca, a i u presudama Maresti protiv Hrvatske od 25.06.2009. godine (broj predstavke 55759/07), te Muslija protiv Bosne i Hercegovine od 14.01.2014. godine (broj predstavke 32042/11), je primenjivan činjenično utemeljeni pristup za razliku od pristupa utemeljenog na identitetu pravnih kvalifikacija dela ili identitetu zaštićenih dobara.

Apelacioni sud u Novom Sadu kao drugostepeni je, imajući u vidu utvrđene kriterijume i ustanovljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava, te prekršajne postupke koji su povodom istog životnog događaja ranije vođeni i pravnosnažno okončani protiv okrivljenih AA i BB, pravilno našao da su u konkretnom slučaju ispunjenja sva tri napred navedena kriterijuma, između ostalog i da je prekršajni postupak koji je vođen protiv okrivljenih vođen za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, te da se u konkretnom slučaju radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, a za šta je Apelacioni sud u Novom Sadu izneo jasne, detaljne i argumentovane razloge u obrazloženju drugostepene presude Kž1 49/19 od 06.03.2019. godine, koje razloge kao pravilne prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Naime, iz spisa predmeta proizilazi da je rešenjem Opštinskog organa za prekršaje u Novom Sadu Up.br.26-6-399/07 od 12.10.2007. godine, koje je postalo pravnosnažno dana 05.11.2007. godine, na osnovu člana 234. stav 1. tačka 9) Zakona o prekršajima obustavljen prekršajni postupak koji je pokrenut protiv okrivljenog AA zbog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, iz razloga jer nije dokazano da je okrivljeni učinio ovaj prekršaj.

Prema činjeničnom opisu navedenog prekršaja isti je učinjen na taj način što su okrivljeni, između kojih i okrivljeni AA, dana 07.10.2007. godine u 17,05 u ... u ulici ... u „...“ i bašti kluba ... narušavali javni red i mir vikom, galamom i nasilničkim ponašanjem, tako što su vikali na učesnike prijavljenog javnog skupa u organizaciji „ŽŽ“, pozivali ih na tuču i gađali ih kamenjem i ciglama.

Pored toga, iz spisa predmeta proizilazi da je pravnosnažnim rešenjem Opštinskog organa za prekršaje u Novom Sadu Up.br.14-6-403/07 od 08.10.2007. godine okrivljeni BB oglašen odgovornim za prekršaj iz člana 6. stav 3. u vezi stava 4. Zakona o javnom redu i miru i kažnjen kaznom zatvora u trajanju od 25 (dvadesetpet) dana.

Prema činjeničnom opisu iz izreke navedenog pravnosnažnog rešenja, prekršaj je učinjen na taj način što je okrivljeni BB dana 07.10.2007. godine oko 17,05 časova u ..., u ulici ..., u „...“ - bašti Kluba ... remetio javni red i mir, tako što je u grupi mladića galamio i vikao uvredljive reči učesnicima prijavljenog javnog skupa u organizaciji „ŽŽ“, u kojem su učestvovali brojni građani, govoreći „Ua ... jedne ciganske, ... gađate se, mamu vam ..., ubij“, čime je ugrozio mir i spokojstvo učesnika javnog skupa.

Pobijanom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 49/19 od 06.03.2019. godine preinačena je prvostepena presuda Višeg suda u Novom Sadu K.184/15 od 30.10.2018. godine, tako što je prema okrivljenima AA i BB na osnovu člana 422. tačka 2) ZKP odbijena optužba da su izvršili krivično delo izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti iz člana 317. stav 3. u vezi stava 1. KZ, iz razloga jer se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari.

Iz činjeničnog opisa radnji krivičnog dela izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti iz člana 317. stav 3. u vezi stava 1. KZ koje je okrivljenima AA i BB stavljeno na teret u predmetnom krivičnom postupku optužnicom Višeg javnog tužioca u Novom Sadu KT.br.882/07 od 18.12.2008. godine izmenjenom poslednji put podneskom javnog tužioca od 19.07.2018. godine, a zbog kog je prema okrivljenima pobijanom drugostepenom presudom odbijena optužba, proizilazi da činjenični opis predmetnog krivičnog dela odgovara činjeničnom opisu prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, opisanom u pravnosnažnom rešenju Opštinskog organa za prekršaje u Novom Sadu Up.br.26-6-399/07 od 12.10.2007. godine (okrivljeni AA), odnosno opisanom u pravnosnažnom rešenju Opštinskog organa za prekršaje u Novom Sadu Up.br.14-6-403/07 od 08.10.2007. godine (okrivljeni BB), obzirom da se događaj opisan u navedenim prekršajnim rešenjima i događaj opisan u izmenjenom optužnom aktu javnog tužioca odnosi na iste okrivljene, te da se događaj dogodio istog dana - 07.10.2007. godine oko 17,05 časova, u istom mestu - u ..., ulica ... u „...“ - bašti Kluba ..., pri čemu se događaj odnosi na suštinski iste radnje okrivljenih AA i BB, a koje radnje su u bitnom na istovetan način opisane i u izrekama pravnosnažnih prekršajnih rešenja Opštinskog organa za prekršaje u Novom Sadu i u dispozitivu izmenjenog optužnog akta VJT u Novom Sadu.

Dakle, činjenice koje su obuhvaćene izrekama prekršajnih rešenja, u suštini su bitno iste, u odnosu na činjenice koje su obuhvaćene dispozitivom optužnog akta javnog tužioca u krivičnom postupku u kojem je prema okrivljenima odbijena optužba, a nakon što su prekršajna rešenja postala pravnosnažna.

Stoga, kako se činjenični opisi napred navedenih prekršaja odnose na iste okrivljene, na isti životni događaj koji se odvijao u isto vreme, na istom mestu i sa bitno istovetnim inkriminisanim radnjama okrivljenih koje su neraskidivo povezane, to je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju pravilno Apelacioni sud u Novom Sadu kao drugostepeni našao da se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari i shodno tome u odnosu na okrivljene preinačio prvostepenu osuđujuću presudu, jer protiv istog učinioca za isto kažnjivo delo nije moguće voditi dva postupka.

Pri tome, okolnost da činjenični opis prekršaja iz člana 6. stav 3. ZJRM ne sadrži okolnosti koje se tiču zadobijenih lakih telesnih povreda koje su kritičnom prilikom nanete oštećenima i navedene u dispozitivu optužnog akta javnog tužioca, a koja posledica delovanja okrivljenih (nanošenje telesnih povreda) i nije obeležje tog prekršaja, ali nije ni obeležje predmetnog krivičnog dela po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju nije od uticaja i suštinski ne menja istovetan činjenični opis događaja u oba postupka. Činjenica da postoji razlika u identitetu zaštitnog objekta, obzirom da se navedenim prekršajem štiti javni red i mir, a predmetnim krivičnim delom ustavno uređenje i bezbednost Republike Srbije, po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju događaj u celini ne čini suštinski drugačijim, obzirom da činjenice u oba postupka vođena prema okrivljenima, a koje proizilaze iz istog životnog događaja, čine prostorno, vremensko i sadržajno neraskidivo jedinstvo, a zbog čega je sadržajno i ciljno jedinstvo radnji okrivljenih u ovom konkretnom slučaju ocenjeno kao isto delo.

Imajući u vidu napred citirane zakonske, ustavne i konvencijske odredbe, kao i utvrđene kriterijume i ustanovljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava, te činjenicu da radnje okrivljenog AA opisane u izreci pravnosnažnog rešenja Opštinskog organa za prekršaje u Novom Sadu Up.br.26-6-399/07 od 12.10.2007. godine, odnosno radnje okrivljenog BB opisane u izreci pravnosnažnog rešenja Opštinskog organa za prekršaje u Novom Sadu Up.br.14- 6-403/07 od 08.10.2007. godine, sa jedne strane, a sa druge strane radnje zbog kojih je prema njima kasnijom pobijanom pravnosnažnom presudom odbijena optužba javnog tužioca, predstavljaju u biti činjenično jedan isti događaj, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je Apelacioni sud u Novom Sadu kao drugostepeni pravilno zaključio da se u konkretnom slučaju radi o pravnosnažno presuđenoj stvari koja trajno isključuje krivično gonjenje okrivljenih AA i BB za predmetno krivično delo, zbog čega pobijanom pravnosnažnom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP u korist okrivljenih.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanom presudom nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca KTZ.br.635/19 od 19.06.2019. godine, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev Republičkog javnog tužioca odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                        Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić