Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti braniocu okrivljenog AA - advokatu Goranu Todoroviću shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca je delimično osnovan i to u delu u kome se pravnosnažne presude pobijaju zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 439. tačka 1) ZKP u vezi člana 344. stav 1. KZ, dok je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP.

Pre svega, prvostepeni sud je odbijajući optužbu prema okrivljenom AA na osnovu člana 422. tačka 1) ZKP za krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni optužen, učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi člana 344. stav 1. KZ u korist okrivljenog, a koju povredu zakona je učinio i drugostepeni sud potvrđujući prvostepenu presudu.

Naime, Osnovni sud u Prokuplju je prema okrivljenom odbio optužbu za krivično delo za koje je optužen, nalazeći da ponašanje okrivljenog opisano u optužnom aktu Osnovnog javnog tužioca u Prokuplju KT.br.608/16 od 13.03.2017. godine ne sadrži elemente bića krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ, obzirom da okrivljeni radnje koje mu se stavljaju na teret nije preduzeo prema nekom nepoznatom i neodređenom licu ili više njih, već prema tačno određenom licu sa kojim je od ranije u lošim odnosima, te da kako ponašanje okrivljenog u konkretnom životnom događaju predstavlja omalovažavanje skupa vrednosti koje čine čast i ugled oštećenog tada maloletnog BB i to po objektivnim merilima sredine iz koje potiču kako okrivljeni tako i oštećeni, to se u radnjama okrivljenog stiču subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ za koje se gonjenje preduzima podnošenjem privatne krivične tužbe, a u konkretnom slučaju ovlašćeni tužilac nije preuzeo krivično gonjenje.

Viši sud u Prokuplju kao drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi Osnovnog javnog tužioca u Prokuplju, istu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, nalazeći da je pravilna odluka prvostepenog suda da odbije optužbu prema okrivljenom shodno odredbi člana 422. tačka 1) ZKP, jer u konkretnom slučaju iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilaze obeležja krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ, već uz pravilnu primenu krivičnog zakona, proizilazi da je okrivljeni izvršio krivično delo uvreda iz člana 170. KZ za koje je ovlašćeni tužilac privatni tužilac koji se nije pridružio krivičnom gonjenju.

Ovakav pravni zaključak nižestepenih sudova je, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neprihvatljiv iz sledećih razloga:

Osnovni oblik krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. Krivičnog zakonika čini lice koje grubim vređanjem ili zlostavljanjem drugog, vršenjem nasilja prema drugom, izazivanjem tuče ili drskim ili bezobzirnim ponašanjem značajnije ugrožava spokojstvo građanina ili teže remeti javni red i mir.

Iz zakonskog opisa bića krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ proizilazi da se jedna ili više alternativno predviđenih radnji izvršenja mogu preduzeti prema bilo kom licu, te da je za postojanje predmetnog krivičnog dela, ukoliko su ispunjena i ostala njegova obeležja, irelevantno da li se radnje preduzimaju prema „neodređenom“ ili „određenom“ licu. Imajući u vidu da su u konkretnom slučaju, i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u činjeničnom opisu krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret optužnim aktom javnog tužioca, sadržane sve činjenice i okolnosti koje čine bitna zakonska obeležja krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ za koje je optužen i to opisana radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela nasilničko ponašanje koja se sastoji u vršenju nasilja prema maloletnom oštećenom BB i posledica krivičnog dela koja se sastoji u težem remećenju javnog reda i mira, to je sud nalazeći da delo opisano u optužnom aktu javnog tužioca nije krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi člana 344. stav 1. KZ u korist okrivljenog, a na šta se osnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca.

Pored toga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se zahtevom Republičkog javnog tužioca ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Ovo sa razloga jer je izreka prvostepene presude protivrečna sama sebi, jer su dati razlozi protivrečni izreci i jer su isti potpuno nejasni i u znatnoj meri protivrečni, a koju povredu zakona je učinio i drugostepeni sud potvrđujući prvostepenu presudu, iako je na ovu povredu ukazivano u žalbi javnog tužioca.

Pre svega, izreka prvostepene presude je protivrečna sama sebi, obzirom da prvostepeni sud odbija optužbu prema okrivljenom za krivično delo nasilnično ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ koje mu je stavljeno na teret optužnim aktom javnog tužioca i to na osnovu odredbe člana 422. tačka 1) ZKP, a na osnovu koje odredbe sud donosi presudu kojom se optužba odbija samo kada tužilac od započinjanja do završetka glavnog pretresa odustane od optužbe ili oštećeni odustane od predloga za gonjenje, pri čemu u konkretnom slučaju iz spisa predmeta i pobijane pravnosnažne presude proizilazi da javni tužilac do završetka glavnog pretresa nije odustao od krivičnog gonjenja za predmetno krivično delo.

Pored toga, razlozi prvostepene presude su protivrečni izreci, imajući u vidu da u obrazloženju prvostepene presude sud kao razloge za svoju odluku da prema okrivljenom odbije optužbu navodi da su u njegovim radnjama ostvarena subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ za koje se gonjenje preduzima po privatnoj tužbi, ali da ovlašćeni tužilac u konkretnoj situaciji nije preuzeo krivično gonjenje, odnosno da je njegov odustanak od krivičnog gonjenja potpun i bezuslovan, dok u izreci presude prema okrivljenom ne odbija optužbu za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, već na osnovu člana 422. tačka 1) ZKP odbija optužbu za krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ koje je okrivljenom stavljeno na teret optužnim aktom javnog tužioca i za koje javni tužilac kao ovlašćeni tužilac nije odustao od krivičnog gonjenja, čime je prvostepeni sud razloge svoje presude učinio protivrečnim izreci presude. Osim toga, nejasni su i u znatnoj meri protivrečni razlozi kojima prvostepeni sud obrazlaže svoj stav vezano za nepostojanje u radnjama okrivljenog krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ, a postojanje krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, te da u konkretnom slučaju prema okrivljenom treba odbiti optužbu na osnovu člana 422. tačka 1) ZKP za krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu napred navedeno, delimično usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca KTZ.br.487/20 od 10.07.2020. godine i na osnovu odredbi člana 492. stav 1. tačka 3) i člana 493. ZKP utvrdio da su pobijanim pravnosnažnim presudama učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i člana 439. tačka 1) ZKP u vezi člana 344. stav 1. KZ u korist okrivljenog AA, pri tome ne dirajući u pravnosnažnost navedenih presuda.

Zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP.

Naime, Republički javni tužilac u obrazloženju zahteva navodi da pobijanom pravnosnažnom presudom, kojom je prema okrivljenom na osnovu člana 422. tačka 1) ZKP odbijena optužba za krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ, sud nije potpuno rešio predmet optužbe, jer nije odlučio o meritumu, pogrešno nalazeći da postoje procesne okolnosti koje trajno isključuju gonjenje. Po stavu Republičkog javnog tužioca kako je u konkretnom slučaju ovlašćeni tužilac javni tužilac koji od započinjanja do završetka glavnog pretresa nije odustao od optužbe, a iz kog razloga oštećeni nije ni mogao steći svojstvo ovlašćenog tužioca, to je sud u predmetnoj situaciji vezan optužnim načelom prema kome tužilac određuje predmet suđenja, te je pravilnom primenom zakona trebalo da meritorno odluči o krivičnom delu koje je predmet optužbe i to o krivičnom delu nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ, obzirom da činjenični osnov optužnog akta i pravna kvalifikacija u konkretnom slučaju nisu izmenjeni, iako sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani iz sledećih razloga:

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP postoji ukoliko presudom nije potpuno rešen predmet optužbe, pri čemu se o nepotpuno rešenom predmetu optužbe može govoriti samo u situaciji kada sud nije uopšte doneo odluku o nekoj tački optužbe.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda pobijanom pravnosnažnom presudom je u potpunosti rešen predmet optužbe, imajući u vidu da između pobijane pravnosnažne presude i optužbe postoji činjenični identitet i to kako subjektivni identitet (identitet okrivljenog), tako i objektivni identitet (identitet dela). Naime, imajući u vidu da je u konkretnom slučaju sud izrekom pobijane pravnosnažne presude odlučio o svim tačkama optužbe i prema okrivljenom odbio optužbu za krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ koje je okrivljenom stavljeno na teret optužnim aktom javnog tužioca, dakle imajući u vidu da je predmet optužbe potpuno rešen, to sud nije učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, već se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju radi o povredi odredbe člana 422. tačka 1) ZKP, a na koju povredu Republički javni tužilac formalno ne ukazuje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, već na to ukazuje u okviru svojih navoda vezanih za bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, tačnije ukazivanjem da je izreka prvostepene presude protivrečna sama sebi i datim razlozima.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 492. stav 1. tačka 3) i člana 493. ZKP zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca delimično usvojio i utvrdio da su pobijanim pravnosnažnim presudama Osnovnog suda u Prokuplju 3K.br.429/19 od 13.01.2020. godine i Višeg suda u Prokuplju Kž1.br.34/20 od 03.03.2020. godine učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i člana 439. tačka 1) ZKP u vezi člana 344. stav 1. KZ u korist okrivljenog AA, pri tome ne dirajući u pravnosnažnost navedenih presuda, dok je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP odbio kao neosnovan i to na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                               Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                   Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić