U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biljane Sinanović, predsednika veća, Radmile Dragičević Dičić, Svetlane Tomić Jokić, Dubravke Damjanović i Dragana Aćimovića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Andreom Jakovljević, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Siniše Keserića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K 934/20 od 05.02.2021. godine i Višeg suda u Novom Sadu Kž1 273/21 od 21.02.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 07.07.2022. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Siniše Keserića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K 934/20 od 05.02.2021. godine i Višeg suda u Novom Sadu Kž1 273/21 od 21.02.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K 934/20 od 05.02.2021. godine okrivljeni AA oglašen je krivim zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1(jedne) godine u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru, kako je to određeno u izreci presude.

Okrivljenom je na osnovu člana 89a Krivičnog zakonika izrečena mera bezbednosti zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenom BB pa je okrivljenom zabranjeno približavanje oštećenoj na udaljenosti manjoj od 100 metara i pristup oko mesta stanovanja i mesta rada oštećene i svaka vrsta komunikacije sa oštećenom usmenim i pismenim putem i putem društvenih mreža na internetu u trajanju od 3 (tri) godine, a na osnovu člana 81. Krivičnog zakonika mu je izrečena mera bezbednosti obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi, a shodno članu 81. stav 5. Krivičnog zakonika, određeno je da će se vreme provedeno u zdravstvenoj ustanovi uračunati u vreme trajanja izrečene kazne, kao i da izrečena mera ima trajati do dalje odluke suda, u smislu člana 81. stav 3. Krivičnog zakonika.

Istom presudom odlučeno je da će sud o troškovima postupka odlučiti posebnim rešenjem.

Presudom Višeg suda u Novom Sadu Kž1 273/21 od 21.02.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude Višeg suda u Novom Sadu Kž1 273/21 od 21.02.2022. godine zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Siniša Keserić, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi sa primenom odredbi članova 81. i 82. Krivičnog zakonika i 424., 428., 449., 450. i 453. ZKP, a iz obrazloženja proizilazi da se zahtevom ukazuje i na pogrešnu ocenu dokaza učinjenu od strane prvostepenog suda, a sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijanu presudu i predmet vrati Višem sudu u Novom Sadu na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Siniše Keserića, je neosnovan.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, koja je prema stavu odbrane učinjena na taj način što je drugostepeni sud pobijanom presudom, nakon što je presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz 880/2021 od 14.09.2021. godine ukinuta ranija drugostepena presuda, ponovo odbio žalbu branioca i potvrdio prvostepenu presudu kojom je okrivljenom, između ostalog, izrečena mera bezbednosti obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi iz člana 81. Krivičnog zakonika, iako je u međuvremenu rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu Kv 1771/21 od 29.09.2021. godine ista zamenjena merom bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi iz člana 82. Krivičnog zakonika. Branilac je mišljenja da je odbijanjem žalbe izjavljene protiv prvostepene presude okrivljeni stavljen u „teži položaj“, odnosno da prema istom, donošenjem pobijane drugostepene presude kojom je prvostepena presuda potvrđena, ponovo egzistira mera bezbednosti iz člana 81. Krivičnog zakonika, iako je u međuvremenu zamenjena merom iz člana 82. Krivičnog zakonika.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP postoji ako je presudom povređena odredba člana 453. ZKP.

Odredbom člana 453. ZKP, koja predviđa zabranu preinačenja na štetu okrivljenog, propisano je da ako je izjavljena žalba samo u korist okrivljenog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije.

Prvostepenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K 934/20 od 05.02.2021. godine okrivljeni AA oglašen je krivim zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika i pored ostalog, a na osnovu člana 81. Krivičnog zakonika mu je izrečena mera bezbednosti obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi. Navedena mera bezbednosti je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu Kv 1771/21 od 29.09.2021. godine, zamenjena merom bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi iz člana 82. Krivičnog zakonika. Nakon toga, dana 21.02.2022. godine presudom Višeg suda u Novom Sadu Kž1 273/21, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog i prvostepena presuda je potvrđena.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud, na opisani način nije prekršio zabranu preinačenja na gore (reformatio in peius), propisanu odredbom člana 453. ZKP, obzirom da pobijana drugostepena presuda nije izmenjena na štetu okrivljenog, ni u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela, niti u pogledu krivične sankcije.

Ovo stoga, što je po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, a shodno citiranoj zakonskoj odredbi iz člana 453. ZKP, sud dužan da pazi da presudu u materijalnopravnom pogledu ne izmeni na štetu okrivljenog, kako u pogledu pravne kvalifikacije dela, tako i u delu o izrečenoj krivičnoj sankciji. Pre donošenja drugostepene presude, obzirom da je ranija ukinuta od strane Vrhovnog kasacionog suda, mera bezbednosti iz člana 81. Krivičnog zakonika izrečena u prvostepenoj presudi, zamenjena je merom bezbednosti iz člana 82. Krivičnog zakonika, u posebnom postupku koji prema odredbama ZKP znači nezavisni postupak u odnosu na pravnosnažnu presudu. Pobijana pravnosnažna presuda doneta je ispitivanjem prvostepene presude po izjavljenoj žalbi vezano za trenutak kada je ta presuda doneta, pa nije od uticaja na rešenje koje je krivično vanraspravno veće, u postupku zamene izrečene mere bezbednosti, donelo pre donošenja drugostepene presude, obzirom da istom ni na koji način nije dovedena u pitanje primena mere bezbednosti iz člana 82. Krivičnog zakonika.

Samim tim, prilikom donošenja pobijane drugostepene presude nije učinjena povreda postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, na koju se zahtevom branioca okrivljenog neosnovano ukazuje.

Pored ovoga, branilac okrivljenog neosnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP ukazujući da je sud još prilikom donošenja prvostepene presude okrivljenom trebao da izrekne meru bezbednosti iz člana 82. Krivičnog zakonika.

Članom 80. Krivičnog zakonika propisano je da sud može učiniocu krivičnog dela izreći jednu ili više mera bezbednosti kad postoje uslovi za njihovo izricanje predviđeni ovim zakonikom.

Odredbom člana 81. stav 1. Krivičnog zakonika je propisano da će učiniocu koji je krivično delo učinio u stanju bitno smanjene uračunljivosti, sud izreći obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, ako s obzirom na učinjeno krivično delo i stanje duševne poremećenosti, utvrdi da postoji ozbiljna opasnost da učinilac učini teže krivično delo i da je radi otklanjanja ove opasnosti potrebno njegovo lečenje u takvoj ustanovi, a stavom 3. ove odredbe propisano je da će meru iz stava 1. (i 2.) ovog člana sud obustaviti kad utvrdi da je prestala potreba za lečenjem i čuvanjem učinioca u zdravstvenoj ustanovi, dok je stavom 4. istog člana propisano da mera iz stava 1. ovog člana izrečena uz kaznu zatvora može trajati i duže od izrečene kazne. Stavom 5. člana 81. Krivičnog zakonika propisano je da se učiniocu koji je krivično delo izvršio u stanju bitno smanjene uračunljivosti i koji je osuđen na kaznu zatvora, vreme provedeno u zdravstvenoj ustanovi uračunava se u vreme trajanja izrečene kazne. Ako je vreme provedeno u zdravstvenoj ustanovi kraće od trajanja izrečene kazne, sud će, po prestanku mere bezbednosti, odrediti da se osuđeni uputi na izdržavanje ostatka kazne ili da se pusti na uslovni otpust.

U članu 82. stav 3. Krivičnog zakonika je propisano da sud može izreći obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi i učiniocu čija je uračunljivost bitno smanjena, ako mu je izrečena uslovna osuda ili je na osnovu člana 81. stav 5. ovog zakonika pušten na uslovni otpust.

Odredbom člana 80. stav 3. Krivičnog zakonika je propisano da se mere obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi i obaveznog psihijatrijskoj lečenja na slobodi mogu izreći učiniocu krivičnog dela čija je uračunljivost bitno smanjena ako mu je izrečena kazna ili uslovna osuda, dok je odredbom člana 82. stav 3. Krivičnog zakonika propisano da se mera obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi može izreći učiniocu čija je uračunljivost bitno smanjena ako mu je izrečena uslovna osuda ili je na osnovu člana 81. stav 5. Krivičnog zakonika pušten na uslovni otpust (u situaciji ako je vreme provedeno u zdravstvenoj ustanovi kraće od trajanja izrečene kazne kada će sud po prestanku mere bezbednosti odrediti da se osuđeni uputi na izdržavanje ostatka kazne ili da se pusti na uslovni otpust).

Iz izreke prvostepene presude proizilazi da je okrivljeni krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika za koje je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 godine učinio u stanju bitno smanjene uračunljivosti.

Imajući u vidu navedeno, kao i citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud nalazi da bi prvostepeni sud izricanjem mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi iz člana 82. Krivičnog zakonika, na čemu insistira branilac, prekoračio ovlašćenje koje ima po zakonu, budući da bi izrekao kombinaciju kazne i krivične sankcije koja nije propisana zakonom, i koja u trenutku izricanja zavisi od izrečene krivične sankcije propisane za krivično delo.

Kako je pravnosnažnom presudom okrivljeni osuđen na efektivnu kaznu zatvora za krivično delo koje je izvršio u stanju bitno smanjene uračunljivosti, to je prilikom izricanja mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi iz člana 81. Krivičnog zakonika, sud pravilno primenio krivični zakon, i pri tome u skladu sa zakonom odredio da ista ima trajati dok postoji potreba za lečenjem, kao i da se vreme provedeno u zdravstvenoj ustanovi uračunava u vreme trajanja izrečene kazne, ne dirajući pri tome u prava zdravstvene ustanove u kojoj se okrivljeni nalazi na lečenju i čuvanju da sudu predloži obustavu mere u smislu člana 510. ZKP ukoliko su za to ispunjeni uslovi.

Dakle, navedenu meru bezbednosti izriče sud, koji je u obavezi da utvrdi postojanje svih uslova za njenu primenu, a koji se tiču postojanja ozbiljne opasnosti da učinilac učini teže krivično delo i u svojoj oceni se u velikoj meri oslanja na mišljenje stručnjaka iz odgovarajućih oblasti medicinskih nauka. Iz toga proizilazi da je osnov za njenu primenu vezan za postojanje ozbiljne opasnosti da učinilac učini teže krivično delo. S obzirom da zakonom nije određeno maksimalno vreme trajanja mere iz člana 81. Krivičnog zakonika, te da njena primena prestaje, kada prestane potreba za lečenjem i čuvanjem učinioca u zdravstvenoj ustanovi, kao i da je u slučaju kumulativnog izricanja ove mere sa kaznom zatvora (kao što je ovde slučaj) prema bitno smanjeno uračunljivom licu, predviđeno uračunavanje vremena provedenog u zdravstvenoj ustanovi, u vreme trajanja kazne zatvora, što je izrekom presude i određeno, to ovaj sud nalazi da su neosnovani navodi branioca kojima se ukazuje da je povreda zakona na štetu okrivljenog učinjena i time što je mera iz člana 81. Krivičnog zakonika prema okrivljenom primenjivana i nakon isteka kazne na koju je okrivljeni osuđen.

Kako je prvostepeni sud meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi iz člana 81. Krivičnog zakonika, okrivljenom izrekao pravilnom primenom zakona, to se neosnovano zahtevom branioca okrivljenog ukazuje da je, potvrdivši prvostepenu presudu, drugostepeni sud učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, a koja mera je osnovano zamenjena merom bezbednosti iz člana 82. Krivičnog zakonika.

Ostalim navodima zahteva, branilac uglavnom ukazuje na nedostatak razloga u drugostepenoj presudi koji se odnose na to što je pre donošenja te presude mera bezbednosti koja je okrivljenom izrečena prvostepenom presudom zamenjena drugom merom, a prvostepena presuda je i pored toga potvrđena, čime ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, dok navodi - da su izvedeni dokazi od strane oba nižestepena suda cenjeni na štetu okrivljenog, te navodi kojima se osporavaju činjenična utvrđenja suda i iznose sopstveni zaključci u pogledu toga kako je sud trebao da postupi u konkretnom slučaju, predstavljaju povredu iz člana 440. ZKP. Međutim, kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu poneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i povrede iz člana 440. ZKP, to Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva branioca okrivljenog nije razmatrao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević, s.r.                                                                                           Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić