Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Branislav Subotin, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe da je izvršio krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ ili da iste presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, kao i da branilac okrivljenog bude obavešten o danu održavanja sednice veća, shodno odredbi člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se pobijana pravnosnažna presuda zasniva na dokazima na kojima se po odredbama ZKP ne može zasnivati i to na iskazu svedoka, oštećene BB, datom na glavnom pretresu održanom dana 20.12.2018. godine, koja kao privilegovani svedok pre ispitivanja nije upozorena na pravo iz člana 94. stav 1. ZKP, odnosno na pravo da u predmetnom postupku može da uskrati svedočenje, s obzirom na to da je sa okrivljenim živela u vanbračnoj zajednici, koja je u vreme ispitivanja ovog svedoka na glavnom pretresu pravno postojala u smislu člana 2. tačka 24. ZKP, jer su u istoj rođena zajednička deca, bez obzira što je ista faktički prestala da postoji. Prema navodima zahteva, navedeni stav odbrane potvrđen je i time što je u zapisniku o ispitivanju navedenog svedoka pred Osnovnim javnim tužiocem u Novom Sadu, konstatovano da je oštećena prilikom davanja ličnih podataka navela da joj je osumnjičeni bivši vanbračni suprug sa kojim ima decu, zbog čega je tada i upozorena o razlozima za oslobađanje od dužnosti svedočenja iz člana 94. stav 1. ZKP, koje pravo nije koristila.

Branilac u zahtevu, dalje, navodi da je povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, učinjena i time što se pravnosnažna presuda zasniva na audio materijalu koji se nalazi na CD-u preslušanom na glavnom pretresu pred prvostepenim sudom, koji dokaz je, prema stavu odbrane, pribavljen na nezakonit način, odnosno protivno odredbi člana 16. ZKP, jer je oštećena bez znanja i pristanka okrivljenog kao sagovornika sačinila tonski zapis vršenjem krivičnog dela neovlašćeno prisluškivanje i snimanje iz člana 143. KZ, imajući pritom u vidu da je okrivljeni negirao da je učestvovao u navedenom razgovoru, a da je prvostepeni sud, iako nema stručno znanje, samo na osnovu svoje ocene i iskaza oštećene, izveo zaključak da se na spornom snimku čuje glas okrivljenog, odbivši predlog odbrane da se odredi fonetsko veštačenje navedenog dokaza.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 94. stav 1. tačka 1) ZKP, propisano je da je od dužnosti svedočenja oslobođeno lice sa kojim okrivljeni živi u braku, vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života.

Prema tome, odnos iz citirane zakonske odredbe treba da postoji u vreme kada svedok treba da da iskaz.

Iz spisa predmeta proizlazi da je vanbračna zajednica između okrivljenog i oštećene u vreme ispitivanja oštećene u svojstvu svedoka na glavnom pretresu dana 20.12.2018. godine, prestala da postoji, tako da oštećena nije imala svojstvo privilegovanog svedoka iz kog razloga sud nije ni bio dužan da je pre ispitivanja upozori da je oslobođenja od dužnosti svedočenja, u smislu odredbe člana 94. ZKP. Okolnost što su u vanbračnoj zajednici okrivljenog i oštećene rođena zajednička deca, u situaciji kada okrivljeni više ne živi sa svedokom oštećenom u vanbračnoj zajednici, po nalaženju ovoga suda, a nasuprot navodima zahteva, ne ukazuje da je oštećena lice koje može da bude oslobođeno od dužnosti svedočenja u smislu člana 94. stav 1. tačka 1) ZKP, pa su suprotni navodi branioca okrivljenog ocenjeni kao neosnovani.

Sledstveno iznetom, a kako iz spisa predmeta proizlazi da je svedok oštećena BB, na glavnom pretresu održanom dana 20.12.2018. godine, ispitana u skladu sa zakonskim odredbama koje se odnose na ispitivanje svedoka, to navedeni iskaz, po oceni ovoga suda, predstavlja zakonit dokaz koji je mogao biti korišćen u krivičnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani i navodi zahteva da je audio zapis na CD-u snimljenog razgovora koji je vođen između okrivljenog i oštećene, nezakonito pribavljen dokaz na kome se presuda nije mogla zasnivati. Ovo stoga, jer iz tonskog zapisa snimljenog telefonskog razgovora od 22.08.2017. godine proizlazi da je oštećena navedeni razgovor snimila da bi dokumentovala ponašanje okrivljenog što je očigledno bilo poznato i okrivljenom koji je to jasno potvrdio obraćajući se oštećenoj između ostalog rečima: „Snimaj razgovor, snimaj šta god hoćeš“, pa se zahtevom neosnovano ukazuje da je oštećena neovlašćeno tj. bez pristanka okrivljenog snimila telefonski razgovor i da je navedeni dokaz pribavljen na nezakonit način izvršenjem krivičnog dela neovlašćeno prisluškivanje i snimanje iz člana 143. KZ.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva branioca okrivljenog da je pobijanom pravnosnažnom presudom povređen zakon iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok, po oceni ovoga suda, branilac okrivljenog ostalim navodima zahteva, kojima ističe da je pogrešan zaključak suda da se na spornom snimku čuje glas okrivljenog i da je bilo neophodno obaviti fonetsko veštačenje tog dokaza, osporava sadržinu i dokaznu vrednost navedenog tonskog snimka, čime ukazuje da je u pobijanoj pravnosnažnoj presudi činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, odnosno na povredu zakona iz člana 440. ZKP, zbog koje okrivljeni preko branioca ne može podneti ovaj vanredni pravni lek u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog neosnovano ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, isticanjem da odredba člana 194. stav 1. KZ, posledicu krivičnog dela nasilje u porodici definiše kao ugrožavanje spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja člana svoje porodice, a radnju krivičnog dela određuje kao primenu nasilja, upotrebu pretnje da će napasti na život ili telo ili drsko i bezobzirno ponašanje, koja radnja mora dovesti do kontinuiranog stanja ugroženosti u kome se nalazi oštećeni, pa se, sledstveno tome, posledica krivičnog dela kao njegov bitan element, mora utvrđivati i u izreci presude opisati, što u konkretnom slučaju nije učinjeno, zbog čega se, prema stavu odbrane u radnjama okrivljenog ne stiču bitni elementi krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen pobijanom pravnosnažnom presudom.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Po oceni ovoga suda činjenični opis dela dat u izreci prvostepene presude sadrži sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, i to kako ona koja se odnose na radnju izvršenja dela koja se ogleda u primeni nasilja, upotrebi kvalifikovane pretnje i drskom i bezobzirnom ponašanju u vreme, na mestu i na način bliže opisanim u izreci presude, kao i posledicu krivičnog dela koja se sastoji u ugrožavanju spokojstva, telesnog integriteta i duševnog stanja člana svoje porodice - vanbračne supruge, oštećene BB, koja posledica je u uzročnoj vezi sa preduzetom radnjom izvršenja, tako i one koje se tiču subjektivnog odnosa okrivljenog prema izvršenom delu – uračunljivosti, umišljaja i svesti o zabranjenosti svoga dela.

Iz iznetih razloga, po oceni ovoga suda neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac, zatim, ističe da se u konkretnom slučaju može raditi o dva, a ne o jednom trajnom krivičnom delu nasilje u porodici kako to pogrešno zaključuje sud u pobijanoj presudi, jer iz iskaza oštećene proizlazi da je okrivljeni radnje sa elementima nasilja prema njoj preduzimao u dva navrata – 2013. i u avgustu 2017. godine, koji događaji se, prema stavu odbrane, moraju posmatrati kao zasebne celine, pa je sledstveno tome, u odnosu na radnju dela izvršenu 2013. godine nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja okrivljenog.

Iznete navode zahteva, kojima branilac ukazuje na povrede zakona iz člana 439. tačka 2) i člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 194. stav 1. KZ, propisano je da krivično delo nasilje u porodici čini onaj ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice.

Iz citirane zakonske odredbe proizlazi da je radnja izvršenja ovog krivičnog dela određena trajnim glagolom, zbog čega se u smislu člana 112. tačka 30) KZ, smatra da je delo učinjeno ako je radnja izvršena jednom ili više puta.

Po oceni ovoga suda, iz činjeničnog opisa dela datog u izreci prvostepene presude proizlazi postojanje kontinuiteta radnje izvršenja krivičnog dela u vremenskom periodu od 2013. do 22.08.2017. godine, koju je okrivljeni preduzimao u više navrata, na način kako je to detaljno opredeljeno u činjeničnom opisu radnje izvršenja krivičnog dela, pri čemu je ugrožavanje spokojstva, telesnog integriteta i duševnog stanja oštećene posledica svih opisanih događaja, tako da su radnje okrivljenog, po nalaženju ovoga suda, pravilno pravno kvalifikovane kao jedno krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ.

Iz iznetih razloga, ocenjeni su kao neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se osporava pravna kvalifikacija krivičnog dela i ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Kako je u konkretnom slučaju radnja izvršenja dela preduzeta više puta, u kojoj situaciji zastarelost krivičnog gonjenja počinje da teče od dana izvršenja poslednje radnje – u konkretnom slučaju od 22.08.2017. godine, to bi, imajući u vidu kaznu propisanu za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ – kazna zatvora od tri meseca do tri godine, u smislu odredbi člana 103. stav 1. tačka 6) i člana 104. stav 6. KZ, apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja za to krivično delo nastupila protekom dana 22.08.2023. godine. Iz navedenog proizlazi da su pobijane presude i prvostepena od 31.10.2019. godine i drugostepena od 24.03.2022. godine donete pre nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja okrivljenog.

S obzirom na napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je navode zahteva kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, ocenio kao neosnovane.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                      Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                  Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić