Na osnovu odredaba članova 261, 262. i 264. ZKP, okrivljeni je obavezan da naknadi troškove krivičnog postupka, o čijoj će visini sud odlučiti naknadno, posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br.1130/18 od 29.01.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog Gorana Đenisova – advokata Miroslava Todorovića, a presuda Višeg suda u Beogradu K br.227/13 od 10.09.2018. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Gorana Đenisova – advokat Miroslav Todorović, zbog bitne povrede odredaba krivičog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i zbog povreda zakona iz člana 439. tač. 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati nižestepenim sudovima na ponovno odlučivanje, ili da pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, na osnovu člana 423. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta, te zahtev za zaštitu zakonitosti i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev podnet, pa je po oceni navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe se da se pravnosnažna presuda zasniva na dokazima na kojima se prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati – na iskazima svedoka AA i BB.

S tim u vezi, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti, navodi da je prvostepeni sud, ne koristeći sva raspoloživa sredstva da obezbedi prisustvo svedoka AA, na glavnom pretresu, pročitao njegov iskaz iz istrage i sa zapisnika sačinjenog pred ranijim većem, bez saglasnosti odbrane i odobrenja veća iz člana 21. stav 4. ZKP (član 406. stav 1. tačka 2) ZKP), a zbog čega je prema stavu odbrane, pravnosnažna presuda zasnovana na dokazu na kome se ne može zasnivati.

Stoje navodi zahteva da je u dokaznom postupku, na glavnom pretresu održanom dana 11.09.2018. godine, prvostepeni sud pročitao iskaz svedoka AA dat pred istražnim sudijom od 04.03.2013. godine i sa glavnog pretresa od 27.02.2015. godine. Međutim, na ovaj način prvostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP postoji ukoliko je presuda zasnovana na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati, osim ako je s obzirom na druge dokaze očigledno da bi i bez tog dokaza bila donesena ista presuda.

Prema odredbi člana 406. stav 1. tačka 1) ZKP, osim u slučajevima posebno propisanim u zakoniku, upoznavanje sa sadržinom zapisnika o iskazima svedoka, saoptuženih ili već osuđenih saučesnika u krivičnom delu, kao i zapisnika o nalazu i mišljenju veštaka, može se po odluci veća obaviti shodno primenom člana 405. Zakonika, ako su ispitana lica umrla, duševno obolela ili se ne mogu pronaći, ili je njihov dolazak pred sud nemoguć ili znatno otežan zbog starosti, bolesti ili drugih važih razloga.

Prema stanju u spisima, iskaz svedoka AA, dat pred istražnim sudijom i na glavnom pretresu, pročitan je na osnovu člana 406. stav 1. tačka 1) ZKP, obzirom da u više pokušaja nije uspelo dovođenje navedenog svedoka od strane policije i isti je bio nedostupan državnim organima, a što je jasno i navedeno u obrazloženju prvostepene presude na strani 9. Kako se saglasno navedenoj zakonskoj odredbi upoznavanje sa sadržinom zapisnika o iskazu svedoka obavlja na osnovu odluke sudećeg veća, to u konkretnom slučaju nije ni bila potrebna saglasnost stranaka za čitanje ovog iskaza, odnosno saglasnost veća iz člana 21. stav 4. ZKP, kako se to neosnovano ističe u podnetom zahtevu. Stoga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da prvostepeni sud na navedeni način nije učinio bitnu povredu odredba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Kao nezakonit dokaz, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti označava i iskaz majke okrivljenog Gorana Đenisova – BB, obzirom da je navedeni svedok privilegovani svedok u smislu odredbe člana 94. stav 1. tačka 2) ZKP, a zbog čega je prema stavu branioca njen iskaz valjalo izdvojiti iz spisa ili ga ne koristiti.

Iz spisa predmeta proizilazi da je svedok BB u smislu odredbe člana 94. ZKP upozorena da nije dužna da svedoči, s obzirom da joj je okrivljeni Goran Đenisov sin, te da se u istrazi i na glavnom pretresu koristila svojim pravom da ne svedoči u postupku prema svom sinu.

Kako je, dakle, svedok BB, izjavila da neće da svedoči u postupku koji se vodi protiv njenog sina, to je očigledno da pravnosnažna presuda nije ni doneta na osnovu njenog iskaza, već na osnovu drugih dokaza izvedenih u toku postupka, a njen iskaz, obzirom da nije ni dat, nije ni morao da se izdvaja iz spisa predmeta, kako se to neosnovano navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenjen je neosnovanim u delu u kojem se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Po oceni ovoga suda, isti zahtev je neosnovan i u delu u kojem se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se ističe da u izreci pravnosnažne presude nema opisa bitnog elementa krivičnog dela, odnosno blanketa (Pravilnik o utvrđivanju spiska psihoaktivnih kontrolisanih supstanci „Službeni glasnik RS“ broj 31/2018), u kome se nalazi spisak materija koje sadrže opijat i kao takve čine predmet krivičnog dela iz člana 246. KZ, imajući u vidu da marihuana predstavlja psihoaktivnu narkotičnu materiju ako sadrži opijat u minimalnom procentu 0,3 THC (Zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, član 58. stav 2. tačka 1.), a na koji način je, prema stavu branioca, u konkretnom slučaju učinjena povreda krivičnog zakona po pitanju da li je delo za koje je okrivljeni Goran Đenisov osuđen krivično delo.

Vrhovni kasacioni sud izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenjuje neosnovanim, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 58. stav 1. Zakona o psihoaktivnim i kontrolisanim supstancama, propisano je da je zabranjeno gajenje biljaka iz kojih se mogu dobiti psihoaktivne kontrolisane supstance, kao i njihov promet i posedovanje, osim pod uslovima propisanim tim zakonom i propisima donetim za sprovođenje tog zakona. Tačkom 1. stava 2. istog člana, određeno je da je zabranjeno gajenje vrsta i varijeteta konoplje roda cannabis koji mogu sadržati više od 0,3% supstance iz grupe tetrahidrokanabinola (THC), dok je stavom 3. određeno da se na zabranu iz stava 2. tog člana primenjuju propisi kojima se uređuju krivična dela.

Dakle, prema citiranoj zakonskoj odredbi, zabranjeno je gajenje, posedovanje i stavljanje u promet vrste i varijeteta konoplje (cannabis) koji mogu sadržavati više od 0,3% supstanci iz grupe THC, a koja se nalazi na spisku psihoaktivnih supstanci, i to listi jedan pod brojem 47 i na listi 2 pod brojem 9. To znači da za zaključak da određena biljna materija (roda cannabis) ne predstavlja opojnu drogu propisanu zakonom, nije dovoljno samo da ona sadrži manje od 0,3% supstanci iz grupe THC, već je potrebno i da se radi o vrsti i varijetetu konoplje koja ne može sadržavati više od 0,3% THC, budući da postoje vrste i varijeteti konoplje koje ni u kom slučaju ne mogu sadržavati nivo psihoaktivne supstance THC veće od 0,3%, kao što je industrijska konoplja, a takođe i druge vrste i varijateti konoplje, roda cannabis koje mogu sadržavati više od 0,3% supstance iz grupe THC, kao što je tzv. indijska konoplja i sl, ali ih iz nekog razloga ne sadrže (starost ispitivanih uzoraka, način i uslovi čuvanja i drugi nepovoljni uslovi koji su uticali na sniženje procenta THC).

U izreci prvostepene presude navedeno je da je okrivljeni dana 02.10.2012. godine, neovlašćeno, radi prodaje, držao supstance proglašene za opojnu drogu – marihuanu, ukupne količine 112,97 grama, na taj način što je marihuanu upakovanu u plastičnu kesu u količini od 10.56 grama držao u dnevnom boravku, sakrivenu iza televizora, a marihuanu upakovanu u foliju, koja se nalazila u plastičnoj kesi, u količini od 102,41 gram, držao u plakaru u dnevnom boravku, a koja opojna droga je od okrivljenog uz potvrdu oduzeta od strane policijskih službenika PS Savski venac.

Kako je, dakle, u izreci prvostepene presude navedeno da je okrivljeni kritičnom prilikom neovlašćeno, radi prodaje, držao supstancu koja je proglašena za opojnu drogu – marihuanu, odnosno jasno je navedeno da se radi o opojnoj drogi u smislu odredbe člana 58. stav 1. Zakona o psihoaktivnim i kontrolisanim supstancama, to su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ističe da izreka prvostepene presude ne sadrži sve bitne elemente predmetnog krivičnog dela jer nije izričito navedeno da predmetna opojna droga sadrži više od 0,3 % THC, ocenjeni neosnovanim.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, međutim u obrazloženju zahteva nijednom rečju ne navodi u čemu se ova povreda sastoji, već ukazuje na povredu odredaba člana 16. stav 2. ZKP i na povredu člana 419. ZKP, a s tim u vezi navodi da je dužnost suda da nepristrasno oceni izvedene dokaze i da na osnovu njih sa jednakom pažnjom utvrdi činjenice koje terete ili idu u korist okrivljenom, te da savesno oceni svaki dokaz pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac (shodno pravima koje u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP) mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je predhodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povreda zakona iz člana 16. stav 2. ZKP i iz člana 419. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe i da je pobijanim presudama povređeno ustavno pravo okrivljenog na pravično suđenje iz člana 32. Ustava RS, međutim kako uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda kojom je utvrđeno da je okrivljenom, odnosno drugom učesniku u ovom postupku, povređeno pravo na pravično suđenje, to je zahtev u ovom delu odbačen, obzirom da nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi sa članom 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen jer nema zakonom propisan sadržaj, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica,s.r.                                                                                                                            Vesko Krstajić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić