Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Mihailo Đurić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, ne navodeći konkretno o kojoj povredi zakona se radi, s tim što iz obrazloženja proizilazi da ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu ili da ukine samo drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovno suđenje apelacionom sudu, uz istovremeni zahtev da se izvršenje pravnosnažne presude odloži, odnosno prekine, shodno odredbi člana 488. stav 3. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, a nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ističe da se u radnjama okrivljenog ne stiču obeležja krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 3. KZ, već da je reč o običnoj krađi iz člana 203. stav 1. KZ, jer je prema stavu branioca predmetna krađa, iako izvršena na drzak način „i dalje komotno u granicama uobičajene drskosti te nije ni približna nivou koji se zahteva za naročitu drskost“.

Izloženi navodi zahteva, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP po oceni ovog suda, nisu osnovani.

Naime, krivično delo krađa iz člana 203. stav 1. KZ čini lice koje tuđu pokretnu stvar oduzme drugom u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist.

Krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 3. KZ čini učinilac dela krađe (član 203. KZ) ako je krađa izvršena na naročito opasan ili naročito drzak način.

Dakle, za postojanje krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 3. KZ, potrebno je da su u pogledu radnji izvršenja, objekta radnje i namere, ostvarena obeležja krivičnog dela obične krađe, a pored toga, kumulativno, i da je krađa izvršena pod kvalifikatornom okolnošću predviđenom u tački 3, koja se tiče načina izvršenja kazne, odnosno da je izvršena na naročito opasan ili naročito drzak način.

Prema izreci pravnosnažne presude, okrivljeni AA je kritičnom prilikom, zajedno sa okrivljenima BB, VV i GG, prema kome je postupak razdvojen, sa umišljajem, u uračunljivom stanju, na naročito drzak način, oduzeo tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem pribave protivpravnu imovinsku korist veće vrednosti, tako što su se okrivljeni BB, VV i GG gurali oko oštećene DD, koja je u naručju držala dete i pokušavala da uđe u autobus, i tako zaklanjali telima okrivljenog AA, koji je koristeći okolnost da oštećena u naručju drži dete i da je velika gužva na autobuskom stajalištu, otvorio rajsfešlus na džepu torbe koju je oštećena nosila, te izvukao novčanik sa novcem i dokumentima, nakon čega su se udaljili.

Po oceni ovoga suda, opisane radnje, koje je okrivljeni AA preduzeo kritičnom prilikom, sadrže sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 3. u vezi člana 33. KZ, kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi, imajući u vidu da je okrivljeni kritičnom prilikom ispoljio veći intenzitet drskosti, koji se ogleda u iskorišćavanju nemoći oštećene, koja je sa detetom u naručju pokušavala da uđe u autobus, te u činjenici da su ostali okrivljeni zaklanjali telima okrivljenog AA kako oštećena ne bi primetila da će izvršiti predmetno krivično delo. Stoga su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, ocenjeni neosnovanim.

U ostalom delu, isti zahtev odbačen je kao nedozvoljen, s obzirom da branilac u ostalom delu ističe da se iz pobijanih presuda ne može jasno zaključiti zbog čega je predmetna krađa kvalifikovana kao teška krađa izvršena na naročito drzak način, kao i da su i prvostepeni i drugostepeni sud propustili da o tome daju valjane razloge, a kojim navodima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, koja u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonski razlog zbog kog okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek zbog povrede zakona.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u delu kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                   Za predsednika veća-sudija

Snežana Medenica,s.r.                                                                                                               Dubravka Damjanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić