Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 487. stav 1. ZKP, pa je nakon razmatranja spisa predmeta i navoda zahteva za zaštitu zakonitosti našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je nedozvoljen.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP-a propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je učinjeno pre svega taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i apelacionim sudom.

Po stavu Vrhovnog kasacionog suda, odredbom člana 485. stav 4. ZKP-a, dakle, ograničeni su razlozi zbog kojih okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa sledstveno tome okrivljeni na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 4. ZKP-a može, preko branioca, podneti zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog povreda tog zakonika, propisanih u članu 74, članu 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), članu 439. tačka 1) do 3) i članu 441. stav 3. i 4. ZKP-a, učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom. Pri tom obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP) podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona iz člana 485. stav 4. ZKP se radi već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

U konkretnom slučaju branilac okrivljenog S.M. adv. J.A. navođenjem da zahtev podnosi zbog „pogrešne primene zakona na utvrđeno činjenično stanje“ iako formalno ne označava povredu zakona zbog koje podnosi zahtev u suštini ukazuje na povredu odredbe člana 439. tačka 2) ZKP zbog koje je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno. Međutim, kako branilac postojanje ove povrede obrazlaže navođenjem da „sud nije istovremeno cenio sve dokaze već samo one koji su potkrepljivali sudijsko uverenje o krivici osuđenog“, da je time povredio odredbe člana 16. i 419. ZKP te da „krivicu okrivljenog nije utvrdio na jasan, precizan i temeljan način“, kao i da „prvostepeni sud nije dao obrazloženje o svim izvedenim dokazima, bez analize i ocene njihove sadržine“ time ukazuje i na nepotpuno i pogrešno utvrđeno činjenično stanje i na povredu odredbe člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP a zbog kojih povreda zakona, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, okrivljenom i njegovom braniocu nije dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti pa je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Sa svega izloženog, ocenivši, iz iznetih razloga, da je zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbi člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i 121/12), doneo odluku kao izreci.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                       Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković, s.r.                                                                                                                       Nevenka Važić, s.r.