Navedenom presudom oštećena AA je za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva upućena na parnični postupak.

Istom presudom okrivljeni Nebojša Tadić je obavezan da sudu na ime troškova krivičnog postupka plati iznos od 402.426,00 dinara, a na ime paušala iznos od 20.000,00 dinara, sve u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1283/22 od 24.04.2023. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenog Nebojše Tadića, advokata Slobodana Svrzića i advokata Aleksandra Zarića i javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Smederevu, pa je presuda Višeg suda u Smederevu K 20/19 od 01.11.2022. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Nebojše Tadića, advokat Aleksandar Zarić, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da je isti podnet i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili da pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi krivične odgovornosti zbog izvršenja krivičnih dela za koja je oglašen krivim, kao i da obustavi postupak izvršenja kazne, do donošenja odluke po ovom zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu koji se odnosi na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su u donošenju drugostepene presude učestvovali sudija izvestilac Marko Jocić, koji je prethodno, kao član sudskog veća učestvovao u donošenju odluke kojom je odlučeno o žalbi branioca okrivljenog na rešenje o produženju mere zabrane napuštanja stana i to rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2 2116/20 od 05.10.2020. godine, u kojima se navodi postojanje opravdane sumnje da je okrivljeni Nebojša Tadić izvršio krivična dela koja mu se stavljaju na teret, kao i predsednik veća, sudija Rastko Popović koji je prethodno učestvovao u donošenju rešenja o produženju pritvora i to rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž-r 8/19 od 30.01.2019. godine, zbog čega postoji opravdana bojazan da ove sudije nisu nepristrasne i da su sudile sa predubeđenjem koje su imale zbog učešća u ranijim fazama postupka. U zahtevu se dalje navodi, da je sudija Marko Jocić bio sudija Višeg suda u Smederevu do jula 2019. godine i da je, pored sudije Gorana Mladenovića, koji je doneo prvostepenu presudu u ovom postupku, jedini mogao da sudi ovaj predmet, s obzirom na broj sudija u tom sudu, pa je nemoguće da sa predmetom nije bio upoznat u vreme svog rada u Višem sudu u Smederevu i da nije imao neko predubeđenje. Prema navodima zahteva, navedene okolnosti ukazuju na postojanje razloga za izuzeće od postupanja ovih sudija u ovom predmetu, imajući u vidu član 6. Evrpske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, član 32. Ustava RS, a u skladu sa i sa stavovima Vrhovnog kasacionog suda izraženim u presudama Kzz 1100/2001 od 25.11.2021. godine, Kzz OK 6/21 od 22.04.2021. godine, kao i brojnim odlukama Evropskog suda za ljudska prava, a što je potvrđeno i odlukama Ustavnog suda Srbije.

Iz spisa predmeta proizilazi da je rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž-r 8/19 od 30.01.2019. godine doneto u veću sastavljenom od sudija Bojane Paunović, predsednika veća, Rastka Popovića i Aleksandra Vujičića i da je tim rešenjem prema osumnjičenom Nebojši Tadiću na osnovu odredbe člana 215. stav 2. ZKP i iz razloga propisanih odredbom člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP produžen pritvor za još jedan mesec, koji mu je određen rešenjem Višeg suda u Smederevu Kpp 33/18 od 10.11.2018. godine i koji mu se računa od 10.11.2018. godine, kada je lišen slobode, a iz obrazloženja navedenog rešenja proizlazi da je okrivljenom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela silovanje za koje je propisana kazna zatvora od 5 do 15 godina, a da sam način izvršenja krivičnih dela i težina posledica, budući da je okrivljeni osnovano sumnjiv da je vršio psihičko, fizičko i seksualno nasilje nad maloletnom oštećenom AA, te da je ispoljio izuzetnu upornost i bezobzirnost na naročito ponižavajući način u odnosu na maloletnu oštećenu AA, preteći ubistvom kako nje, tako i članova njene porodice, da je primoravao na uzimanje opojne droge kokain, zbog čega je maloletna oštećena pokušala da izvrši samoubistvo upotrebom veće količine lekova, kao i da se zbog pretrpljenih i fizičkih i psihičkih posledica leči na Klinici za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu u Beogradu, po nalaženju tog suda, doveli su do uznemirenja javnosti koje i dalje traje, budući da su o krivičnim delima koja se okrivljenom stavljaju na teret izveštavali skoro svi štampani i pisani mediji u Srbiji, što je izazvalo nepodeljenu negativnu reakciju i osudu javnosti, posebno uzimajući u obzir i sadašnje aktivnosti čitave društvene zajednice u suzbijanju svih vidova nasilja prema deci i maloletnim licima, te da je takvog intenziteta da može ugroziti nesmetano i pravično vođenje ovog krivičnog postupka, a da je produženje pritvora neophodno da bi se sprovele istražne radnje koje do sada nisu sprovedene, odnosno da bi se završila istraga.

Iz spisa predmeta proizilazi, da je rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2 2116/20 od 05.10.2020. godine, doneto u veću sastavljenom od sudija Omera Hadžiomerovića, predsednika veća, mr Sretka Jankovića i Marka Jocića, članova veća, i da je tim rešenjem odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenog Nebojše Tadića, advokata Aleksandra Zarića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Smederevu Kv 213/20 od 11.09.2020. godine, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je u skladu sa odredbom člana 209. ZKP prema okrivljenom produžio meru zabrane napuštanja stana, uz primenu elektronskog nadzora i uz zabranu korišćenja fiksnog i mobilnog telefona i interneta i primanje drugih lica u stan. U obrazloženju tog rešenja navodi se da iz spisa predmeta proizilazi postojanje opravdane sumnje da je okrivljeni izvršio produženo krivično delo silovanje iz člana 178. stav 3. u vezi stava 2. i 1. u vezi člana 61. KZ u sticaju sa krivičnim delom omogućavanje uživanja opojnih droga iz člana 247. stav 2. u vezi stava 1. KZ, odnosno da je vršio psihičko, fizičko i seksualno nasilje nad maloletnom oštećenom AA, te da je na naročito ponižavajući način ispoljio izuzetnu upornost i bezobzirnost, preteći maloletnoj oštećenoj da će ubiti nju i članove njene porodice, kao i da ju je primoravao da konzumira opojnu drogu kokain, zbog čega je ista pokušala da izvrši samoubisto upotrebom veće količine lekova, što je za posledicu imalo to, da se zbog nastupelih fizičkih i psihičkih posledica leči na Klinici za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu u Beogradu, te da, imajući u vidu opravdanu sumnju da je okrivljeni izvršio krivično delo za koje propisana kazna zatvora od 5 do 15 godina, kao i opravdanu sumnju da su, prema postojećim dokazima, način izvršenja dela i težina posledica nesumnjivo dovela do uznemirenja javnosti, pa bi njegovo puštanje na slobodu dovelo do još većeg uznemirenja javnosti, što bi moglo ugroziti pravično i nesmetano vođenje krivičnog postupka, a s obzirom da postoje okolnosti predviđene odredbom člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP. U obrazloženju se dalje navodi da je navedeni događaj bio predmet izveštavanja brojnih medija i još uvek je, i da izaziva nepodeljenu negativnu reakciju i osudu javnosti kako u mestu dešavanja, tako i u široj okolini, zbog čega je okrivljeni promenio mesto boravka, posebno imajući u vidu sve aktivnosti koje se preduzimaju povodom suzbijanja nasilja prema deci i maloletnim licima, i da je pravilan zaključak prvostepenog suda, da postoji značajna zainteresovnost šire javnosti za tok i konačni ishod postupka, da su način izvršenja dela i svojstvo oštećene doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, što opravdava produženje navedene mere, koja je jedino adekvatna radi obezbeđenja prisustva okrivljenog i nesmetanog vođenja predmetnog krivičnog postupka.

Odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je garantovano da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

U cilju očuvanja standarda nezavisnog i nepristrasnost suda i prava na pravično suđenje, garantovanih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u Zakoniku o krivičnom postupku odredbom člana 37. propisani su razlozi za izuzeće sudija.

Odredbom člana 37. stav 1. tačka 1)-4) ZKP, previđene su situacije u kojima se sudija ili sudija porotnik mora obavezno izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, zbog određenog odnosa i povezanosti sudije sa učesnicima u postupku ili zbog prethodnog postupanja u istom krivičnom predmetu, pa je tako u tački 4) propisano da će sudija biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak, ako ovim zakonikom nije drugačije propisano.

Apsolutno bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tač 4) ZKP postoji, ako je u određenom krivičnom predmetu u suđenju na glavnom pretresu učestovao sudija koja je morao biti izuzet od vršenja sudijske dužnosti, što se odnosi, između ostalog, i na razlog što je u istom predmetu učestvovao u potvrđivanju optužnice – član 37. stav 1. tačka 4) ZKP.

Odredbom člana 210. do 216. ZKP propisano je da odlučivanje o pritvoru podrazumeva ocenu ispunjenosti zakonom propisanih razloga za određivanje, produženje ili ukidanje te mere, u koje spada i ocena postojanja osnova sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo, pa je tako odredbom člana 211. stav 1. ZKP, propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja je učinilo krivično delo.

Odredbom člana 208. i 209. Zakonika o krivičnom postupku propisani su uslovi za određivanje zabrane napuštanja stana, kao i način odlučivanja o toj meri ukoliko postoje okolnosti predviđene u članu 211. stav 1. tačka 1), 3) i 4) ovog zakonika, o čemu odlučuje sud na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice i po službenoj dužnosti.

Odredbom člana 2. tačka 18) ZKP, propisano je da je „osnovana sumnja“ skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela, a tačkom 19) istog člana propisano je da je „opravdana sumnja“ skup činjenica koje neposredno potkrepljuju osnovanu sumnju i opravdavaju podizanje optužbe.

Vrhovni sud je, ocenjujući iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, pored ustavnih i zakonskih odredbi imao u vidu i dosadašnju praksu Evropskog suda za ljudska prava, koja se inicijalno zasnivala na objektivnoj koncepciji zasnovanoj na strogoj razdvojenosti fukcije gonjenja, istrage i suđenja, pa sve do koncepcije koja je više subjektivna, jer pretpostavlja analizu okolnosti konkretnog slučaja, u kojem se rešava pitanje poštovanje razdvojenosti navedenih funkcija.

Po nalaženju Vrhovnog suda, učestvovanje sudije u odlučivanju o pritvoru ili o meri zabrane napuštanja stana, u istom predmetu, po pravilu, ne predstavlja razlog za njegovo obavezno izuzeće prilikom odlučivanja o krivici istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom donošenja odluke o pritvoru, zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog, a što predstavlja faktičko pitanje koje se procenjuje u svakom pojedinačnom predmetu.

U obrazloženju rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž-r 8/19 od 30.01.2019. godine u čijem donošenju je učestvovao sudija Rastko Popović obrazloženo je stanovište drugostepenog suda da je pravilno prvostepeni sud okrivljenom Nebojši Tadiću produžio pritvor zbog postojanja okolnosti predviđenih članom 211. stav 1. tačka 4) ZKP, zbog postojanja osnovane sumnje, da je izvršio krivična dela na način kako mu je to stavljeno na teret.

Osnovana sumnja se ne može upodobiti kvalitetu sumnje, koji je potreban da bi se optužnica protiv okrivljenog potvrdila, jer je za tu procesnu radnju potreban veći stepen sumnje – opravdana sumnja.

Iz navedenih razloga, obzirom da sudija Rastko Popović nije ni konstatovao postojanje opravdane sumnje, već samo postojanje osnovane sumnje, Vrhovni sud je našao da ovaj sudija nije značajnije izrazio stav u pogledu krivice okrivljenog koji bi doveo u sumnju njegovu nepristrasnost u odnosu na kasnije meritorno odlučivanje.

Nadalje, stoji činjenica da je u obrazloženju rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2 2116/20 od 05.10.2020. godine, kojim je odbijena žalba na rešenje kojim je određena mera zabrane napuštanja stana, između ostalog navedeno, da zbog postojanja okolnosti propisanih odredbom člana 211. stav 1. tačka 4. ZKP, tu meru treba prema okrivljenom odrediti, jer „postoji opravdana sumnja da je okrivljeni izvršio krivična dela...“, na način kako je to opisano u optužnom aktu, međutim, po stanovištu Vrhovnog suda, postojanje opravdane sumnje bio bi proces u kome bi se veće bavilo ocenom dokaza i njihove dovoljnosti za potvrđivanje optužnice, a što odlučujući o žalbi na navedeno rešenje nije bio slučaj, jer se sud nije bavio ocenom dokaza i njihovim kvalitetom, već je samo naveo da postoji opravdana sumnja a kojom se prethodno bavilo neko drugo veće, jer je optužnica prethodno bila potvrđena, pa se samim navođenjem ove činjenice. veće koje je odlučivalo o meri zabrane napuštanja stana ne može poistovetiti sa većem koje odlučuje o potvrđivanju optužnice, već je prilikom odlučivanja o žalbi na navedeno rešenje samo konstatovana činjenica da opravdana sumnja već postoji.

Iz navedenog razloga, po nalaženju Vrhovnog suda, sudija Marko Jocić svojim učešćem u donošenju rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2 2116/20 od 05.10.2020. godine, nije značajnije izrazio stav u pogledu krivice okrivljenog, koji bi doveo u sumnju njegovu nepristrasnost u odnosu na kasnije meritorno odlučivanje.

Imajući u vidu odredbu člana 6. stav 1. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 32. Ustava RS, praksu Evropskog suda za ljudska prava, kao i praksu Vrhovnog kasacionog suda, Vrhovni sud je našao da učešćem u donošenju drugostepene presude sudija Marka Jocića i Rastka Popovića nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, a navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Nebojše Tadića ocenjeni su kao neosnovani.

Branilac okrivljenog Nebojše Tadića, u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da se pobijane presude zasnivaju na nezakonitom dokazu – iskazu maloletne oštećene AA datom u istrazi, koji je izveden suprotno odredbama člana 104. stav 2. ZKP i člana 152. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično- pravnoj zaštiti maloletnih lica, jer iako je zakonom propisano da se u prostoriji gde se ispituje posebno osetljiv svedok, saslušanje sprovodi bez prisustva stranaka i drugih učesnika u postupku u prostoriji gde se svedok nalazi, u prostoriji tokom saslušanja oštećene bio je prisutan tužilac, a branioci nisu. U zahtevu se navodi da tužilac treba da rukovodi ispitivanjem, ali ne može da se nalazi u istoj prostoriji sa posebno osetljivim svedokom, što je ovde bio slučaj, pa navedeni dokaz nije izveden u skladu sa zakonom.

Odredbom člana 103. stav 1. ZKP, propisano je svedoku koji je s obzirom na uzrast, životno iskustvo, način života, pol, zdravstveno stanje, prirodu, način ili posledice izvršenog krivičnog dela, odnosno druge okolnosti slučaja posebno osetljiv, organ postupka može po službenoj dužnosti, na zahtev stranaka ili samog svedoka odrediti status posebno osetljivog svedoka.

Odredbom člana 104. stav 1. ZKP, propisano je da se posebno osetljivom svedoku pitanja mogu postavljati samo preko organa postupka, koji će se prema njemu odnositi sa posebnom pažnjom, nastojeći da se izbegnu moguće štetne posledice krivičnog postupka po ličnost, telesno i duševno stanje svedoka. Ispitivanje se može obaviti uz pomoć psihologa, socijalnog radnika ili drugog stručnog lica, o čemu odlučuje organ postupka.

Odredbom člana 104. stav 2. ZKP, propisano je da ako organ postupka odluči da se posebno osetljivi svedok ispita upotrebom tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka, ispitivanje se sprovodi bez prisustva stranaka i drugih učesnika u postupku u prostoriji u kojoj se svedok nalazi.

Odredbom člana 152. stav 3. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica, propisano je da, ako s obzirom na osobenosti krivičnog dela i svojstva ličnosti maloletnog lica, oceni da je to potrebno, sudija će narediti da se maloletno lice saslušava upotrebom tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka, a saslušanje se sprovodi bez prisustva stranaka i drugih učesnika postupka, u prostoriji u kojoj se svedok nalazi, tako da mu stranke i lica koja na to imaju pravo, pitanja postavljaju posredstvom sudije, psihologa, pedagoga, socijalnog radnika ili drugog stručnog lica.

Iz zapisnika o saslušanju svedoka Višeg javnog tužilaštva u Smederevu KTI 41/18 od 19.12.2018. godine proizilazi da je branilac okrivljenog Nebojše Tadića imao primedbe da se ispitivanje maloletne oštećene obavlja suprotno odredbama člana 103. i 104. ZKP, konkretno zbog prisustva zamenika javnog tužioca, zakonskog zastupnika i socijalnog radnika BB, kao i da je nakon iznetih primedbi konstatovano da postupajući zamenik javnog tužioca kao organ postupka ocenio iste kao neosnovane. Iz navedenog zapisnika dalje proizilazi da, s obzirom da je rešenjem Višeg javnog tužioca KTI 41/18 od 29.11.2018. godine određen AA status posebno osetljivog svedoka, zamenik javnog tužioca je, kao organ postupka, odredio način ispitivanja maloletne oštećene, pa je maloletna oštećena u nesmetanom razgovoru davala iskaz sve do 14,55 časova, kada je isti prekinut zbog tehničkih mogućnosti audio-vizuelne aparature kojom raspolaže tužilaštvo, da je davanje iskaza nastavljeno u 15,10 časova i da je izlaganje završeno u 16,05 časova, nakon čega je konstatovano da će audio-video zapis biti posebno prepisan i činiti sastavni deo ovog zapisnika. Navedeni zapisnik potpisali su bez primedbi mal. AA, branioci okrivljenog Nebojše Tadića, advokat Slobodan Svrzić i Aleksandar Zarić, punomoćnik maloletne oštećene advokat Milenko Todorović, predstavnik stručnog lica za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja Doma zdravlja „Smederevo“ BB, punomoćnik maloletne oštećene po ovlašćenju zakonskog zastupnika majke VV, advokat Slaviša Knežević, zakonski zastupnik-majka VV i zamenik javnog tužioca Zoran Antić.

Po nalaženju Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju svedok maloletna oštećena AA, pred Višim javnim tužiocem u Smederevu nije ni ispitana upotrebom tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka (video-konferencijska veza) koji način ispitivanja posebno osetljivog svedoka je regulisan odredbom člana 104. stav 2. ZKP, već je saslušanje svedoka, maloletne oštećene obavljeno u svemu u skladu sa odredbom člana 236. ZKP, koji reguliše tonsko i optičko snimanje koje predstavlja način vođenja zapisnika i u skladu sa odredbom člana 104. stav 1. ZKP, uz prisustvo zamenika javnog tužioca, koji je, u smislu navedenog zakonskog propisa, kao organ rukovođenja postupka bio prisutan davanju iskaza maloletne oštećene, preko koga su se jedino mogla postavljati pitanja u smislu navedene zakonske odredbe, i koji je odredio način ispitivanja maloletne oštećene, pa su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, da navedeni dokaz nije izveden u skladu sa zakonom, od strane Vrhovnog suda ocenjeni kao neosnovani.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Nebojše Tadića navodi se da je pobijanim presudama, u odnosu na krivično delo omogućavanje uživanja opojnih droga iz člana 247. stav 2. u vezi stava 1. KZ učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer se presude zasnivaju na izveštaju VMA C 905/18 od 12.09.2018. godine o toksikološko-hemijskoj analizi koja je urađena 30.08.2018. godine, bez naredbe suda ili tužilaštva za izvođenje ovakve dokazne radnje.

Po nalaženju Vrhovnog suda, izveštaj VMA o toksikološko-hemijskoj analizi kose AA kojom je u uzorku kose dokazano prisustvo kokaina, pribavljen je bez naredbe tužilaštva i suda, a na lični zahtev majke AA, što proizilazi iz spisa predmeta, kako se to osnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje. Međutim, kako se pobijane presude u delu u kome je okrivljeni Nebojša Tadić oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela omogućavanje uživanja opojnih droga iz člana 247. stav 2. u vezi stava 1. KZ, zasnivaju na iskazu same maloletne oštećene, koji nije menjala tokom ovog krivičnog postupka i koji je potkrepljen nalazom i mišljenjem veštaka Instituta za mentalno zdravlje, iz koga proizilazi da maloletna oštećena ima kapacitet za davanje verodostojnog iskaza i da je kompetentan svedok, iskazima svedoka – majke i očuha maloletne oštećene i izveštajima lekara i socijalnog radnika, obzirom na sve ove dokaze, očigledno je da bi i bez navedene analize VMA, bila donesena ista presuda, pa pobijane presude nisu donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, kako se to neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog Nebojše Tadića navodi i da je izveštaj-socijalna anketa od 04.09.2018. godine koju je sprovela BB – sociolog, koja je bila prisutna ispitivanju u tužilaštvu kao stručno lice, nezakonit dokaz, jer za pribavljanje te ankete ne postoje odgovarajuće naredbe suda i tužilaštva, već je ista sastavljeno po zahtevu inspektora GG koji uopšte nije nadležan za rad u ovim predmetima sa maloletnicima, a njemu je anketa i dostavljena, a ne sudu koji ju je uvrstio u dokaze i zasnovao presudu na njoj, pa je i na navedeni način učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Iz spisa predmeta proizlazi, da je nakon podnošenja krivične prijave, po nalogu Višeg javnog tužioca u Smederevu, maloletna oštećena AA, upućena u zdravstvenu ustanovu u Smederevu – Dom zdravlja, gde je po Protokolu zdravstvene službe u slučajevima gde postoji sumnja na zlostavljanje dece, između ostalih pregleda, socijalna radnica Doma zdravlja-BB, koja je predsednik Stručnog tima za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, sačinila izveštaj-socijalnu anketu za AA, koji je, uz drugu medicinsku dokumentaciju Doma zdravlja dostavljen preko MUP- a Višem javnom tužiocu u Smederevu (izveštaj MUP-a-DP-PU Smederevo KU 461318 od 13.09.2018. godine).

Imajući u vidu da je izveštaj-socijalna anketa, socijalnog radnika Doma zdravlja BB sačinjena u okviru navedenog Protokola zdravstvene službe u Domu zdravlja u koju zdravstvenu ustanovu je AA upućena po nalogu javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Smederevu, navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da navedena isprava nije pribavljena u skladu sa zakonom, od strane Vrhovnog suda ocenjeni su kao neosnovani.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je izveštaj o prikupljanju podataka iz mobilnog telefona i laptopa oduzetih od okrivljenog Nebojše Tadića, koji nosi oznaku 03.2.7.2.sp814/18 od 28.02.2019. godine, nezakonit dokaz koji je pribavljen suprotno članu 152. do 157. ZKP, jer je ovo veštačenje rađeno mimo naredbe suda, samo na osnovu zahteva tužilaštva.

Iz spisa predmeta proizilazi da je Više javno tužilaštvo u Smederevu sudiji za prethodni postupak Višeg suda u Smederevu podnelo zahtev za donošenje naredbe o pretresanju uređaja za automatsku obradu podataka, pod brojem KT 82/18 od 14.11.2018. godine i to privremeno oduzetih od okrivljenog Nebojše Tadića po naredbi o privremeno oduzetim predmetima KU 1569/18 od 10.11.2018. godine, PU Smederevo i to: mobilnog telefona „...“ sa imej brojem ... u kome se nalazi kartica broj ..., a Viši sud u Smederevu doneo je naredbu o pretresanju uređaja za automatsku obradu podataka KPP Pov 65/18 od 15.11.2018. godine i to: mobilnog telefona „...“ crne boje, tač skrin, sa imej brojem ... u kome se nalazi pretplatnička kartica kompanije „...“ broj ... u crnoj silikonskoj masci, a na osnovu čega je izvršeno pretresanje mobilnog telefona konstatovano na zapisniku MUPa DP PU Smederevo OKP KU 1560/18 od 19.11.2018. godine.

Iz naredbe Višeg javnog tužilaštva u Smederevu KTI 41/18 od 20.11.2018. godine proizilazi da je naređeno da policijski službenici Službe za specijalno- istražne metode UKP MUP-a RS u Beogradu, ulica Kneza Miloša broj 101 izvrše proveru i veštačenje sadržaja oduzetog mobilnog telefona i kartice, kao i laptopa, proveru komunikacije, video snimaka i fotografija koje se nalaze u predmetima oduzetih od okrivljenog Nebojše Tadića po potvrdi PU Smederevo PU 4613/18 od 10.11.2018. godine, sa bliže navedenim podacima o tim uređajima, da će se veštačenjem presnimiti i forenzički analizirati sadržaj gore navedenih uređaja za automatsku obradu podataka i opreme na kojoj se čuvaju elektronski zapisi mobilnog telefona i laptopa napred označenih, a na osnovu koje je, od strane navedene službe, sačinjen izveštaj o veštačenju mobilnog telefona i SIM kartice, privremeno oduzetog od Nebojše Tadića, br. 03.2.7.2.sp814/18 od 28.02.2019. godine, u kome je konstatovano da je nalaz narezan na DVD.

Po nalaženju Vrhovnog suda, imajući u vidu da je Viši sud u Smederevu doneo naredbu o pretresanju uređaja za automatsku obradu podataka KPP Pov 65/18 od 15.11.2018. godine i to mobilnog telefona, a da je Više javno tužilaštvo u Smederevu, kao organ postupka (član 113. stav 1. ZKP) donelo naredbu KTI 41/18 od 20.11.2018. godine, kojom je naređeno da policijski službenici Službe za specijalno-istražne metode UKP MUP-a RS u Beogradu, ulica Kneza Miloša broj 101 izvrše proveru i veštačenje sadržaja oduzetog mobilnog telefona i kartice od Nebojše Tadića, izveštaj o veštačenju mobilnog telefona i SIM kartice, privremeno oduzetog od Nebojše Tadića, br. 03.2.7.2.sp814/18 od 28.02.2019. godine, predstavlja dokaz koji je izveden u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, a suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenjeni su kao neosnovani.

Branilac okrivljenog Nebojše Tadića navodi da je izveštaj o forenzičkom pregledu lica mesta od 19.11.2018. godine, kojim je izvršeno fotografisanje i videosnimanje sadržaja mobilnog telefona okrivljenog i narezano na DVD, nezakonit dokaz koji je izveden suprotno odredbama člana 152.-155. ZKP, pa s obzirom da se pobijane presude zasnivaju na ovom dokazu, učinjena je bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Iz spisa predmeta proizilazi, da je na osnovu naredbe sudije za prethodni postupak KPP Pov 65/18 izvršeno i fotografisanje i video snimanje sadržaja mobilnog telefona marke „...“ o čemu je sačinjen izveštaj o forenzičkom pregledu lica mesta MUP-a, DP Policijska uprava Smederevo – Odeljenje kriminalističke policije KT 601-810/18 od 19.11.2018. godine, na kome je konstatovano da su fotografije i video snimci sačinjeni ovom prilikom narezani na jedan DVD i dostavljeni uz izveštaj, kao i da je uviđaju, pored ovlašćenog službenog lica i dva svedoka, bio prisutan i branilac okrivljenog Nebojše Tadića, advokat Slobodan Svrzić.

Odredbom člana 157. stav 5. ZKP, propisano je da se tok pretresanja može tonski i optički snimiti, a predmeti pronađeni tokom pretresanja mogu se posebno fotografisati, a ako se pretresanje vrši bez prisustva svedoka (član 156. stav 7.) ili bez predstavnika advokatske komore (član 156. stav 6.), snimanje i fotografisanje je obavezno. Snimci i fotografije će se priložiti zapisniku o pretresanju.

Po nalaženju Vrhovnog suda, s obzirom da je fotografisanje i video snimanje sadržaja mobilnog telefona izvršeno na osnovu sudske naredbe, o čemu je sačinjen izveštaj o forenzičkom pregledu lica mesta od 19.11.2018. godine, a da je fotografisanje i video snimanje sadržaja narezano na DVD, u skladu sa odredbom člana 157. stav 5. ZKP, suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Nebojše Tadića, ocenjeni su kao neosnovani.

Branilac okrivljenog Nebojše Tadića u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja ističe povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ali u obrazloženju navedene povrede navodi da se ne zna vreme izvršenja navodnih silovanja, jer se sve bazira na izjavi oštećene, obzirom da nema svedoka, da su svi odnosi između okrivljenog i oštećene bili dobrovoljni, da nema dokaza da je primenjivana sila ili pretnja prema oštećenoj, da ne postoji ucenjivački materijal u spisima predmeta kojim je okrivljeni navodno ucenjivao oštećenu, da se oštećena javila lekaru u vreme kada je okrivljeni bio u Crnoj Gori, pa nema dokaza da su povrede učinjene od strane okrivljenog, da je okrivljena krivično delo prijavila jer je okrivljeni odlučio da ne bude sa njom iz razloga što je imao drugu devojku, a da kod okrivljenog nikakva droga nije pronađena niti od njega oduzeta, pa nema dokaza ni da je okrivljeni izvršio krivično delo omogućavanje uživanja opojnih droga iz člana 247. stav 2. u vezi stava 1. KZ. Kako branilac okrivljenog u zahtevu samo formalno navodi povredu zakona zbog koje je okrivljenom i njegovom braniocu dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti (član 439. tačka 1) ZKP), a u obrazloženju navedene povrede ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim odlukama (član 440. ZKP), što u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja zakonom propisan razlog zbog koga okrivljeni i njegov branilac mogu podneti ovaj vanredni pravni lek, Vrhovni sud je podneti zahtev u tom delu ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi i na nedostatke u obrazloženju presude, čime se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, što, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja zakonom propisan razlog zbog koga okrivljeni i njegov branilac mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je zahtev i u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz napred navedenih razloga, doneta je odluka kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu u kome je zahtev odbijen kao neosnovan i na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u delu u kome je zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                       za Predsednika veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                                  Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić